Inicijativa da se zgrade Generalštaba u beogradskoj Ulici kneza Miloša, oštećene u NATO bombardovanju, izbrišu iz registra kulturnih dobara uznemirila je stručnu javnost. Država nema novca da kompleks obnovi, investitori neće da ga kupe kao spomenik kulture zato što bi bili u obavezi da očuvaju njegov autentični izgled. Da li bi zdanju trebalo ukinuti status kulturnog dobra kako bi se lakše prodalo šeiku Muhamedu bin Zajedu ili nekom drugom investitoru? Zašto struka smatra da je kompleks Nikole Dobrovića jedno od najvrednijih arhitektonskih zdanja moderne u Srbiji i šta ona nudi kao rešenje za njegovu obnovu?
O tome za „Politiku” govore Bojan Kovačević, arhitekta, član Akademije arhitekture Srbije i autor monografije „Arhitektura zgrade Generalštaba”, i Srboljub Panić, pravnik i pomoćnik direktora Republičke direkcije za imovinu.
Politika: Da li je zahtev za brisanje Generalštaba iz registra kulturnih dobara upućen da bi se kompleks lakše prodao šeiku Muhamedu bin Zajedu?
Panić: Inicijativu za skidanje zaštite pokrenula je Republička direkcija za imovinu još 2006. godine. Te godine je savezni MUP, verovatno slične arhitektonske vrednosti, prodat za 30 miliona evra. Za Generalštab su mnogi bili zainteresovani, ali niko ga nije želeo jer je morao da sačuva njegovu autentičnu spoljašnjost. Zato je bilo nužno skinuti zaštitu. Tada smo procenjivali, a danas je verovatno drugačije, da bismo za njega mogli da dobijemo triput više novca nego za savezni MUP. Slične su kvadrature, ali frontalni deo Generalštaba prema Ulici kneza Miloša udvostručio bi mu površinu i omogućio veći prihod. Jedan od razloga za našu inicijativu bio je i to što je Generalštab tužna slika u centru Beograda. O ukusima se ne raspravlja, ali kako u onakvom stanju može biti spomenik kulture? Ili je to spomenik žrtvama? To su bili razlozi 2006. godine, kad šeika nije bilo na vidiku. Bilo je, ipak, zainteresovanih investitora iz Italije.
Politika: Ali, oni nisu hteli da kupe kulturno dobro?
Panić: Da. Teško je od kasarne napraviti tržni centar ili hotel.
Politika: Da li se zdanje poput Generalštaba može nazvati kasarnom?
Kovačević: U rešenju kojim je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture odgovorio na inicijativu iz 2006. godine piše da se ništa nije promenilo na objektu da bi imalo smisla menjati mu status. Struka nema sezonske utiske, pa da ove zime mislimo da je nešto vredno, a sledeće da nije.
Politika: Na osnovu čega je Generalštab dobio taj status?
Kovačević: Po apsolutnom konsenzusu arhitekata, on je među dve-tri najvrednije naše savremene zgrade, ako ne i najvrednija.
Politika: Zašto ste onda čekali 40 godina da ga zaštitite?
Kovačević: Tek 2005. godine je dobio status kulturnog dobra jer je JNA bila država u državi i nije volela da joj se iko petlja, ali je ona dobro brinula o svojim objektima. Sve publikacije o beogradskoj, srpskoj i jugoslovenskoj posleratnoj arhitekturi stavljaju Generalštab u sam vrh. Delo Nikole Dobrovića u Beogradu je čak i za Hrvate i Slovence pojam. Boris Podreka, rođen u Beogradu a evropski arhitekta, rekao je da bi u ovom gradu na prvom mestu trebalo obnoviti Generalštab. Dobrović je otac posleratnog Beograda i Novog Beograda i glavnih poteza na desnoj obali Savi.
Panić: Novi Beograd je katastrofa.
Kovačević: Pitajte evropske arhitekte da li je tako.
Politika: Da li bi Dobrović mogao da uđe u istoriju svetske arhitekture?
Kovačević: Ne poštuju ga Hrvati i Slovenci zato što misle da je dobro sve što dolazi odavde. Generalštab, kao arhitektonsko delo i urbanističko rešenje, i te kako učestvuje u silueti Beograda. To nije Vojno-tehnički institut u nekoj žarkovačkoj šumi, za koji i ne znate da je tamo. To je strogi centar i simbol modernosti u Beogradu. To je 20. vek. Srbija će u kulturološkom smislu otići korak unazad ako dozvoli rušenje tih kuća.
Panić: Dobrović je za to delo dobio samo Oktobarsku nagradu. Koliko je dobitnika Oktobarske nagrade uopšte ostalo zapamćeno, gospodine Kovačeviću?
Kovačević: Svake godine objave spisak svih dobitnika NIN-ove nagrade za roman godine. Pola pisaca ne znaju ni stariji, a pola znaju i balavci. Dobrovićev ugled je nesporan, kao i status kulturnog dobra za Generalštab. Predstavnici države, koja bi trebalo da ga štiti, stranim investitorima nude plac pod pričom da im nude Generalštab, očito im u neku ruku obećavajući da će s njega biti skinuta zaštita. I zbog saveznog SUP-a je bilo među arhitektama leleka što nije proglašen spomenikom kulture. Mene je najviše razočaralo to što nije bilo predloga neke državne ustanove da se Generalštab sredi.
Politika: Zašto to struka nije inicirala?
Kovačević: Jedna od funkcija proglašenja nekog objekta za kulturno dobro je da se spreči da na njega atakuju svakakvi investitori, jer je pravni prekršaj mnogo veći kad na spomeniku kulture doziđujete sprat nego kad to radite na običnoj kući. Ministarstvo urbanizma i građevinarstva je naložilo inspekciji da obavi samo vizuelni pregled, bez merenja ugiba. Sve je to traženje pravnog puta da se ospori status spomenika kulture.
Politika: Zar vam, gospodine Paniću, mišljenje struke ne znači ništa?
Panić: Zaštita je stavljena na Generalštab zahvaljujući struci, njena je bila inicijativa da se to učini, na osnovu njenog mišljenja je to i prihvaćeno.
Politika: Ako struka odlučuje a njen stav se nije promenio, kakvog smisla ima ponovo pokretati inicijativu za ukidanje zaštite?
Panić: Inicijativa za ukidanje statusa kulturnog dobra iz 2006. godine nije prošla upravo zbog struke, i to samo jednog njenog dela, to jest Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Republički je bio saglasan.
Kovačević: Nije tačno da se on slagao, znam jer su mene pitali šta da rade.
Panić: Nisu bili izričito za taj predlog, ali su oprali ruke i prebacili to pitanje na Gradski zavod, zbog čijeg stava inicijativa nikad nije ni stigla do vlade.
Kovačević: Javno sam 1999. predložio, na šta nije bilo odgovora, da se centralna vojna biblioteka, koju Vojska upravo prodaje, zgrada dobre arhitekture s parkingom u užem centru, proda i od toga da se rekonstruiše zgrada B, koja je manje oštećena. Posle bi se u fazama, kako novac pritiče, sređivala zgrada A, koja je manje kvadrature, ali je više stradala. Zgrada u kojoj je poslovnica „Jata” na Bulevaru kralja Aleksandra sazidana je da bi se od rente za nju finansirala izgradnja hrama Svetog Marka. Za rekonstrukciju Generalštaba nema nijednog menadžerskog projekta.
Politika: Zašto niste bili uporniji?
Kovačević: Ja sam podneo inicijativu za proglašenje za spomenik kulture, to je više nego dovoljno. Ali, Srbi ne doživljavaju modernu arhitekturu kao deo nacionalnog identiteta. Ako je nešto iz 19. veka, misle naši ljudi, vredi hiljadu puta više od Dobrovića ili Brašovana. Možda je nekom potrebno i da se uklone očigledni dokazi onoga što je NATO uradio 1999. godine? Ne zaboravite da su te dve zgrade bombardovane ispražnjene a nikad nismo od države dobili odgovor zašto su one gađane prazne. Mislim da postoji i antilevičarska logika koja se protiv Generalštaba provlači ispod tepiha, kako je to tobože kanjon Sutjeske. To je nekog funkcionera u ono vreme verovatno podsetilo na kanjon Sutjeske pa mu je Dobrović rekao „naravno, kako da ne”. Ali ni u jednom zvaničnom dokumentu se ne spominje da Generalštab predstavlja Sutjesku, niti sedam ofanziva jer u originalnom projektu kuća je imala pet spratova pa je to promenjeno tokom izgradnje.
Politika: Zašto za 14 godina od bombardovanja država nije napravila procenu vrednosti Generalštaba, da znamo tačno koliko on vredi pa da ga nudimo investitorima?
Panić: To pitanje stoji. Do ideje da bismo za njega dobili stotinak miliona evra jesmo došli provizorno. Procenu vrednosti radi Poreska uprava ili neka druga stručna kuća, ali samo kada postoji konkretan povod poput zainteresovanog ulagača. Procenom se utvrđuje početna cena. Tržište kaže da li je realna.
Politika: Znači li to da je država rekla da Generalštab možda vredi 100 miliona evra, zasnivajući tu procenu na labavoj analogiji sa saveznim MUP-om, a za tu imaginarnu dobit, za koju ne znamo da li će biti tolika, spremni smo da rušimo kulturno dobro?
Panić: Ocena o finansijskoj vrednosti jeste paušalna. Plac na uglu Nemanjine i Kneza Miloša je ono što vredi. O ukusima ne bih raspravljao, ali mi smo u situaciji kada generalka i farbanje starog automobila koštaju 2.000 evra a za njega bismo, da ga prodajemo, dobili najviše 500 evra. Šta ćemo uraditi – pa, oteraćemo ga na otpad.
Politika: Ali, Generalštab nije automobil, nije serijska proizvodnja.
Kovačević: U tom grmu leži zec. Ne može se samo finansijskim parametrima meriti hoće li kulturno dobro biti obnovljeno ili ne. Mene interesuje da li bi država pristala da investitor dobije te zgrade besplatno, popravi ih i koristi 30 godina a onda vrati.
Panić: „Staro zdanje” u Aranđelovcu bilo je unakaženi spomenik kulture i predlagali smo da se nađe neko ko će ga besplatno koristiti 10 ili 20 godina. Nismo uspeli nikoga da nađemo.
Kovačević: Soliter kod Dušanovačke pijace sagradila je Istočna Nemačka. Koristila ga je 15 godina i onda je zgrada pripala Diposu. Mi nemamo instinkt da nađemo pogodbu koja će svima da odgovara. Umesto toga, ubeđeni smo da takvog dogovora nema i da moramo nekoga da izvaćarimo.
Politika: Gospodine Paniću, vi biste Generalštab porušili?
Panić: Da, kao građanin Srboljub Panić. Za mene je enigma kako je u takvom stanju proglašeno za kulturno dobro.
Kovačević: E, tu je ozbiljna kvaka. U javnosti se protura tvrdnja da je kompleks Generalštaba proglašen za spomenik kulture nekim volšebnim putem. Neki neozbiljni ljudi su nešto zaštitili i sad samo taj papir treba ukinuti a sve ostalo će biti u redu. Zaboravljamo da kula na zgradi B sve vreme funkcioniše. Zašto nije publikovano ono što su statičari utvrdili 1999. godine? Na zgradi B je uništeno samo pet odsto kvadrature. Hoće li to neko da ruši?
Panić: Ne postoji apriori stav da celo zdanje mora da nestane. Ne vidim ni logiku investitora da ruši ono što je zdravo, ali ga ne bi trebalo ograničavati postojećim izgledom i gabaritima ako nema ekonomskog interesa da očuva postojeće objekte. Trebalo bi mu ostaviti na volju da objekat promeni, na primer, da ne bude velikog ulaza u zgradu iz Kneza Miloša.
Kovačević: Izvinite, gospodine Paniću, ova kuća izdaje novine koje se zovu „Politikin Zabavnik” i to o čemu vi sada govorite liči mi na njegovu rubriku „Obucite Cicu”. Uzmete makaze i seckate delove garderobe, to jeste Generalštaba, kako vam odgovara.
Politika: Recimo da vas pozovu iz Vlade i kažu: „Mi smo se dogovorili sa šeikom” a da u tom trenutku nemamo procenu vrednosti Generalštaba. Da li biste insistirali da se pre prodaje uradi procena?
Panić: Vlasnik zdanja je Republika Srbija i odluku o raspolaganju tom nepokretnošću donosi vlada. Mi možemo dati predlog. To ćemo uraditi tako što ćemo odrediti početnu cenu, na osnovu procene Poreske uprave. Zatim se raspisuje tender ili javno nadmetanje i pokušavamo da dobijemo što više para. Propisi predviđaju i izuzetke u okviru posebnog interesa, a to znači da državna nepokretnost može da se otuđi neposrednom pogodbom.
Politika: Šta bi to podrazumevalo?
Panić: Reč je o strateškim partnerima, poput „Ikee” ili „Fijata”. Kada nije sve u novcu, nego uz novac dobijamo brojne benefite. To su izuzeci, ali i tada se radi procena i ona daje početnu cenu.Neposrednom pogodbom možemo ići i ispod početne cene ukoliko benefiti podrazumevaju nešto što je prevazilazi po opštem interesu.
Politika: Hoće li struka dozvoliti da se skine zaštita?
Kovačević: Mislim da neće. Žarko nas zanima ko bi bio taj koji bi to potpisao.
Politika: A pod političkim pritiskom?
Kovačević: To pitajte nadležne. Koliko samo ovih dana zvone telefoni u nekim institucijama... U normalnoj zemlji javni tužilac bi priveo na saslušanje one koji pozivaju na rušenje kulturnog dobra.
