Privatnost javnih prostora - sporni Google Street View

Prostorna „nedefinisanost“ javnog prostora poslednjih meseci izaziva brojne sporove širom sveta. U svakom od ovih „incidenata“ glavni prozvani je kompanija Google i njen globalni projekat prikupljanja snimaka gradova sveta – Google Street View, aplikacija Google Maps web-servisa.

Automobil (fotografija ispod) na koji su instalirane kamere prolazi ulicama gradova i tako napravljeni snimci zatim se povezuju sa drugim Google aplikacijama, pa pretraživanjem Google mapa možete pogledati i video snimak sa željene lokacije. Ceo projekat čini se kao jednostavan nastavak proširenja baze podataka koja je već godinama dostupna na internetu (mapa ulica, aero-foto snimci, lokacije restorana, muzeja, kompanija, fotografije korisnika načinjene na određenoj lokaciji, itd).

Dakle, Google automobil kreće se istim rutama kojima može da prolazi i svako drugi i pravi video snimke gradova na isti način na koji bi to imao pravo bilo koji prolaznik (takođe, ne naplaćuje pristup tom materijalu). Pa ipak, poslednjih meseci ova delatnost je pod budnim okom država u kojima se odvija i neke su već uvele zabrane i podnele tužbe protiv kompanije iz SAD. Zašto?

Mediji svakog meseca objavljuju vesti o novom intrigantnom snimku koju je napravio Google i koji su zatim pokrenuli lavinu pitanja o zaštiti privatnosti građana. Google automobil snimio je gole ljude na terasama, u dvorištima, pa čak i u prtljažniku automobila, i mnogi su zabrinuti da je ovim povređeno pravo na privatnost građana (o ovoj temi pisao je i Rodoljub Šabić, Poverenik za informacije od javnog značaja i Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti Republike Srbije, na svom blogu na sajtu B92 – „Opasnost“ zvana Street View).

Šta je nosila?

Međutim, još od prvog navedenog slučaja, bila je jasna jedna stvar – svi snimljeni jesu se nalazili u svojim dvorištima ili stanovima, ali Google nije virio nego se prosto našao na pravom mestu u pravom trenutku. Kamere sa Google automobila snimile su isto ono što je mogao da snimi bilo koji prolaznik mobilnim telefonom, fotoapatom ili kamerom, ili jednostavno da vidi u prolasku ulicom – ništa manje, ali, i ništa više.

Dakle, do kontakta privatne i javne sfere nije došlo na inicijativu kamere, već je prvi korak načinjen od strane oštećenih lica. Manje je važno pitanje da li je napravljen video snimak ili fotografija, daleko je važnije sledeće: otkuda uopšte pomenuti nagi ljudi u vidnom polju posmatrača sa ulice (javnog prostora)?

U jednom od spornih slučajeva rasprava se otprilike svela na pitanje da li je žena obnaženih grudi sedela na simsu prozora (koji se može smatrati javnim prostorom) ili se računa to što je jednom nogom stajala u stanu (nesporno površina u privatnom vlasništvu). Naravno, na sudu ne dopuštamo argumente koketirala je, izazivala i slične, ali ovde su ipak u pitanju bezazlenije stvari pa možemo raspravljati o njima...

Da li je u pitanju čist egzibicionizam? Da li se govori o prostoj opuštenosti i zaboravnosti da nije dovoljno biti u svom stanu i biti zaštićen od pogleda sa ulice? Da li se govori o podsvesnoj računici da paranoično namicanje zavesa i roletni predstavlja samo još jednu od obaveza prihvaćenog ponašanja, i da jednostavno zaboravljanje ove obaveze ostavlja ljudima više vremena za sebe, više živaca, više... dostojanstva?

Glasam za ovo poslednje. Na isti način na koji večitu težnju za uređenjem na kraju čeka bunt protiv previše reda, tako i pravo na privatnost, o kom se toliko priča, u mnogim slučajevima predstavlja samo još jedan atak na slobodu građana. Ovo kažem zato što u mnogim slučajevima (kao što su ovi u koje je umešan Google) građani očigledno ni sami ne mare previše za sopstvenu privatnost.

Da li nam je privatnost zaista toliko važna? Da li ona predstavlja prirodno stanje jedinki u ljudskoj zajednici? Da li je podjednako važna za sve? Šta je to toliko privatno da nije lično i za milione drugih širom sveta? Ako je nešto lično za milione, milijarde ljudi, šta je onda ono zajedničko?

Varijacije u shvatanju privatnosti lako čitamo na Internetu. Fotografije na društvenim mrežama, video-snimci koje postavljamo na mrežu, govore upravo suprotno od onoga što nam se sve češće pokušava nametnuti kao naše pravo. Izgleda da ne želimo svi to pravo, ili ga bar ne želimo u podjednakoj meri.

Naravno da u ovim slučajevima sami biramo ko će sve imati pristup našim ličnim sadržajima ili prostim informacijama, ali, zar isto to ne činimo i ako goli sedimo na simsu prozora ili u dvorištu koje nije sasvim zaštićeno od pogleda sa strane? Uostalom, za neupućene, sajtovi na koje postavljamo svoja dokumenta raspolažu određenim pravom na njih. To pravo smo im odobrili prilikom otvaranja naloga za mail ili profil – klikom na opciju I accept (prihvatam).

No dobro, ovo su daleko šira pitanja i ne podrazumevaju samo pravo na privatnost. Jedno od tih sporednih pitanja jeste i pitanje autorskih prava, oblast koju u narednim godinama treba da redefinišemo jer i tu stara regulativa više ne pije vodu. Da li ćemo ući u dalje detaljisanje naših zakona ili ćemo primeniti nešto labaviji pristup? Prašina se najbrže slegne ako je ostavimo da to uradi sama.

Međutim, ako ne pravimo od komarca magarca čime bismo onda punili naslovne strane novina? Kad se ne bismo samo bavili pitanjima da li je legalno da Google snima naše ulice, mogli bismo se aktivnije pozabaviti pitanjem da li će Google privatizovati Internet... ili već jeste? Izgleda da nam je lakše da dodatno mutimo vodu nego da pustimo da se razbistri.