Problemi građevinskog sektora izneti pri susretu premijera Aleksandra Vučića sa oko četiri stotine privrednika u ponedeljak 12. maja čini se da su bacili u senku sve ostale privredne grane. I sam Vučić je priznao da mu je najteže pao sastanak sa neimarima i saznanje da zemlja koja se nekada dičila svojim majstorima danas nema zidare, keramičare, vodoinstalatere i druge zanatlije. Pa ni inženjere.
Za Srbiju je građevinarstvo oduvek bilo ekonomski pokretač, jer razmah ove delatnosti povlači za sobom tridesetak drugih grana i aktivnosti – od projektovanja i dizajniranja do metalske, hemijske, ektro i industrije nameštaja. Nekada je u ovoj oblasti bilo zaposleno i 150.000 radnika. Do pre nekoliko sezona, u vreme buma stanogradnje, radilo je 110.000 radnika, da bi se u poslednje vreme taj broj sveo na tek 72.000 ljudi. Pri tome oko polovina prima plate sa višemesečnim, pa i godišnjim, zaostatkom. Većina plata je na nivou minimalne zarade, odnosno 20.000 dinara.
Oglas
Goran Rodić, potpredsednik „Građevinsko-industrijske komore“, kaže da je građevinska operativa na kolenima.
- Odavno upozoravamo da ćemo ostati bez majstora. Godišnje u celoj Srbiji 50 do 60 đaka upiše školu za građevinskog zanatliju. Niko neće za taj zanat da se sprema, jer su plate male, a posao težak – kaže Rodić.
Kako su nekadašnji donosioci deviza iz inostranstva pali na lokalne podizvođače radova? Posle buma stanogradnje, usledio je, već šestu sezonu zaredom, dramatičan pad. Privatni ulagači se mogu izbrojati na prste jedne ruke, pa je država direktnim finansiranjem novih ambulanta, sportskih hala ili stanova pokušala da oživi tržište. Ali to je bilo nedovoljno.
I pored toga privredna aktivnost je prošle godine pala za 44,7 odsto u odnosu na 2012. godinu. Vrednost izvedenih radova u istom periodu umanjena je 15,8 procenata, a uposlenost 29,2 odsto. U odnosu na pretkrizni period industrija građevinskog materijala je na nivou trećine produkcije.
Drugi segment građevinarstva, niskogradnja, previše je postao zavisan od države, pošto je devedesetih izgubio tržišta Rusije, Bliskog istoka i pojedina afrička na kojima su naši građevinari decenijama sticali reputaciju. Sem malobrojnih izuzetaka, kao što su „Energoprojekt“, „Planum“ ili „Putevi Užice“, svi su počišćeni sa svetskog tržišta. Bez finansijske podrške oni nisu konkurentni na svetskom tržištu sa koga bi uz malo dobre volje mogli da donesu čist neto devizni priliv između jedne i dve milijarde evra. Ovako u zemlju donesu oko 500 miliona dolara.
Tako su građevinari, nekada donosioci deviza, uglavnom spali na lokalne podizvođače poslova koje finansira država ili međunarodne banke. Nevolje sa državom su što svi nivoi vlasti planiraju i započnu mnogo više objekata nego što mogu u ugovorenom roku da finansiraju. Građevinci, u potrazi za bilo kakvim poslom, na tenderima nude čak i da sami kreditiraju državu kao u slučaju izgradnje leve trake auto-puta Novi Sad-Subotica ili Ub-Lajkovac. A posle teškom mukom naplate svoj rad.
Ipak, država to jest ministarstva i „Koridori Srbije“ su nekako sve svoje obaveze izmirili za velike infrastrukturne poslove. Ali problem su lokalne samouprave i javna preduzeća koja prema podacima Unije poslodavaca duguju građevincima oko 400 miliona evra. Naravno da u takvoj situaciji duguju podizvođačima, proizvođačima građevinskog materijala, radnicima, što pokreće čitav lanac nelikvidnosti. Računi su većini blokirani dovoljno dugo da je kolaps stalna pretnja.
Da bi ta preduzeća mogla da rade morala su da se zadužuju kod banaka, a na našem finansijskom tržištu cena novca ja bar dva i po puta viša nego što se zadužuje inostrana konkurencija u svojim matičnim državama.
Zoran Đorđević, direktor konsultantske kuće „Ju bild“, kaže da je većina firmi propala zato što ih vode inženjeri, a ne profesionalni menadžeri.
- Ima tu nešto i u našem mentalitetu. Važnije im je bilo da budu kako-tako uposleni nego da im bilansi budu pozitivni. Tako su ih održavali u životu ne želeći da smanjuju broj radnika u skladu za zahtevima tržišta i realnom mogućnošću za dobijanje poslova – navodi Đorđević.
Za naše građevince je najgore što na velikim poslovima, poput mosta kod Age Ciganlije ili na Dunavu kod Beške, izgradnji auto-puta Koridora 10, učestvuju samo kao podizvođači, radeći manje zahtevne, time i manje plaćene poslove. Velike poslove finansiraju strane banke i postavljaju konkursne uslove takve da naše kompanije ne mogu da ih ispune, a time na narednim konkursima nastupaju sa još većim minusom u referencama.
