Predsednik Grupacije industrije građevinskog materijala u Privrednoj komori Srbije i direktor Ciglane „Igma” u Uljmi Ljubodrag Knežević kaže za da se i ne isplati raditi jer je energija skupa, a građevinski materijal jeftin.
"Da sutra krenemo da radimo, postavlja se pitanje za koga i s kojom cenom jer se iskazuje gubitak na supstanci. Ukoliko tržište dozvoli, neminovnost je da podignemo cenu građevinskom materijalu jer se na svakom bloku gubi 15 dinara. Uvek je bilo jedna cigla – jedno jaje, a danas je cigla pet dinara, a jaje 12. Dugo je jedan građevinski blok koštao kao paklica duvana. Danas je paklica 140 dinara, a naš blok je ostao na ceni od 22 dinara", kaže Knežević.
Sagovornik ističe da bi cenu građevinskog materijala bar trebalo vratiti na nivo iz 2008, kada je blok koštao 33 do 35 dinara, "jer su u međuvremenu svi parametri otišli, i gas, i struja a sada ponovo poskupljuju, a cena naših proizvoda je u međuvremenu oborena". Knežević kaže da preduzeća koja rade i poštuju zakone u Srbiji, moraju da iskažu gubitak od 30 procenata od ukupnog prihoda i da je to gubitak na supstanci.
Mogućnosti nema mnogo: ili u ovom stanju čekati neko bolje vreme – ako će doći uskoro jer se ne može dugo izdržati, ili povećati cenu proizvoda, ili zatvoriti fabriku. Od polovine decembra ciglana ne radi, kao ni većina fabrika, koje su ugasile peći u intervalu od polovine novembra do polovine decembra prošle godine. U planu je da proizvodnja možda krene polovinom marta, ali, to je veoma neizvesno, sve zavisi od toga da li će biti iole neke tražnje. Svih 100 radnika u "Igmi” još uvek radi, niko nije dobio otkaz već koriste godišnji odmor u vreme kada fabrika ne radi, neki su angažovani u remontu, ali šta će biti dalje, ne zna se. Sagovornik dodaje da je veliki broj fabrika ugašen poslednjih desetak godina, sigurno dvadesetak ih je izbrisano, oni koji su nekako opstali, još nisu potpalili peći, tako da su retki oni koji imaju posla. Ako je ugašen jedan "Trudbenik” u Beogradu, čije se mašine danas seku u staro gvožđe, Knežević pita šta da traže oni koji su na periferiji.
"Nadu u porast potražnje za građevinskim materijalom nam daju krediti s dužim rokom i subvencionisani krediti za građevinsku industriju, odnosno kupce stanova, ali najviše bi nam pomoglo pokretanje individualne stambene izgradnje, pod pretpostavkom da se objekti rade od domaćih materijala koji imaju osobine energetske efikasnosti, termo-osobine i koji su ekološki zdravi" – kaže Knežević.
U traženju rešenja kako dalje, sagovornik kaže treba započeti reindustrijalizaciju proizvodnih kapaciteta kreditima koji ne mogu biti na rok kraći od od sedam-osam godina. Ta proizvodnja bi 70 odsto mogla krenuti u izvoz, i to za Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Hrvatsku, Rumuniju, Bugarsku, Moldaviju. Oko 50 odsto proizvodnje su 2008. izvezli u Rumuniju, lane tek nešto simbolično, međutim, bez nove opreme ne treba niko da gaji nadu za izvoz.
