Od nekadašnjih vremena, koja se iz današnje perspektive mogu posmatrati kao „zlatna“, kada je u Srbiji gotovo 80.000 porodica godišnje dobijalo ključeve novoizgrađenih stanova, prošlo je mnogo vode rekama naše zemlje, a građevinarstvo, nekada privredna i izvozna perjanica, palo na niske grane. Brojke su neumitne i po godišnjim izveštajima Republičkog zavoda za statistiku, u samo četiri godine – mada je pad u gotovo svim segmentima te privredne grane belodan – činjenice govore da se kriza najviše oseća u stanogradnji.
Iako se, sa stručnog stanovišta, u toj grani građevinarstva godinama ne dešavaju nikakvi kolosalni tehnološki pomaci koji bi mogli izbaciti srpske dunđere iz „igre“ ili prosečnu cenu izgradnje kvadrata stambenog prostora podići iznad ili spustiti ispod dosadašnjeg opsega od 350 do 450 evra, tek 2014. godina je donela malo svežeg investicionog vazduha za srpske stanograditelje. Tako je, usled nedostatka svežijih statističkih podataka, od januara do septembra prošle godine zabeležen blagi oporavak stanogradnje, odnosno da je na osnovu izdatih građevinskih dozvola primetan rast u odnosu na isti period prethodne, 2013. od 2,2 odsto. Da kriza neumitno i dalje uzima svoj danak, možda i najbolji pokazatelj predstavlja druga brojka, ona da se površina stanova za koje su izdate dozvole za gradnju od prvog januarskog dana do početka jeseni prrošle godine uvećala čak 8,2 odsto, što jasno govori da i stanograditelji računaju na sve malobrojnije imućnije građane Srbije, dok oni plićeg džepa teško da mogu „ispratiti“ novogradnju stanova znatno skromnije kvadrature.
Kako statistika mnogo pokazuje, ali dosta i skriva, dok ugovoreni poslovi srpskih građevinaca nominalno i procentualno rastu, vrednost izvedenih radova nastavlja pad pa je tako zabeleženo da je pad vrednosti izgrađenih stanova od početka godine do septembra 2014. čak 26,6 odsto u odnosu na posmatrani period godinu ranije. Samim tim, učešće srpskog građevinarstva u ukupnom bruto društevnom proizvodu nastavlja da pada pa. dok je 2010. godine bilo 4,7 odsto, tri godine kasnije je učestvovalo u BDP-u sa svega 4,2 odsto. Istine radi, u 2011. godini je zabeležen rast na celih pet odsto, ali se već sledeće, 2012. godine, smanjio pola procenta ukupnog učešća u BDP-u Srbije.
Često karakaterisana kao jedna od najpropulzivnijih privrednih grana, građevinarstvo je za sobom „povuklo“ i industriju građevinskog materijala pa je od 2009. do 2013. godine pala potrošnja opeke, betonskog čelika, portland cementa, crepa... po gotovo dramatičnim stopama. Kao primer može poslužiti opeka, čija je proizvodnja te 2009. godine bila na koti od 40 miliona proizvedenih i ugrađenih komada, dok je četiri godine kasnije ciglarska industrija na srpskom tržištu uspela da proda upola manje, odnosno svega 20 miliona komada opeke. U ništa boljoj poziciji nisu bile ni srpske cementare, koje su za svega četiri godine s 205.000 ugrađenih tona spale na svega 94.372 tone cementa iskorišćenog u srpskom građevinarstvu. Još dramatičniji pad doživeli su proizvođači crepa, čija je produkcija od čak 11 miliona komada u 2009. godini spala na svega 3,5 miliona komada u 2013, a sličan trend prepolovljavanja utroška beleže i proizvođači izolacionih, elektro, vodovodnih i ostalih materijala i opreme, što samo potvrđuje stav da pad aktivnosti u građevinarstvu, pa samim tim i u stanogradnji, predstavlja pravu pošast za mnogo širi industrijski kompleks naše zemlje.
Slaba vajda od inostranstva
Mada se računica za netom proteklu godinu još uvek svodi, primetno je da naši građevinci, koji su nekada predstavljali i izvozni adut, a samim tim devizno prihodovali, sve manje rade i u inostranstvu. Dok se s jedne strane priča o gigantskim projektima na stranim tržištima koja su bila tradicionalno naklonjena našim građevincima, kao što su Alžir, Libija i Irak – destinacije na koje se još uvek nismo vratili, s druge je očigledno da su naši majstori i inženjeri sve manje uposleni na građevinama u stranim zemljama.
