Duge i komplikovane procedure dobijanja domaćih sertifikata o usaglašenosti za proizvode, materijale i opremu koja se uvozi iz EU, mnogo koštaju firme u Srbiji, a među najugroženijima je građevinska industrija. Poslovi često stoje, jer se pojedini atesti čekaju i po 18 meseci.
Ilustracija (Foto: Pixabay.com)
Oglas
I dok oni koji posluju legalno, po jednom sertifikatu plaćaju u proseku 3.000 evra, istovremeno se otvara prostor na tržištu za neatestirane proizvode sumnjivog kvaliteta, koji se slobodno koriste. Iako je iz Ministarstva građevine najavljeno da će sledeće nedelje biti doneta uredba koja treba da pojednostavi i ubrza ove procedure, građevinari smatraju da će time biti rešen samo deo problema.
Predstavnik svetski poznatog koncerna „Knauf“ u Srbiji, Goran Stojiljković, objašnjava da ta firma, koja se bavi proizvodnjom građevinskih, termoizolacionih materijala prema nemačkoj recepturi, po jednom sistemu za sertifikaciju izdvaja od 4.000 do 7.000 evra, a od toga samo na takse ministarstvu odlazi više od 400.000 dinara.
- Priznavanje stranih izveštaja ispitivanja ili dobijanje sertifikata prema stranim izveštajima je skupa i neverovatno duga procedura, jer ne funkcioniše sistem rada komisije unutar Ministarstva. Najava ministarke Mihajlović da će biti donete neke uredbe značiće tek početak rešavanja problema u građevinarstvu. Nama će sigurno značiti to da postoji pravilnik po kome se postupa, jer za sada u Ministarstvu ili ne znaju šta treba da rade ili imaju tehničke propuste. Ovde je zaista potreban niz pravilnika da bi se to rešilo – kaže Stojiljković.
Kao kuriozitet, on je naveo i to da se međunarodni simbol „CE“, koji garantuje da je deklaracija ispravna, kod nas ne priznaje, nego ministarstvo daje posebnu saglasnost kako bi se proizvod sa tom oznakom našao na tržištu.
- Privreda ima dosta resora koji su zavisni jednih od drugih, a kako neke firme mesecima čekaju na ateste, stvoren je zastoj i čitava građevinska operativa je stala. I strana i domaća preduzeća imaju problem i prilikom izvoza, jer i naše sertifikate u inostranstvu ne priznaju – kaže Milan Vučković iz „Delegacije nemačke privrede u Srbiji“.
Iz Ministarstva odgovaraju da je „u najvećem broju zahteva dokumentacija koja je dostavljena uz zahtev nekompletna“, kao i da se to dešava u više navrata, „jer postoji problem da sami podnosioci zahteva i pored svih, usmenih i pismenih pojašnjenja, ne znaju koje priloge treba da dostave“. U prilog tome da je čitava procedura priznavanja inostranih isprava preduga i komplikovana jeste i podatak da je „od jula 2013. do danas izdato 12 rešenja o priznavanju inostranih isprava, a tri predloga su poslata na saglasnost Ministarstvu privrede“.
Kako je najavljeno, Ministarstvo priprema donošenje uredbe o građevinskim proizvodima, koja će urediti postupak stavljanja na tržište više stotina građevinskih proizvoda. „U pripremnoj fazi potrebno je specijalizovano i detaljno istraživanje tržišta najzastupljenijih građevinskih materijala i proizvoda u srpskom graditeljstvu, kako bi se doneo kvalitetan i primenjiv propis, primeren našoj privredi“, kažu u Ministarstvu i dodaju da su istraživanja u toku.
Goran Rodić, sekretar „Komore građevinske industrije“, tvrdi da novi pravilnici nisu dovoljna mera, već je neophodno hitno donošenje zakona o građevinskim proizvodima, ali pod uslovom da u njegovom kreiranju glavnu reč vodi struka, inženjerska i komora građevinske industrije, jer one jedine imaju stručne potencijale za to.
- Zakonom moraju precizno da se urede procedure izdavanja atesta, ispitivanja materijala, akreditacija naših i stranih laboratorija, a posebno treba da se povede računa kakvog su kvaliteta i uticaja na zdravlje uvozni repromaterijali. Potrebno je da se domaća proizvodnja forsira i da se dovede u red, ne možemo da idemo u svet ako nemamo zakone, ako nemamo akreditovane laboratorije, i kvalitetne proizvode. Mi ne priznajemo ateste svetskih institucija, a sami nemamo čak ni laboratoriju koja ispituje otpornost daske na lom – kaže Rodić.
On dodaje da je kod predugih procedura najveći problem „birokratija, njihovo neznanje i nepoznavanje posla, jer politički kadrovi dolaze na mesta na kojima je potrebna struka“, a da posao usporava i korupcija.
- Mi smo uvozno zavisni jer nemamo svoju bazičnu proizvodnju repromaterijala. Pretežno se uvozi iz Nemačke, gde postoje problemi oko dobijanja dozvola za uvoz, nešto iz Italije, problem je i izdavanje francuskih i nemačkih atesta. Kod primarnih izvoznika najveći problem je to što energenti utiču 50 odsto na cenu proizvoda. Drugo, mi nemamo puno keramičara, ciglara, crepara, i sada kada su energenti poskupeli, uz ovakve uslove izvoza, oni teško mogu da budu konkurentni – objašnjava Rodić.
Možemo u izvoz
- Veliki deo naše industrije mogao bi da se zaposli kroz izvođačke radove u inostranstvu, da kroz njih izvozimo svoje finalne proizvode. Nekada je to funkcionisalo, i mi se kao „Komora“ zalažemo da vratimo tu ulogu građevinskoj industriji. Imate primer „Puteva Užice“, koji rade posao od milijardu dolara u Moskvi, a sav repromaterijal, čak i malter, nose iz Srbije. To pokazuje koliko izvoz finalnih proizvoda može da bude interesantna grana, kroz koju se postižu daleko više cene. Isto se može postići i sa stolarijom, podovima, raznim proizvodima za opremanje enterijera – kaže Goran Rodić.
