Asfaltne ruke premostile su gvozdena železnička rebra, industrijski krš i zaboravljeno vreme. Tramvaj klizi po travnatom tepihu, para kulja iz dve kule suvozemnog parobroda, vreme izmiče tlo pod nogama. Hodači se klone duge šetnje betonom. Nad glavama, iz zagađene srebrnine, provejavaju blistave čestice kroz gusto sito popodneva.
Oko kvarta biblioteke „Fransoa Miteran“ niče novi blok. Linije više nisu prave. U urbanom haosu planete, Pariz se naherio, zavodljivo ševrda u nepoznatom pravcu.
Oglas
Stambena kutija, krštenog imena M6B2, izvila šiju, krivudavo dotičući svod. Balkoni se baškare svaki po svom, egoistično se zavrteli po slobodnom izboru, u svekolikom vektoru. Lenjir više nema sve brojeve, trougao se zaoblio, uglomer umorio. Kako li će, stanari, unutra, kad se jednom usele, na troćoškaste zidove, kačiti slike? Ili će ih samo grejati umetnost koncepta.
Spratovi nove zgrade se naslagali kao nesložena kocka. Njen ten od titana na dnevnom svetlu menja tonove privlačnog zelenog sjaja, zavisno od temperature i raspoloženja, kao opna trbušnih segmenata odjednom razgolićenog stomaka na leđa okrenute bubašvabe, uhvaćene u zamku prilikom brišućeg istrčavanja iz tople tame ispod hladnog frižidera.
Ovih dana zgrada doslovno niče. Bacaju seme po njenim zidovima. Biće ovo vertikalna pariska šuma. Kroz uske otvore neoksidirajućih cevi, probijaće se silne sorte biljčica, bujaće bela šumarica, žabnjak ljutić i poljska crnjika, kočoperiti polegla čvorika, kovrdžava kiselica i žuta rezeda. Pokupili su svo divlje zrnevlje iz pariskog okoliša. Treba sačekati proleće da zgrada propupi.
Promuvaće se ovuda samoniklo bilje, rasejano na repovima vetra i ptica. Gradska je to laboratorija zelenila, provokacija i imaginacija, regeneracija metropole, biološki rezervat u pariskoj Aveniji Francuske.
U bloku nikle i druge varijante arhitektonske kreacije, svaka u svom smeru, slobodne geometrije, u igri svetla i boja, od aluminijuma, cinka, betonskog plisea i drvenih mreža, čekajući viseće parkove.
Nedaleko odatle, tamo gde grad zavrće ka Ivriju, moderna verzija tornja u Pizi. Nove zgrade ne mare za gravitaciju. Nije to više onaj sanjivi i privlačni Montanov Pariz koji nostalgično zgrće mrtvo lišće nestale ljubavi. Magneti pariske magije sada se kroz peripetiju linija kače o vratove metalnih zgrada.
Za okruglim stočićem kafea, u trinaestom pariskom arondismanu, odakle puca pogled na nesvakidašnji prizor, osmatram raskoš nove razglednice Pariza.
