U svetu gde su savremene građevine često podložne propadanju u roku od svega nekoliko decenija, tajne drevnih civilizacija koje su uspele da izgrade strukture koje traju vekovima postaju sve intrigantnije.
Koloseum, Rim (Foto: Pixabay)
Rimljani, poznati po svojim monumentalnim građevinama, i Maje, sa svojim precizno izrađenim skulpturama, koristili su metode i materijale koji su, iako primitivni u poređenju sa današnjim standardima, postigli nešto što savremeni materijali često ne mogu - izuzetnu dugovečnost.
Mnoge novije građevine već se suočavaju sa svojim krajem. Savremeni beton, koji čini veći deo našeg modernog sveta, ima životni vek od svega 50 do 100 godina.
Oglas
Zato su sve češća proučavanja davnašnjih materijala i potraga za tajnama njihove dugovečnosti. Ova "inverzna inženjering" metoda otkrila je iznenađujuće sastojke koji su se koristili u drevnim građevinama, poput vulkanskog pepela, kore drveta, piva, pirinča, pa čak i urina.
Rimski beton ima mogućnost "samoisceljenja" (Foto: Pixabay)
Rimski beton, na primer, iako ne bi mogao da podrži strukture koje se mere visinom savremenih nebodera, pokazao je neverovatnu dugotrajnost i otpornost na vremenske uslove.
Prema navodima sajta Phys.org, naučnici su otkrili da je jedan od razloga njegove dugovečnosti mogućnost "samoisceljenja", jer su komadići kreča, umesto da budu ravnomerno pomešani, bili usađeni u materijal, omogućavajući vodi da aktivira hemijske reakcije koje popunjavaju oštećene delove kada se pojave pukotine.
Građevine drevnih Maja očuvane su više od 1.000 godina (Foto: Pixabay)
S druge strane, na majanskom lokalitetu Kopan u Hondurasu, istraživači su otkrili da je tajna dugovečnosti njihovih skulptura i hramova od kreča možda bila u lokalnom drveću. Ove građevine su očuvane više od 1.000 godina iako su izložene visokim temperaturama i velikoj vlazi.
.jpg)
Maje su dodavale ekstrakte drveća u kreč (Foto: Pixabay)
Lokalni zidari, koji vode poreklo od Maja, predložili su istraživačima korišćenje ekstrakata iz chukum i jiote drveća u mešavini kreča. Ovaj "sok" drveta, kada je dodat u materijal, činio je malter izuzetno otpornim na fizička i hemijska oštećenja, integrišući organski materijal u molekularnu strukturu maltera i omogućavajući mu da oponaša čvrstoću prirodnih struktura poput školjki.
Iako pravljene od kreča, građevine Maja su otporne na vlagu (Foto: Pixabay)
Iako su neki od ovih drevnih graditeljskih trikova možda bili rezultat sreće, s obzirom na to da su graditelji dodavali razne dostupne materijale u svoje mešavine, a opstali su samo oni koji su bili uspešni, neki pokazuju znakove namernog inženjeringa.
U vlažnim oblastima Indije, na primer, graditelji su koristili lokalne biljke koje pomažu strukturama da se nose sa vlagom, dok su na obali dodavali nerafinisani šećer kao zaštitu od soli.
U trusnim područjima za gradnju su korišćene izuzetno lake cigle napravljene od ljuski pirinča. U Kineskom zidu i Zabranjenom gradu istraživači su našli tragove pirinčanog skroba korišćenog pri izgradnji.
Pri gradnji Kineskog zida korišćen je pirinčani skrob (Foto: Pixabay)
Današnji istraživači i inženjeri, inspirisani ovim drevnim tehnikama, pokušavaju da integrišu ove metode u moderne građevinske projekte. Cilj nije nužno da se stvari prave da traju koliko i rimski beton ili majanske skulpture, ali dodavanje 50 ili 100 godina životnog veka savremenim strukturama moglo bi značajno da smanji potrebu za rušenjem i održavanjem građevina, kao i proizvodnjom novog građevinskog materijala u budućnosti, pružajući tako održiviji pristup gradnji i obezbeđujući manju potrošnju prirodnih resursa
