Država će još jednom pokušati, šesti put po redu, bespravnu gradnju da uvede u pravne okvire. Koliko će u tome uspeti i kako će to izgledati biće poznato u maju kada bi trebalo da bude donet novi zakon o legalizaciji. Od tog propisa se očekuje da konačno razreši sudbinu milion i po kuća i zgrada zidanih na divlje i zauvek zaustavi bespravnu gradnju.
- Svi dosadašnji pokušaji da se problem nelegalno izgrađenih objekata u Srbiji reši, ostali su bez uspeha. Nažalost, nijedan dosadašnji zakon niti akt nije ubrzao proces legalizacije. Naprotiv, nelegalna gradnja je i dalje divljala. Želimo da zaustavimo ovu praksu i u procesu je definisanje dokumenta koji će nedvosmisleno, brzo, efikasno i jeftino legalizovati sve što je moguće. Iz toga će jedino biti isključena legalizacija objekata u parkovima prirode – odgovaraju u Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, na pitanje zašto pišu novi zakon o legalizaciji.
Ministarka Zorana Mihajlović je pojasnila da će svi objekti biti legalizovani po minimalnoj ceni uz jedan dokument – elaborat koji će pokazati na kakvom tlu i gde je izgrađen objekat. Da li će to biti moguće?
Trebalo bi podsetiti da je država od 2003. godine na svake dve do tri godine pozivala građane na legalizaciju i menjala propise ne bi li ih animirala. Najpre je traženo od divljih graditelja da reše imovinske odnose, podnesu tehničku dokumentaciju i plate naknadu za uređenje zemljišta. To je bilo pravedno, ali uzaludno. Propisom tadašnjeg ministra Dragoslava Šumarca legalizovano je jedva tri odsto od milion i tri stotine hiljada nelegalnih objekata koliko se pretpostavljalo da ih ima. Bespravni graditelji nisu bili motivisani da uđu u proceduru zato što im je legalizacija bila skupa i zato što su znali da ih neće stići kazna.
Pošto je odlučila da ne ruši, država je morala da liberalizuje propise. Svaka sledeća vlada je građanima smanjivala obaveze koje treba da ispune. U vreme mandata ministra Olivera Dulića ponuđena je masovna, brza, sa veoma malo papira i gotovo besplatna legalizacija, (sa popustom od čak 99 odsto za četvoročlana domaćinstva koja žive u 100 kvadrata). Ali Ustavni sud je to obustavio, jer je narušen princip jednakosti građana, odnosno bespravni graditelji dobili su povlašćeniji položaj od onih koji su gradili po zakonu.
Njegovom nasledniku Velimiru Iliću nije ostalo ništa drugo nego da to promeni. Doneo je novi zakon početkom 2013. godine, vratio manje-više uslove koji su postojali u Šumarčevom zakonu u pogledu dokumentacije, a opštinama ostavio da po svom nahođenju uvode popuste za zemljište, bar dok opet neko ne zatraži ocenu ustavnosti lokalnih odluka.
Ni to građane nije navelo da izvade građevinske dozvole za objekte koje su već sagradili. I što je najgore divlja gradnja u Srbiji nije zaustavljena. Samo u Beogradu od septembra 2009. do jula 2013. niklo je novih 13.000 objekata bez dozvole. I sve to pored činjenice da je divlja gradnja proglašena krivičnim delom.
Saša Paunović, predsednik opštine Paraćin, primećuje da je svaki ministar građevinarstva pokušavao da napravi revoluciju u legalizaciji, ali u tome nije uspevao jer građani nisu imali interes da podnose zahteve i legalizuju kuće koje su već sagradili i u kojima žive decenijama.
- Ako država stvarno želi da se reši divlje gradnje treba da krene od kuće do kuće i da sama sprovede legalizaciju tako što će angažovati svoje ljude koji će popisivati, meriti, izdavati dozvole i upisivati u katastar objekte. To bi sigurno trajalo sedam do osam godina, ali bi problem trajno bio rešen. Dotle vlasnicima treba omogućiti da troškove plate u višedecenijskim ratama, tako da ih taj iznos ne opterećuje previše. Ili da im se taj iznos stavi kao opterećenje, odnosno hipoteka na nekretninu – kaže Paunović.
Dimitrije Lukić, predsednik opštine Sokobanja, kaže da divlju gradnju treba zaustaviti. I to sa nivoa države, jer lokalne samouprave nemaju kapacitet da se same sa tim izbore. On upozorava da pri donošenju rešenja za bespravno sagrađene objekte treba biti pravičan. Navodi primer dvojica komšija iz Sokobanje koji su zidali iste kuće u isto vreme. Jedan je poštovao propise i gradio sa dozvolom, drugi bez ijednog papira. Prvi je platio naknadu za zemljište 22.000 tadašnjih nemačkih maraka, drugi ništa.
- Ispostavilo se da je ovaj što je zidao legalno prošao mnogo skuplje i da je daleko duže gradio. Ne bi bilo pravedno da njegov komšija sada posle toliko godina dođe do građevinske dozvole besplatno. O tome treba voditi računa kada novi zakon bude pisan – smatra Lukić.
