„Skoro sam bio u Kini”, počinje ekskluzivnu priču dobitnik Prickerove nagrade za arhitekturu 1984. Ričard Mejer i odmah zatim dodaje „Iz prve ruke sam mogao da vidim sve što se izgradilo, a što je bilo objavljeno u svoj svetskoj štampi”.
Kakvi su Vam utisci sa putovanja?
Sve što je tamo nekada postojalo razrušeno je. Jednostavno zbrisano. A sve ono što je novo izgrađeno neće trajati ni deset godina.
Trebamo li se plašiti takvih pojava u budućnosti?
U Kini skoro da nema mesta koje je ostalo onakvo kakvim ga pamtimo od ranije, samo auto-putevi i zgrade razbacane oko njih. Iskreno se nadam da će se taj proces što pre zaustaviti i da se neće raširiti svuda po svetu.
Oglas
Ričard Mejer, jedan od najcenjenijih arhitekata današnjice, rodio se 12. oktobra u Nju Džersiju pre 76 godina. Diplomirao je arhitekturu na Univerzitetu „Kornel” u Itaki (1957), a svoju predavačku praksu započeo je na „Kuper Junion” u Njujorku gde je predavao studentima o arhitekturi deset godina. Potom je predavao i na najprestižnijim fakultetima u Americi, na Prinstonu gde je predavao i Majkl Grejvs sa kojim je Mejer stanovao, ali takođe i na Jejlu, Harvardu itd. Na fakultetu koji je i sam završio, nedavno je na lutriji izabrano 19 studenata svih nivoa studija kojima je pripala čast da prisustvuju Mejerovom predavanju i da sa njim diskutuju o projektima.
Na pitanje šta studenti uče od njega, odgovorio je: „Ako studenti mogu bilo šta da nauče od mene, to je zahvalno. Nadam se da vole arhitekturu i ono što rade, kao i da sebe unose u taj posao, jer ovo nije nimalo laka profesija. Potrebno je mnogo vremena, energije i posvećenosti”. Mejer savetuje mlađim arhitektima da rade jedino ono što misle da mogu da urade dobro i da nikada ne prihvataju projekte samo zato što bi ih to moglo dovesti do narednog posla.
Mejer je svoju graditeljsku karijeru započeo radeći za projektantsku firmu „Devis, Brodi i Višnevski”. U toj firmi radio je šest meseci, a nakon toga je putovao i upoznavao arhitekturu drugih zemalja. Tokom puta po Evropi (1959), Mejer je pomislio da bi mogao da se pridruži timu arhitekata njegovog velikog uzora Le Korbizjea, kojeg je sreo u Parizu, ali posao nije dobio zbog poznatog Korbizjeovog odbojnog stava prema Amerikancima, izgrađivanog godinama nakon što su njegovi projekti odbijani na konkursima pri kojima su članovi žirija bili američki državljani. Nakon putovanja, Mejer je počeo da radi za „Skidmor, Ovings i Meril”, opet na šest meseci, a nakon toga prešao je kod legendarnog Marsela Brojera, značajnog predstavnika modernizma čije je stvaralaštvo inspirisano produktima Bauhausa i saradnika Valtera Gropijusa. Za njega je radio tri godine kako bi stekao iskustvo i dobio licencu sa kojom bi započeo sopstvenu praksu.
Dok je radio za Brojera samostalno je uradio projekat za kuću na plaži ostrva Fajer u Njujorku, a čim je položio ispit za licencu, napustio je Brojera i počeo da radi u svom stanu. Kratko je živeo sa slikarom Frenkom Stelom, sa kojim je učestvovao na konkursu za izgradnju fontane u parku Bendžamina Frenklina u Filadelfiji, izdržavajući se od prodaje slike što je kasnije napustio posvećujući se potpuno projektovanju. Njegov profesor sa „Kornela” Alan Solomon je postao direktor Muzeja Jevreja u Njujorku, te je Mejer za njega radio dizajn izložbe „Nova arhitektura američkih sinagoga”. Mejera su potom angažovali roditelji da im projektuje porodičnu kuću, što je on i učinio potpuno inspirisan radom Frenk Lojda Rajta i njegovom kućom na vodopadu. Porodična kuća Mejer bila je predstavljena u stručnim publikacijama što je svakako dovelo do kasnijih porudžbina projekata za kuću porodice Smit u Darienu (1965-67) i kuću porodice Hofman u istočnom Hemptonu (1966-67).
Da li bi arhitekti kojima se divite i koji su Vam bili uzor, Frenk Lojd Rajt, Le Korbizje i Alto, ali i graditelji koji su dosegli vrhunac barokne arhitekture Rima, Boromini i Bernini, bili ponosni na Vaš rad?
Stvarno ne znam da li bi bili ponosni ili ne, ali ono što znam jeste da su njihova dela bila veoma značajna za moje obrazovanje i da ih svakako doživljavam kao divove u profesiji.
Mejer se od 1969. sastajao sa grupom CASE (Conference of Architects for the Study of the Environment) koja je organizovala skup u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku čiji je posredan ishod bilo objavljivanje knjige „Petorica arhitekata” 1972. u kojoj su predstavljeni radovi petorice njujorških stvaralaca: Pitera Ajzenmana, Majkla Grejvsa, Čarlsa Guatmija, Džona Hejdaka i Ričarda Mejera. Od tada poznati kao „njujorška petorka” zalagali su se za oživljavanje oblika ranog internacionalnog stila i njegove bele boje. Mejer je u publikaciji predstavljen sa dva jednoporodična stambena objekta - kućama Smit i Salcman (1967-69). „Njujorška petorka” dobijala je na ugledu kod klijenata, ali je svaki od arhitekata krenuo svojim profesionalnim putem. Mejer koji nikada ne bi projektovao zatvor ni benzinsku pumpu, jer o tome nema šta da kaže, projektovao je Razvojni centar Bronks (1970-77), kuću Meidman (1971-76), Teološki centar Hartford (1978-81), Muzej umetnosti u Atlanti (1980-83), Umetnički centar „Des Moines” (1982-84) u Ajovi, Bridžport centar (1984-89), kuću Grota u Nju Džersiju (1985-89), kuću Rašovski u Dalasu (1991-96), Muzej televizije i radija na Beverli Hilsu (1994-96), zgradu Suda „Sandra Dej O’Konor” u Feniksu (1994-2000), zgradu tehnologije Univerziteta „Kornel” (2001-07), itd. Kaže Mejer da danas i loša arhitektura može izgledati dobro ako se prikaže kompjuterom i upozorava da se do ideje ne dolazi manipulacijom linija.
Poznat je Vaš stav da savremena tehnologija u praksi pre služi pravljenju slika nego pravljenju dobre arhitekture. Ima li danas crtež rukom nekog značaja za Vas?
I dalje više volim da crtežom prođem početne faze projektovanja, ali niko to više ne želi da radi. Sve odmah ide na računar i na žalost morate da crtate iznova da bi ste dobili pravi prikaz na računaru. Mislim da su nova softverska rešenja zapanjujuća, ali ako se ne vežba ruka to vodi do gubitka razumevanja razmere i veza. Nije to samo zbog crteža, zbog njega samog, nego najviše zbog razumevanja značenja linije. (Mejer je 2003. bio konsultant za dizajn nekoliko zgrada koje su se pojavile u kompjuterskoj igri „SimCity4”, prim.aut.)
Evropa nije uvek mogla da prepozna kao kvalitetnu Mejerovu arhitekturu strogih geometrijskih formi pa ga je često ostavljala bez nagrada na najznačajnijim konkursima kao što su bila tri u Francuskoj: konkurs za Operu „Bastilja” u Parizu (1983), veliki međunarodni konkurs za Park „La Vilet” (1982) na kojem je pobedio Bernar Čumi sa konceptom tri arhetipska prostorna elementa: tačke, linije i površine i konkurs za projekat Nacionalne biblioteke Francuske (1989) kada je Mejer izrazio nezadovoljstvo pobedom Dominika Peroa i njegove manje uspele „predsedničke arhitekture”. Međutim, značajan deo Mejerovih objekata izgrađeni su u Evropi i mnogi od njih reperi su gradova u kojima se nalaze: Muzej dekorativnih umetnosti u Frankfurtu na Majni (1979-85), Turistički informativni centar, galerija, kafe i sala za sastanke na centralnom trgu u Ulmu u Nemačkoj (1986-93), Gradska kuća i gradska biblioteka u Hagu (1986-95), Muzej savremenih umetnosti u Barseloni (1987-95), sedište „Kanala +” u Parizu (1988-92), Banka „Hipoluks” u Luksemburgu (1990-93), muzej za Burdinu kolekciju u Baden Badenu (2001-04), ECM toranj u Pragu (2004-07), itd.
Da li ima razlike u Vašoj arhitekturi u Evropi i SAD?
Kontekst je drugačiji. U Americi je više prostora, više otvorenosti. U Evropi većina projekata je u gradskom jezgru čiji je kontekst u vezi sa istorijom i politikom. Trenutno stanje u arhitekturi je takvo da projektima u Evropi treba mnogo više vremena da se realizuju i obično se mnogo više komentarišu tokom procesa.
A razlika između klijenata u Americi i Evropi?
U SAD klijenti su više individualni, privatni klijenti, dok su u Evropi naručioci poslova institucije.
Vatikan je nedavno sproveo pozivni konkurs za izgradnju crkve u predgrađu Rima na kojem je Mejer odneo pobedu nad Andom, Kalatravom, Ajzenmanom i Gerijem. Za izgradnju Jubile crkve (1996-2003) korišćen je isti beton kao i za izgradnju čuvenog sportskog objekta (1958-59) arhitekte Pjera Luiđija Nervija. U Rimu je Mejer gradio i Muzej „Ara Pacis” (1995-2006) o čemu je pisano u DaNS-u odmah nakon njegovog otvaranja (Ilija Gubić, Muzej „Ara Pacis”: Ričard Mejer u Rimu, DaNS br. 55). Danas, dve godine nakon što je završen izbora za gradonačelnika Rima i dve godine nakon što je Muzej „Ara Pacis” otvoren za javnost, u Rimu se i dalje vode velike polemike o tome da li muzej treba srušiti. Kao što je svojevremeno i pisano u DaNS-u jedno od glavnih obećanja tadašnjeg kandidata, a današnjeg gradonačelnika Rima, bilo je da će srušiti muzej američkog arhitekte što je danas označeno kao prioritet gradskih vlasti. To je prvi objekat savremene arhitekture u istorijskom delu Rima izgrađen nakon vladavine Musolinija.
Da li čitate kritike o svojoj arhitekturi? Pratite li sudbine objekata i posećujete li ih?
Da, Stvarno je predivno posetiti Ateneum i Geti centar i videti da oni i dalje izgledaju isto kao i onoga dana kada su otvoreni.
Geti centar, tvrde mnogi, najbolje je delo Mejera, a svakako delo koje mu je donelo svetsku slavu još od momenta kada je odabran za arhitektu 1984. odmah nakon što je proglašen za dobitnika Prickerove nagrade u svojoj pedesetoj godini. Selekcioni proces za arhitektu Geti centra trajao je više od godinu dana. Izbor je sa 110 arhitektonskih studija sužen na 33 od kojih je u najužem izboru ostalo devet, među kojima su bili i Fumihiko Maki, I. M. Pei, Džejms Stirling i Majkl Vilford koga je Departman za arhitekturu i urbanizam Fakulteta tehničkih nauka pri Univerzitetu u Novom Sadu ugostio pre dve godine. Fond koji je nakon smrti osnivača J. Pola Getija 1976. imao budžet od 700 miliona, nakon kupovine zemljišta za izgradnju centra 1983. raspolagao je budžetom od četiri milijarde dolara. Direktor Geti fondacije zahtevao je da objekat bude izgrađen za tri godine, ali se on gradio više od decenije. Budući da kompleks čine objekti od javnih galerija do privatnih radnih soba, Mejer je imao priliku da istražuje odnose između javnog i privatnog, a lokacija kompleksa omogućila mu je da se više bavi temama svetlosti i senke. Na projektu za Geti centar, u Mejerovom timu, radio je 161 arhitekta. Svetao kamen koji je korišćen za Geti centar dopremljen je iz Tivolija na 14 brodova. Poznato je da Mejer za svoju arhitekturu koristi belu boju i da smatra savršenom baroknu manipulaciju svetlom. Arhitektura u beloj boji se lakše čita. Jasnija je njena forma i vidljivija struktura fasadnih površina. Belu boju Mejer uvek koristi, jer se ona konstantno menja u zavisnosti od vremena i okruženja. Mejer kaže da je bela boja najbolji kontrast prirodi i da je oduvek bila sinonim za perfektnost i jasnoću.
Da li imate bilo kakvu kritiku u vezi sa radom arhitekata koji grade objekte u belom?
Radovi Size i Altoa su mnogo više organski, a manje racionalni u nekim slučajevima, ali izuzetno dobro urađeni.
Da li Vam je neko od klijenata tražio boju?
Niko mi do sada nije tražio boju.
Linkovi:
