Bespravna gradnja urbanistički je unakazila Srbiju. Ali, ako bi neko porušio sve građevine podignute bez dozvole, bio bi to urbanistički masakr.
Takvih zdanja je oko 1,5 miliona. Prema procenama, to je trećina svih sagrađenih objekata u Srbiji. Nema vlade koja bi se osmelila da naredi buldožerima da krenu na toliko zgrada koje za ljude predstavljaju dom ili mesto gde zarađuju za život. Trebalo bi da udari ne samo na pojedinačne objekte, nego ponegde i da sravni sa zemljom bezmalo cela naselja, poput beogradske Kaluđerice, najvećeg divljeg naselja na Balkanu.
Koliko god jeftinu legalizaciju da su nudili, nije bilo dovoljno. Malo ko je hteo da plati i minimalne naknade za ozakonjenje kad je znao da ne mora iz džepa da istrese ni dinar, pošto svejedno neće ostati bez kuće. Zbog toga je učinak prethodnih pet zakona o legalizaciji bio mršav. Naknadnu građevinsku dozvolu dobilo je svega desetak procenata od 1,5 miliona divljih objekata.
Oglas
Problema ne bi bilo, makar ne u ovim zastrašujućim razmerama, da devedesetih godina država nije odlučila da kupuje socijalni mir. Gledala je kroz prste građanima koji su želeli da se skuće a, osiromašeni ratovima i sankcijama, nisu imali novca za građevinsku dozvolu ili su ga čuvali za još crnje dane.
– Država ne želi da iritira građane jer neki izbori uvek dolaze. Reč je o svojevrsnoj korupciji, potkupljivanju naroda, ne u materijalnom smislu, nego je to poruka „neću da vas rušim glasajte za nas“. Sećam se da je trasa puta u Borči pomerena kako bi se izbeglo rušenje nelegalnih objekata. Dok sam bio gradski arhitekta Beograda, priznajem, malo se rušilo. Opštine su tvrdile da nemaju novca, vlasnici su odbijali sami to da čine. Tako smo došli u stanje iz kojeg niko nije znao kako da se izvuče niti je to hteo da uradi – kaže Đorđe Bobić, koji je bio gradski arhitekta dok je Nenad Bogdanović vodio prestonicu.
