Možda najprikladniji tribut delu Oskara Nimajera (Oscar Niemeyer), arhitekti koji je proveo ceo svoj vek u borbi protiv pravog ugla, leži upravo u činjenici da on danas, u 103 godini života, jedino može da crta ustalasanim, krivudavim linijama. Ovom titanu arhitekture, koji je kreirao Braziliju i Le Korbizjeovom najslavnijim apostolu, danas je neophodna pomoć i asistencija u nesigurnom i usporenom hodu po njegovom studiju, na jedanaestom spratu u veličanstvenoj „Mae West” palati na Kopakabani.
Ovaj izuzetni čovek, u mladosti slika i prilika Marlona Branda danas je pre slika minijaturne, drevne Ming vaze. Tako je, istini na volju, jedan od poslednjih Nimajerovih projekata i bio lift za njegov voljeni studio, kojim je napokon uspeo da savlada omrznuto stepenište, koje, od kada je slomio kuk, nije mogao više da koristi. No Nimajer, bez obzira na svoje pozne godine, nikada nije bio u većem poslu.
Iako je ovo naš drugi susret u Rio de Žaneiru, doživljaj je nesmanjenog intenziteta. Srećete legendu, ime iz istorijskih knjiga – Rodin, recimo Picasso ili Francis Bacon. Prisećam se Nimajerovih reči: „Mi smo mrzeli Bauhaus, to je bilo jedno jako loše vreme za arhitekturu. Oni jednostavno, nisu imali ni malo talenta. Sve što su imali bile su norme. Čak su imali i pravila za viljuške i noževe. Picasso nikada ne bi prihvatio norme. Kuća kao mašina? Ne nikada! Sve što je mašinsko je ružno. Norma je nešto najgore, vi jedino imate želju da je srušite”. I on je to uradio!
Zatičem Nimajera u studiju na Kopakabani, duboko unesenog u projektovanje muzeja, kulturnih centara, memorijala i biblioteka širom sveta. U Brazilu je upravo završio nekoliko velikih objekata: Teatra Popular Niteroi, muzej… Za Kubu i njegovog dugogodišnjeg prijatelja i saborca Fidela Kastra Nimajer projektuje multi-medijski centar - monument kubanskom otporu Americi, pozorište i novu Brazilsku ambasadu u Havani.
Fidel je pre nekoliko godina izjavio: „Nimajer i ja smo poslednji komunisti na ovoj planeti”. Oskar, u svom ogromnom graditeljskom opusu od preko 2.000 projekata ima, zajedno sa Le Korbizijeom zgradu Ujedinjenih nacija u Njujorku, Zmijski paviljon za Zoološki vrt u Londonu i zgradu Komunističke partije Francuske u Parizu. U pauzi između projekata, koje on inicijalno postavlja i skicira krivudavim linijama na polu-prozirnim, beličastim flis papirima koji se potom ekspresno razdeljuju na razradu njegovim saradnicima u studiju, Nimajer prima kolege i dostojanstvenike iz celog sveta.
Oni svi dolaze da odaju poštu najvećem živom svetskom modernisti, čoveku koji je poznat u Riu kao „Doutor (doktor) Oscar”. Arhitekta Zaha Hadid, italijanski arhitekt Massimiliano Fuksas su ga nedavno posetili. Predsednik Venecuele, Hugo Chavez takođe. Zatim tu su mnogi javni tributi i svečana otvaranja njegovih objekata širom Brazila. Novi dokumentarni film o Nimajeru, brazilskog reditelja Fabiana Maciela je nedavno premijerno prikazan u Riu. U međuvremenu, Nimajer je našao vremena i da se oženi: u novembru 2006, neposredno pred svoj 99. rođendan je oženio svoju dugogodišnju sekretaricu Veru Luciu, staru 60 godina.
Žene su fundamentalne, kaže Oskar promuklim šapatom, kojim sada govori, okružen dimom i prepoznatljivim mirisom kubanskih cigarilosa. Nimajer je proveo 76 godina u braku sa svojom prvom suprugom, Anitom Baldo, sve do njene smrti 2004. Onda istim šapatom nastavlja i kaže: Život je mnogo značajniji od arhitekture.
Danas, doktor Oskar ne voli preterano da govori o arhitekturi, odmahuje rukom i obznanjuje: „It’s not important” (Nije važno), i tako se naš razgovor nastavlja o njegovoj teoriji kosmosa, politici u Brazilu, gnomskom filozofiranju. „Život je vrlo prolazan, i zato je vrlo važno biti plemenit i optimista. Mi gledamo unazad i svodimo bilans, koliko smo dobra učinili u svom životu. Svako stvara sopstvenu priču, i ide dalje. I to je to. Ja se ne osećam naročito važno. To što mi stvaramo nije značajno. Mi smo svi vrlo beznačajni”.
Ovih dana Nimajer odbija da radi na privatnim rezidencijama, on sada isključivo prihvata velike projekte, koje klijenti, kako kaže, ne mogu lako da upropaste. Jedan od njegovih poslednjih rezidencijalnih projekata u Riu je po njegovim sopstvenim rečima bio „jezivo iskustvo”. Sve je počelo tako što je supruga klijenta, kada je kuća bila završena, insistirala da ona nastavi sa dizajnom i opremom enterijera. „Velika je retkost da ljudi imaju dobar ukus”, kaže Nimajer i dodaje:
Enterijer kuće treba da zastupa isti arhitektonski duh koji poseduje eksterijer. Kada se to ne desi, desi se kolizija i fijasko.
Nimajer se i dalje ruga Americi i optužuje kapitalizam za mnoge probleme u svetu. On je 2003. godine odbio da učestvuje na konkursu za WTC, lokaciji na kojoj su nekada stajale kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra u Njujorku, upravo zbog njegovog dubokog neslaganja sa američkom spoljnom politikom. „Ja sam zabrinut zbog američke dominacije i bombi koje Amerikanci bacaju po svetu”, kaže Nimajer. Mada, on ostaje optimista po pitanju budućnosti, barem kada je u pitanju Latinska Amerika: „Fidel, Chavez, oni danas reprezentuju otpor. Kapitalizam je dominantan. Ali, kapitalizam će pasti. U to sam potpuno siguran. Revolucija ne može da se zaustavi”. Ovde, moram da priznam, Nimajerovo shvatanje komunizma nije dogmatsko. On kaže: „Ja potičem iz katoličke porodice pune predrasuda.
Arhitektura je bio moj način da izrazim svoje ideje, da budem jednostavan, da stvorim svet jednak za sve, da posmatram ljude sa optimizmom, da svako ima ponešto.
Ja ne želim ništa za sebe sem opšte sreće. Zašto je to loše?” Na kraju, pitam ovog doživotnog ateistu, koji je proveo veliki deo svoje karijere projektujući crkve, šta misli o sreći posle smrti. „Ništa”, kaže Nimajer pušeći cigarilos.
Zato, za sledeći rođendan ne šaljite cveće Oskaru Nimajeru, jer on ima poklon za sve nas: novo delo. A za mene, Doutor Oscar upravo skicira specijalni poklon – svojeručni crtež na beličastom flis-papiru, zapravo pogled iz njegovog studija na Kopakabani na nezaboravni Sugarlof (Pao de Acucar) Rio de Žaneira. Hvala Doutor, hvala Vam za sve!
Linkovi:
