Iako je u poslednje četiri godine u javnim radovima učestvovalo više od 19.000 ljudi, stalno ih se zaposlilo samo 354, ili tek nešto više od 1,5 odsto. Na konkursima, prilikom zapošljavanja dominirala su javna preduzeća i nevladine organizacije, a jedino privatni sektor ima kapacitet da zaposli više ljudi na duže staze. Najveći javni radovi tek slede u građevini, gde bi trebalo da se zaustavi poražavajući trend otpuštanja od 50.000 ljudi za dve godine.
Valjda zato što je umanjio i potom otklonio posledice Velike depresije, Ruzveltov nju dil postao je omiljena sintagma i domaćih političara za aktuelnu krizu. Poslednji je put ovaj pojam izrečen kad je predstavljen program pomoći građevinskoj industriji. Iako sporo, industrijska proizvodnja i cela privreda rastu, a jedino građevina pada i u tom sektoru se najviše otpuštaju radnici, pa nije bilo druge nego da država postane investitor i obezbedi deo para za izgradnju škola, bolnica, domova kulture i fiskulturnih sala.
To će, po uverenju zvaničnika, zavrteti točak – proizvođači građevinskog materijala neće izlivati beton za džabe, dizalice neimara će podizati spratove na novim klinikama i kao nuspojava, a u stvari suštinska namera - više neće biti otpuštanja radnika.
Tako je, sa predviđenih 30 milijardi dinara ovaj program najvredniji oblik javnih radova koji je poslednjih pet godina osmišljen. Ovaj program je specifičan i po tome što su u osnovi javni radovi smišljeni sa ciljem da se odgovori na problem nedostatka tražnje za radnom snagom na tržištu rada. U ovom slučaju dobro će biti ako niko više ne bude otpušten iz sektora građevine, jer je, prema podacima Unije poslodavaca Srbije, od početka krize bez posla ostalo više od 50.000 ljudi.
Oglas
Nije se još ni pečat na dokumentu osušio, a program doživljava suštinske kritike koje mogu da zaprete njegovoj realizaciji.
- Mnogo je više radnika na lokalu ostalo bez posla zbog smanjenja transfera opštinama i gradovima od 40 milijardi dinara nego što će se zaposliti na ovaj način. Bolje bi bilo da nam država vrati to što nam nije transferisala prošle i ove godine, jer bismo s tim novcem, bez zaduživanja kod banaka, mogli da nastavimo infrastrukturne radove koji su obustavljeni, rekao je za Ekonom:east Saša Paunović, predsednik Stalne konferencije gradova i opština (SKGO) i gradonačelnik Paraćina.
Na nivou statističke greške
Do kraja ovog meseca, kako kažu u Ministarstvu prostornog planiranja, biće raspisan javni poziv lokalnim samoupravama da podnesu zahtev za finansiranje projekata. Ukratko, mašine bi prvo trebalo da zabruje u onim opštinama koje budu imale spremnu dokumentaciju za gradnju i pare za učešće od 10 odsto.
- Oprezan sam kod procene koliko su opštine i gradovi u stanju da sufinansiraju takvu izgradnju s obzirom na smanjenje transfera iz budžeta Srbije. Tim pre što su lokalne samouprave dužne 20 milijardi dinara za usluge grejanje i druge razne tekuće poslove i pitanje je, koliko su, pogotovo siromašnije opštine spremne za taj posao. Najbogatije, Novi Sad, Beograd, Subotica, Zrenjanin, Niš su ovim programom povlašćene, a ne verujem da će se išta pokrenuti u Ćupriji, Beloj Palanci ili Medveđi, tvrdi Paunović.
U Ministarstvu, pak, veruju da se „podelom finansijske odgovornosti između lokalnog i republičkog nivoa, stvara mogućnost da se pokrenu oni infrastrukturni projekti koje lokalni nivo ne može samostalno da finansira zbog teške ekonomske situacije“.
- Program predviđa minimalno izdvajanje novca iz lokalnih budžeta u visini od 10 odsto ukupnih troškova gradnje. Takođe, predviđena je i zajednička otplata kredita povučenih za gradnju po ovom programu od strane Republike i jedinica lokalne samouprave, kaže za Ekonom:east Nemanja Komazec, državni sekretar u tom ministarstvu.
Bilo kako bilo, do kraja godine videće se da li će i program za pomoć neimarima morati da preleži dečije bolesti, ili sadrži u sebi sistemsku grešku, koja neće dozvoliti da se ostvari jedan od osnovnih ciljeva, da se zaustavi talas otpuštanja u građevinskom sektoru. Zapravo bi, ako u tome uspe, ovi javni radovi bili najuspešniji u novijoj srpskoj istoriji. Naime, dugoročni efekat dosadašnjih javnih radova na zapošljavanje u Srbiji je do sada bio zanemarljiv, gotovo na nivou statističke greške.
Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ), za četiri godine, od 2006. do 2010. u javnim radovima bilo je angažovano više od 19.000 ljudi, dok je svega 354, ili tek nešto više od 1,5 odsto angažovanih dobilo stalno zaposlenje. Podaci pokazuju da se korisnici ovog programa nakon privremenog zaposlenja, koje traje maksmimum od tri do šest meseci, ponovo vraćaju na evidenciju NSZ-a. Ako se ima u vidu da je u tri prethodne godine na javne radove potrošeno 2,28 milijardi dinara i da su na taj način otvorena samo 304 radna mesta na neodređeno vreme, ispada da je država za svakog stalno zaposlenog morala da izdvoji čak 7,5 miliona dinara.
Samo država zapošljava
Ruku na srce, istraživanja bazirana na domaćim i iskustvima susednih zemalja pokazuju da je poboljšanje ekonomskog i radnog položaja ljudi uključenih u javne radove uglavnom ograničeno na period dok njihov angažman subvencioniše država. Drugim rečima, iskustva koja na taj način stiču ne rezultira kasnijim većim šansama za nalaženje i zadržavanje trajnijeg posla.
- Svi istraživači, međutim, navode da javni radovi predstavljaju važan deo mreže socijalne sigurnosti tokom perioda krize. Radovi pomažu veoma ranjivim grupama kao neka vrsta kratkoročnog socijalnog programa koji obezbeđuje trenutno olakšanje finansijske situacije, navode Branka Anđelić i Pavle Golicin, autori studije Procesna evaluacija javnih radova u Srbiji iz Tima za socijalno uključenje i smanjenje siromaštva pri kabinetu potpredsednika Vlade za evropske integracije.
Osim što javnim radovima Srbija neće moći da dostigne evropski cilj i do 2020. godine zaposli 70 odsto radno sposobne populacije između 15 i 64 godine, ili još skoro milion ljudi, istraživači najviše zameraju što su na dosadašnjim konkursima kao poslodavci dominirala javna preduzeća i nevladine organizacije. Na drugoj strani, broj poslodavaca iz privatnog sektora bio je zanemarljivo mali, a jedino oni realno imaju potencijal da omoguće novo zaposlenje. Tim pre što je novo zapošljavanje u javnim preduzećima veoma problematično ako se ima u vidu da mnoga od njih nisu restrukturirana i imaju viškove zaposlenih. Istovremeno, nevladine organizacije su projektno orijentisane i angažuju radnike samo po potrebi, za određene zadatke.
No, sudeći po rečima direktora NSZ-a, Dejana Jovanovića, ni ove godine ne bi trebalo očekivati bitnije promene, jer je planirano da kroz 355 javnih radova, vrednih 700 miliona dinara, privremeni posao dobije 5.600 ljudi. Radi se o socijalnoj i kulturnoj delatnosti, zaštiti životne sredine i održavanju infrastrukturnih projekata, o poslovima gerontodomaćica, pomoći starim licima u kući, čišćenju rečnih korita. Rečju, poslovima u državnom sektoru.
