Projekti inspirisani botanikom stvaraju „žive zgrade“

Drvene zgrade su za svaku pohvalu zbog svoje održivosti ali ugljen-dioksid iz atmosfere koji drvo koristi ostaje „zaključan“ u strukturi zgrade. Ali šta bi bilo kada bi se ovo moglo promeniti na bolje, odnosno kada bi se mogle projektovati zgrade koje ne „zaključavaju“ ugljen-dioksid već ga aktivno apsorbuju jačajući svoju konstrukciju? U daljem tekstu koji je izvorno objavljen od strane Međunarodne federacije pejzažnih arhitekata (International Federation of Landscape Architects) pod nazivom "Baubotanik: Botanically Inspired Biodesign", Ansel Oommen istražuje teorije i tehnike „Baubotanik“, odnosno sistema gradnje sa živim stablima.

Drveće je čuvar planete zemlje. Ono provodi čitav svoj život dišući za planetu, podržavajući ogromne ekosisteme, a uz sve to ima i ključnu ulogu pružajući ljudima hranu, sklonište ali nalazi primenu i u medicini. Svet bez drveća se ne može zamisliti jer u takvom svetu nema života.

Da bi se išlo napred, čovečanstvo mora ne samo da koegzistira sa prirodom, već i da bude njegov aktivni dobročinitelj. U Nemačkoj je formirana istraživačka grupa „Baubotanik“ koja se bavi projektima stvaranja konstrukcija uz pomoć živih biljaka. Ovo je osmislio ahitekta dr Ferdinand Ludwig koji je bio inspirisan drevnom umetnošću oblikovanja drveta.

„Došao sam u kontakt sa nekim istorijskim primerima „živih“ arhitektura, dok sam studirao na Univerzitetu u Štutgartu i bio fasciniran od prvog trenutka", objasnio je on. „Vizija mi je da se na novi način integriše drveće u arhitektonsko i urbanističko projektovanje."

Drvo može promeniti oblik putem orezivanja, savijanja, presađivanja, kalemljenja i sl. i na taj način se mogu stvoriti izvanredne inovacije. Rani primeri „živih“ mostova u Meghalayi u Indiji i isprepletane žive ograde srednjovekovne Evrope otkrivaju svoju dodatnu vrednost u i urbanom okruženju.

Uprkos ljudskoj intervenciji, ovi procesi se mogu javiti i u prirodi kada stabla, korenje ili grane koje su u neposrednoj blizini polako počinju da se spajaju. Ovo je poznato pod nazivom „inosculation“ što zapravo predstavlja nešto slično kalemljenju i može nastati u okviru jednog stabla ili susednih stabala iste ili različitih vrsta. Tokom vremena, oni vrše sve veći pritisak jedni na druge, slično trenju između dlanova trljajući se međusobno. To dovodi do toga da se ljušti spoljna kora stabla, otkriva se unutrašnji deo i na taj način se omogućava „krvnim sudovima“ oba stabla da se mešaju. U suštini na ovaj način pridružuju svoju „krv“.

Ludwigov „Baubotanik“ međutim, ide jedan korak dalje. Pripajanjem biljnih komponenata metalnim skelama i drugim građevinskim materijalima formirana je „živa zgrada koja diše“. Tokom vremena, kako stabla stare, njihovo spajanje i dalje jača, pružajući podršku ležištu. Zaista, sposobnost drveća da raste i bude pritom pripojeno materijalima kao što su metal i plastika naglašava potencijal „Baubotanik“ konstrukcija u urbanim projektima.

Nažalost, nisu svi vrste drveća pogodne za takve kreativne tretmane. Idealni kandidati moraju biti fleksibilni i energični sa tankom korom koji se lako mogu kalemiti, kao što su vrba, javor, platan, topola, breza i grab.

Ludwig je u svom elaboratu naveo "Za moju doktorsku disertaciju, testirao sam oko 10 različitih vrsta da bih otkrio njihovu sposobnost da se spajaju („inosculate“). Platan, grab i bukva su se spojili vrlo dobro i brzo zbog svoje tanke, lisnate kore. Dok je ono drveće sa debelom korom izazvalo više problema."

Iznenađujuće je bilo kako izbor nije bio tako dobro obavljen. „U početku smo koriistili dosta vrba zbog njihovog brzog rasta nakon sečenja. Međutim, više ih ne koristimo jeri nisu dugotrajne i tačke vezivanja između biljke i tehničkih elemenata imaju tendenciju da trunu."

I pored toga, njegovi raniji projekti kao što su trospratna kula od vrba, pešački most od vrba i srebrna stanica za posmatranje ptica napravjena od vrba i dalje stoje ali su i dalje izazovi.

Šest godina nakon nastanka kule od vrba, Ludwig je primetio sledeće, „Jake oluje, mraz, gljivične infekcije i problemi sa kvalitetom vode su uticali na naša predviđanja rasta, koja su ostala iza očekivanja uticaja nepredvidljivih faktora."

Srećom, Ludwig i njegov bliski tim saradnika su bili u stanju da reše ove probleme kroz selektivno presađivanje i tehničku adaptaciju. Kao rezultat toga, oni su razvili sistem koji smanji i presadi pojedino stablo bez uticaja na ukupnu vitalnost konstrukcije. Ovaj sistem omogućava gubitak do 30% od drveća bez neželjenih efekata, ali postaje teže održavati konstrukciju kako ono raste.

„Plane-Tree-Cube“, najveća „baubotanik“ zgrada do sada izgrađena od platana bila je otvorena za javnost tokom regionalne holtikulturne manifestacije „Landesgartenschau 2012.“ u Nagoldu u Nemačkoj. Popularna atrakcija je dobila „Specijalnu nagradu za inovacije" za Holzbaupreis Baden-Württemberg takmičenje gde se ocenjuju jedinstvene građevine napravljene od drveta.

Za svoju vizuju je takođe dobio nagrade „Deutschland, Land der Ideen" („Nemačka: zemlja ideja“) i „Übermorgenmacher“ („Stvaranje dana nakon onog sutra“). Ali je osvojio nagradu i na „Archiprix International“  takmičenju za  urbani dizajn i pejzažnu arhitekturu.

Ludwig, sada docent na Univerzitetu u Štutgartu je pronašao svoju ulogu u celoj ovoj ideji koja se širi. U proteklih godinu dana, on je bio mentor i vođa projekta  na Univerzitetu u Algheru na Sardiniji u Italiji. Bio je domaćin nekoliko radionica za projektovanje i izgradnju za LandWorks. Delio je svoje znanje o proučavanju procesa i razmenjivao ramišljenja sa studentima iz celog sveta.

Što se tiče budućih planova i ciljeva, on je odgovorio: „Mi smo razvili rešenja prilagođena klimatskim promenama u Štutgartu tako što smo koristili „Baubotanik“. Ovo izgleda vrlo zanimljivo i nadamo se da na ovaj način možemo doprineti ovoj temi u budućnosti."

Ne bi trebalo da se izgube vrednosti „Baubotanika“  u današnjem sve više urbanom svetu. Za razliku od svojih „mrtvih“ kolega, „žive“ arhitekture su i dalje u borbi protiv erozije tla, pružaju kiseonik, održive su, pružaju sklonište i mesto za stanovanje. Drveće može da smanji oticanje vode nastale iz padavina i poboljša kvalitet vode kroz svoje korenje. Osim toga, smanjuje i troškove energije zbog prirodnog hlada. Smanjenjem ovih energetskih potreba, zauzvrat se smanjiuje i efekat staklene bašte.

Kao sastavni deo ekosistema, drveće pretvara ugljen-dioksid, u biomasu, čime se ublažavaju klimatske promene. Ali bez obzira na sve ove prednosti, drvo je živo biće i mora se tretirati kao takvo u okviru biodizajn projekata. Dr Ferdinand Ludwig vodi računa o ključnim principima i naglašava da se shvate botanička pravila rasta.

„Moraju se poštovati pravila rasta biljaka jer u suprtonom one neće rasti kako vi želite a mogu i da uvenu."

Svet i okruženje se može razvijati ukoliko se radi zajedno sa prirodom, jer samo na taj način se može krenuti napred ka održivijom i uravnoteženijom sutrašnjicom.