Jedan od najvećih problema za našu zemlju jeste što ne koristi novac koji ima na raspolaganju za kapitalne investicije. Nespremni smo. Država nema ideju šta treba da radi, kako da ulaže i kako da potroši pare. Nemamo firme koje mogu da grade i koje mogu da projektuju. Sve ovo o čemu se godinama govori premijer Aleksandar Vučić je nabrojao u jednom dahu na kopaoničkom Biznis forumu.
Ilustracija (www.pixabay.com)
Oglas
Neverovatno zvuči da godišnje plaćamo četiri miliona evra kaznenih penala, jer smo od pet milijardi evra ranije odobrenih zajmova za puteve, pruge i drugu infrastrukturu povukli svega 1,3 milijarde. Da nevolja bude veća trend povlačenja para se ne menja. Kredit od EIB („Evropsaka investiciona banka“) za obilaznicu oko Beograda, koju gradimo od devedesetih godina, stoji punih pet godina.
Koridor 10 je prioritet. Bez sumnje. To je uostalom jedan od najvažnijih panevropskih saobraćajnih koridora koji prolazi kroz Srbiju i povezuje centralnu i jugoistočnu Evropu. A da li nam je investiciono i graditeljski stvarno na prvom mestu?
Njegov završetak se toliko pomera da smo svi zaboravili da je originalni plan bio da bude izgrađen do Olimpijade u Atini 2004. Finansijska konstrukcija je odavno zatvorena, ali je neutrošeno još 750 miliona evra. Kako opravdati to što je EBRD („Evropska banka za obnovu i razvoj“) odobrio 150 miliona evra za auto-put Niš-Dimitrovgrad, od čega je, zaključno sa julom 2014, iskorišćeno 26 odsto, a na realizaciju se čeka više od četiri godine?
Izgovora za to naravno uvek ima. Ili je deonica teška, projekat nije dobar (prema proceni resornog ministarstva šteta od loših projekta je 100 miliona evra). Spora je eksproprijacija zemljišta i rešavanje imovinskih odnosa. Strane firme pobeđuju na tenderima po cenama nižim od realnih pa love greške u projektima i podnose odštetne zahteve za naknadne radove na sanaciji klizišta, nestabilnog tla i tako za 20 do 30 odsto uvećavaju vrednost radova u svoju korist.
Ne treba zaboraviti da je Milutin Mrkonjić 2008. „založio“ funkciju ministra infrastrukture ako ovaj auto-put ne bude gotov za dve i po godine. Na toj funkciji je ipak „preživeo“ dve vlade, a kako se obećani rok približavao tako se i datum završetka odgađao. Najpre za 2012 , a potom za 2014. Poslednji glasi – 2016.
Da je ovaj koridor bio i ostao talac kapitalnog neznanja, nerada, prikupljanja političkih poena pa i demagogije nabolje svedoči analiza Fiskalnog saveta u kojoj je navedeno da se od 2008. gradilo oko 30 kilometara auto-puta godišnje. Negativni rekord je postignut u 2012. kada je izgrađeno svega 10 kilometara auto-puta. Dotle je, na primer, Hrvatska u vreme izgradnje putne infrastrukture gradila u proseku preko 50 kilometara auto-puteva godišnje.
Drugi prioritet je Koridor 11, koji Srbiju sa jedne strane treba da poveže sa Rumunijom i sa druge sa Crnom Gorom. Njega EU nije proglasila međunarodnim, ali je nama veoma bitan. Rok za njegov završetak je 2017. godine. Ako se bude gradilo tempom kojim su domaće firme gradile parče između Uba i Lajkovca, 12 kilometara za četiri godine mogao bi da doživi sudbinu Koridora 10. Mada na njemu prosek popravljaju Azerbejdžanci koji Ljig i Čačak spajaju pre roka. Pitanje je, međutim, šta sa deonicima za koje novac nije obezbeđen. Kinezi koji su viđeni za koncesionare za deonice između Beograda i Obrenovca i od Čačka do Požege tražili su državne garancije, slično kao i austrijske „Alpina“ i „Por“ pre njih zbog čega je propala koncesija Horgoš-Požega.
Izlišno je govoriti o auto-putevima za koje finansiranje još nije obezbeđeno, kao što su Novi Sad-Ruma ili o moravskom koridoru, to jest auto-putu Pojate-Preljina kada je od odobrenih 2,3 milijarde evra za puteve povučeno tek 47 odsto novca.
Nije se žurilo ni sa izgradnjom pruga, uprkos tome što nam vozovi idu brzinom od 40 na sat. Železnicama je odobreno 1,2 milijarde evra od čega je povučen tek 131 milion evra.
U železničkom saobraćaju osim železničkog Koridora 10, kao značajni prepoznati su još i projekti pruga Beograd-Budimpešta, Beograd-Pančevo, Novi Sad-Stara Pazova, Beograd-Bar, Beogradski železnički čvor i Žeželjev most preko Dunava. Ali iz sličnih razloga kao i na putevima malo toga je realizovano.
Samo iz ruskog kredita od 800 miliona dolara, čije ugovaranje je trajalo skoro pet godina upravo iz razloga što nismo imali projekte, bez kojih Rusi nisu hteli da potpišu ugovor, povukli smo svega 13 miliona evra. Iako je odobren 2012. godine iz tog kredita se trenutno gradi samo pruga Beograd i Pančevo, a od pre nekoliko dana i modernizacija pruge Ruma-Golubinci.
Ko je odgovoran?
Možda je ispravnije pitati – ko nije. Do sada takvih nije bilo. Fiskalni savet upire prstom u resorna ministarstva, preko državnih preduzeća „Puteva“, „Koridora“, „Železnica“, projektanata, pa do izvođača radova. I tu sve staje.
