U nepotpisanom članku meksičkog dnevnog lista l’Informador od 21. juna govori se o plagijatorskoj aferi. Naime, osumnjičen je Federico González Martínez, arhitekta koji je projektovao fasadu javne državne biblioteke Huan Hoze Areola (Juan José Arreola) u Guadalhari. Zgrada kopira centar Harvi B. Gant (Centre Harvey B. Gantt) u Šarloti, Severna Karolina, SAD. Porodična crta?
„Nema ništa novog pod kapom nebeskom“, brani se Federiko Gonzales Martinez, arhitekta fasade javne državne biblioteke Huan Hoze Areola u Guadalahari, optužen za plagijat. U drugom članku objavljenom u l'Informador-u, on objašnjava da nikad nije ni video Centar Harvi. B. Ganta u Šarloti, koji je otvoren oktobra 2009. godine i koji je projektovao biro The Freelon Group. On čak tvrdi da je tu zgradu otkrio onog dana kada je polemika počela.
Ta kontraverza nije jedina. Univerzitetski kulturni centar, vlasnik objekta, za izradu projekta nove biblioteke izabrao je 2005. godine biro Museotec pobednika međunarodnog takmičenja. Međutim, procenjeno je da je projekat fasade preskup te je na kraju projekat dodeljen Federiku Gonzalesu Martinezu.
Javna državna biblioteka Juan José Arreola u Guadalhari, Meksiko
Antonio Toka (Antonio Toca), partner u birou kaže u intervjuu za list Proceso od 19. juna 2011. godine da je to: „grub plagijat i malo toga se može reći biranim rečima u vezi sa fasadom. Ona samo pokazuje da je kopija nekih slika (kao što je muzej holokausta u Berlinu), loše prilagođena već konstruisanom objektu - smešna“.
Oglas
„Piraterija pripada organizovanom kriminalu koji privlači pažnju na državu“, podvlači sa svoje strane Federiko Martinez Gonzales dok zaposleni na Univerzitetu i stručnjaci ocenjuju da je teško kvalifikovati tu zgradu kao plagijat.
U nastavku prenosimo članak iz meksičkog dnevnog lista l'Informador
Stručnjaci i ljudi sa Univerziteta podvlače da sličnosti između dva objekta predstavlja opšti fenomen u Meksiku, ali i u svetu. Polemika u vezi sa fasadom javne državne biblioteke Huan Hoze Areola, koju potpisuje arhitekta iz Gvadalahare Federiko Gonzales Martinez, podvlači sličnost objekta sa zgradom Centra Harvi B. Ganta afro-američke umetnosti i kulture u Šarloti, SAD. Po mišljenju stručnjaka, zgrada nije plagijat.
„Istorija arhitekture je istorija kopija arhitekture“, objašnjava Leonardo Díaz Borioli, doktor filozofije istorije, umetničke teorije i kritike, arhitekture i urbane forme univerziteta Prinston.
Centre Harvey B. Gantt, Šarlota, SAD
Karlos Petersen (Carlos Petersen), sa Odseka za stanovanje i urbani razvoj Tehnološkog instituta i visokih studija Zapada, objašnjava: „U istoriji arhitekture, moguće je prepoznati nekoliko kategorija arhitekata, a neki su nosioci određene forme. U XX veku, ističu se Frenk Lojd Rajt (Franck Lloyd Wright), Korbizje (Le Corbusier) i Ludvig Mies van der Roe (Ludwig Mies van der Rohe), predstavnici moderne. U Meksiku, to je Luis Baragan (Luis Barragán) i dosta drugih, a poslednjih godina, Santjago Kalatrava (Santiago Calatrava) i Hercog i de Meuron (Herzog & de Meuron)“. Karlos Petersen dodaje da ostali slede dati put, što-će-reći da se približavaju estetskim strujama velikih stvaralaca, što ne može biti smatrano plagijatom koji podrazumeva kopiju planova.
Javna državna biblioteka Juan José Arreola u Guadalhari, Meksiko
Sa druge strane, direktor studija arhitekture na fakultetu Tecnológico du Campus de Monterrey u Gvadalahari, Morisio Morales Roemro (Mauricio Morales Romero), precizira da „oduvek postoje sličnosti među arhitektonskim projektima. Reč je o traženju identiteta koje se, međutim, sada više primećuje zbog medijskog uticaja na arhitekturu“. On dodaje da, kao i drugi ljudi iz struke, on izbegava kopije, ali precizira da različiti uzroci dovode do sličnih projekata. Ovo je neizbežno. Morales Romero ističe da je „arhitektonski prostor mnogostruk, rezultat veoma duboke analize upotrebe prostora, klime i konteksta“. Štaviše, on nas podseća da je arhitektura odraz kulture; „ne možemo da se povučemo na pusto ostrvo i da tražimo božansku inspiraciju; imamo, kao i drugi stvaraoci, voljne i nevoljne uticaje“.
Što se tiče zgrade univerziteta u Gvadalahari koja se nalazi u univerzitetskom centru kulture, Díaz Borioli smatra da „to što su promenjeni formalni aspekti projekta koji je pobednik međunarodnog konkursa smanjuje ček vrednost ove zgrade“. Ali, dodaje „da se ne može plagirati u arhitekturi jer su sama materijalna strana i lokacija nužno usklađene".
Objašnjenje koincidencija
Za Moralesa Romera, fasada javne državne biblioteke i fasade centra Harvi B. Ganta za afro-američku umetnost i kulturu su „veoma slične, ali pre nego što ih osudimo kao takve bilo bi vredno truda da se razgovara sa autorima da bi se ispitali njihovi predlozi i argumetacija za određeno poreklo svakog projekta“.
Centre Harvey B. Gantt, Šarlota, SAD
Díaz Borioli upozorava, sa druge strane, da je neophodno poznavati detalje projekta za Univerzitet u Gvadalahari „da bi se saznalo da li metal postavljen na fasade od stakla stvara neophodnu senku kako bi se smanjila upotreba klimatizovanog vazduha u tako toplom gradu kao što je Gvadalahara“. Poznavanje razloga za jedan arhitektonski predlog čini deo analize koji omogućava da se sazna da li je on plagijat. [...]
Univerzitet u Gvadalahari imao je pravo da promeni originalnu fasadu projekta Museotec-a, između ostalog i zato što, na kraju krajeva, oni su ti koji plaćaju. To nije problem, primećuje Díaz Borioli. „Najinteresantnije je prodiskutovati odluku, dobru ili lošu, da se promeni fasada, plaćena od poreza meksičkih građana, saznati da li je kulturna i simbolička vrednost ove zgrade sačuvana i izračunati koliko smo izgubili u nameri da uštedimo izvesnu količinu novca“, kaže Díaz Borioli dodajući da „ne poštujući integritet jednog projekta, Univerzitet u Gvadalahari je omalovažio profesiju pred svojim studetnima i to je ono što je skandalozno“.
Drugi objekti
Oko Trga Andares (Plaza Andares), postoje drugi međusobno slični projekti; „jedinu promenu čini izbor materijala za eksterijer, ali arhitektonski, to su kule i ne postoji nikakav način da se keže da su to različiti projekti, izuzev u slučaju Karmen Pinos (Carmen Pinos)“, primećuje direktor Studija arhitekture, Morisio Morales.
Na kraju, ako zgrade i imaju neke sličnosti, Karlos Petersen želi da podseti da „arhitektura XX veka u Gvadalahari mnogo duguje Luisu Baraganu, Ignasiju Dijaz Moralesu (Ignacio Díaz Morales) i Pedru Kastelanosu (Pedro Castellanos). U umetnosti kao i u arhitekturi, traga se različitim putevima, ali je postojalo samo nekoliko autora tokom istorije koji su bili, u pogledu forme, zaista revolucionarni“.
