Poslednjih decenija, sve su češći primeri u kojima privatni posed preuzima ulogu javnog prostora, što, gledano u širem smislu, možemo posmatrati kao još jedan vid privatizacije društvenog kapitala. Ovo je otvorilo brojne rasprave širom sveta, od pitanja osnovnih načela urbanog razvoja do pojedinačnih projekata i njihove realizacije. Treba li se pomiriti sa trendom da privatni posed postaje centar socijalnog, privrednog, kulturnog života?
Javni prostor, gledano u širem smislu, podrazumeva i šalter sale u bankama, predvorja bioskopa, pozorišta, zatim prodavnice u koje možete ući i izaći bez obaveze da nešto kupite, ali i prostore koji nisu primarno definisani ni kao javno ni kao privatno vlasništvo: pasaži i prolazi u zgradama, stepeništa, platoi i pjacete ispred zgrada, itd.
Urbano tkivo čini neprestano komešanje ta dva pola – privatnog i javnog. Oba su važna, ali, nemaju svi isto mišljenje o tome koliki je stepen važnosti jednog i drugog.
Birmingham Bullring - šoping centar i prateći prostori (levo)
simbol Birmingema, Velika Britanija (desno)
Naravno, kao i uvek kada se pokušava definisati odnos privatnog i javnog, otvorenog i zatvorenog, transparentnog i zaklonjenog, makar onoliko koliko se radi o arhitekturi i urbanizmu, toliko se radi i o ideologiji i društvenom standardu, a zatim i ekonomskom i pravnom modelu sredine koju posmatramo.
Tokom poslednjih decenija dominacije liberalnog kapitalističkog modela razvoja i nadmoćnosti privatnog kapitala u odnosu na društveni, sve su češći primeri u kojima privatni posed postaje javni prostor – u punom značenju.
Ovde se ne misli samo na javno-privatna partnerstva (PPP – na primer, gradski prostori koje su gradile privatne firme od društvenog kapitala i imaju na njima određene beneficije), već se misli i na parcele i objekte koje su isključivo u privatnom vlasništvu. Tako je dodat još jedan sloj problematike u današnjim analizama, projektima i regulativi vezanim za javne prostore.
Šoping mol – moj novi dom
Matica oko koje se vrti pitanje nove definicije privatnog i javnog prostora jesu šoping molovi (šoping centri) i maloprodajni parkovi. Kako ovih drugih još uvek nema kod nas (nekoliko već jeste u planu poslednjih godina), fokusiraćemo se na šoping molove (kojih ima, koliko-toliko, i kakvih-takvih).
U šoping-molovima pristup je, kao i kod tradicionalnih javnih prostora i prodavnica, slobodan za sve, ponekada i 24 sata dnevno tokom cele godine. Takođe, tu su smešteni i privremeni ili stalni obavezni prateći ali i zabavni, sportski i rekreativni sadržaji: parking, bioskopi, teretane, kuglane, restorani, kafići, park, pjaceta, itd.
U šoping-molu može se naći i galerija ili tek privremena izložba umetničkih radova u nekom od prodajnih lokala ili na hodnicima (ove jeseni u Njujorku otvorena je i prva ordinacija za lakše estetske operacije u okviru jednog šoping-mola, a letos je jedan šoping-mol rešio da privuče posetioce izložbom zmija u terarijumima raspoređenim po koridorima mola).
Svi ovi sadržaji, u zemljama sa dužim stažom kapitalističkog modela razvoja, u privatnim su rukama već decenijama, međutim, šoping-mol karakterističan je i po tome što preuzima i sadržaje koji su čak i u tim zemljama do nedavno bili skoro isključivo vezani za javni prostor.
Dečije igralište, klupa pored vodene površine ili žardinjere sa zelenilom, promotivna pozornica sa predstavom koja animira decu ili odrasle, sve to privlači posetioce i pretvara hodnike šoping-mola u ulicu, pešačku zonu, trg, park...
Tu se ljudi sastaju ispred bioskopa, teretane ili kuglane, sede u baštama kafea, ručaju, šetaju se, izvode decu za praznike, često i bez jasne namere da nešto pazare.
Ono što je nekada u našim gradovima podrazumevalo celovečernju šetnju od radnje do radnje sa jednog na drugi kraj grada, sada se može završiti i u jednom krugu ispod istog krova. Ono što je nekada bilo sastajanje na trgu ili na ćošku, sada se može desiti i pod krovom šoping-mola. Čak i kratko sastajanje društva pred bioskopom više se ne odvija na ulici već na privatnoj parceli – hodniku šoping-mola.
Naravno, treba biti oprezan sa kataklizmičnim ocenama da je nekad sve bilo lepše, da se danas ljudi više ne druže, sve je brzo i ne stiže da se uživa... Ovakav trend, kao i mnoge druge tranformacije društva, nikada i ne treba ocenjivati kao pozitivne ili negativne. Sa druge strane, nadležne institucije jesu dužne ove transformacije pomno da prate i da utiču na to da privatno vlasništvo uzme na sebe i više odgovornosti koje idu zajedno sa preuzimanjem više delatnosti, tj. više društvenih aktivnosti.
Linija licemerstva
Šoping centri i sami insistiraju na tome da su deo naših života. Reklamiraju se pod sloganima koji treba da probude doživljaj šoping centra kao gradskog centra, centra društvenog života, zabave, odmora, rekreacije, a ne samo kupovine. Međutim, šoping centri nemaju nameru da preuzmu i posledice koje ima ovakvo poimanje kod ljudi...
Primer koji pokuzaje da vlasnici šoping centara nisu uvek spremni da prihvate sve što ide u korak sa osećajem ljudi da im neki prostor pripada jesu povremeni protesti bilo koje vrste koji se tu i tamo dešavaju u svetu pod krovom šoping-mola. Vlasnici su rigorozni kada dođe do ovakve situacije i na nju reaguju pozivanjem policije (organa javnog reda koji se finansira iz budžeta) da rastera ljude iz šoping-mola (privatnog poseda koji se predstavlja kao deo društvenog života).
Na primer, 2009. godine došlo je do jednog takvog incidenta u SAD gde su protestanti na parceli šoping-mola pozivali ljude na bojkot robe. Pozvana je policija da reaguje, a zatim je zbog ovakve reakcije šoping-mol tužen od strane protestanata. Tužbom su zapravo skrenuli pažnju na licemeran odnos šoping centara prema javnom prostoru. Ovo je dalje vodilo do polemika svih vrsta od legalnosti i legitimnosti do moralnosti šoping centara i romantičarskih komentara tipa: šoping centri uzimaju sve tekovine civilizacije osim demokratije.
Priča se svodi na to da šoping centri uzimaju društveni kapital (finansijski i socijalni), a zatim za regulisanje tog kapitala koriste društvene snage reda onog trenutka kada društvo (njegov deo) u svom prostoru želi da se bori za svoje ciljeve koji su najčešće u direktnoj vezi sa istim tim kapitalom koji su šoping centri prigrlili.
Pozivanje organa javnog reda možda jeste bolja varijanta od privatnih vojski, ali ipak je dovoljno neprijatna da podseti na osnovnu svrhu postojanja šoping centara: oni nisu tu da se družimo, šetamo, srećemo i zabavljamo – tu su da nam uzmu pare. Bez obzira na marketinške prijateljske slogane ipak važi samo jedan – it`s just as simple as that (zaista je toliko jednostavno).
Odgovor društva
Granica javnog prostora sve je dublje na privatnim površinama, međutim, lokalne samouprave mnogih svetskih gradova uložile su velike napore i uspevaju da vrate centar dešavanja na zajedničke javne prostore. U prošlom broju Build magazina pisali smo o primeru Bogote, u ovom broju donosimo priču o Singapuru, a takvih odgovora sve je više.
Naravno, ovo nije jedina stvar u kojoj daleko kasnimo, ne samo za svetom, nego i za nama samima. Nekada je čak i ovde bilo nezamislivo da Urbanistički zavod, JKP Zelenilo, Skupština grada i svi ostali akteri složno reše da poklone parcelu privatnim investitorima bez ikakve naknade.
Poslednjih godina bili smo svedoci da je poklanjanje javnog vlasništva pojedincima u Srbiji itekako moguće i to uz apsolutno poklapanje stavova čak i svih političkih partija. Javni prostor u Beogradu, ali i u mnogim drugim gradovima Srbije, uz ovakav odnos nadležnih institucija, jednostavno nema nikakve šanse u budućnosti.
Zato je verovatno iluzorno zamišljati da će se one u dogledno vreme pozabaviti tako sofisticiranim pitanjima kao što je ono: šta se dešava sa sferom javnog života, gde je, kuda ide, šta joj je potrebno, kako se razvija, i da li se uopšte njene transformacije mogu nazvati razvojem ili jednostavno degradacijom?
Za početak dovoljno je, kada god slušamo nekog iz pomenutih institucija i organizacija, ignorisati ono što pričaju, bar dotle dok ne ukažu na one iz svojih redova koji su odgovorni za sve što se dešavalo sa našim, javnim vlasništvom, u toku proteklih decenija, i dok ne vidimo šta će uraditi, sa našim, javnim vlasništvom, u određenom narednom periodu. Mada, na poverenje građanstva koje pamti, nikada i nisu računali.
Linkovi:
- Maloprodajni parkovi vs šoping centri (BelRE 2010) - klikni na link
