Privredni (ex. Trgovinski) sud u Beogradu - Sporovi u građevinarstvu - pravna zaštita i medijacija

U Trgovinskom sudu u Beogradu samo tokom 2008. godine primljeno je oko 49.000 predmeta, od čega oko 9.700 koji se odnose na parnični postupak. Po grubim procenama oko 10% od ovog broja pripada sporovima u građevinarstvu – što će reći da prosečno svakog radnog dana, tokom cele godine, četiri građevinska spora ulaze u ovaj sud.

Prošle godine, u saradnji sa Privrednom komorom Beograda, ovaj sud je organizovao seriju okruglih stolova na temu sporova u građevinarstvu, a sa ciljem da građevinarima pomogne da izbegnu ulaženje u sudske sporove. Na ovu temu razgovarali smo sa vršiocem dužnosti predsednika suda, gospodinom Stevom Đuranovićem, koji je zajedno sa sudijama Trgovinskog suda, sudijama Milenom Misailović i Vladimirom Kozarom, govorio o najčešćim problemima građevinara pred ovim sudom i načinima kako bi oni, tj. sudski sporovi, mogli biti izbegnuti.

Koliko građevinskih postupaka godišnje uđe u Trgovinski sud u Beogradu?

Stevo Đuranović: U parničnoj materiji, u koju obično spada i rešavanje građevinskih sporova, samo u 2008. godini primljeno je oko 9.700 predmeta.

Nemamo tačan statistički podatak koliko ima predmeta iz oblasti građevine zato što se ti predmeti vode još i kao dug, činidba, itd. dakle, po različitim osnovama. Gruba projekcija je da se oko 10% predmeta odnosi na građevinsku materiju.

Koji je najčešći predmet spora u građevinarstvu?

Stevo Đuranović: Najčešći predmet spora, što se tiče građevinskih predmeta, jeste neisplaćivanje po privremenim ili okončanim situacijama. Nakon završetka radova ili u toku radova ispostavi se faktura koja se ne plaća, i to je najčešći predmet spora. Jedan deo sporova odnosi se na sporove koji se tiču nekvalitetno izvedenih radova, tj. kada nedostaci nisu otklonjeni u garantnom roku.

Određeni procenat odnosi se i na sporove kod kojih je došlo do naknade štete zbog neisporučivanja objekta u zadatom roku i sl. Jedan od takvih aktuelnih sporova su npr. i sporovi između Delta Legala, Stankoma, itd. To ne spada u građevinsku problematiku u užem smislu, ali dolazi iz te oblasti biznisa gde su dve firme napravile dogovor u poslovanju i na taj način oštetile treća lica.

Najčešće se ovde pojavljuju upravo ta treća lica koja su oštećena, ili dugotrajnošću radova, ili neregularnošću prilikom prodaje, ili predaje stanova ili poslovnog prostora...

Postoji još jedan deo vezan za građevinsku problematiku, koji je delom prikriven od javnosti i ne tiče se direktno samog parničnog postupka, kao načina rešavanja, već se tiče stečajnog postupka. To je odlazak u stečaj građevinskih firmi. Ova problematika proizvodi sve druge probleme, pa se jednim delom prelama kroz parnicu, a dolazi i do situacije da se spornosti rešavaju na licu mesta, tj. u okviru samog stečajnog postupka.

Postoji još jedan deo građevinskih, ne mogu da kažem sporova, ali predmeta koji se kod nas prelamaju – to su izvršenja, npr. predaja prostora, ili pak da se neko obaveže da u zadatom roku izvrši nedostatke na objektu. Ti predmeti su najčešće dugotrajni i složeni i otežavaju postupanje u izvršenjima.

I još jedan segment, naravno u privredno-krivičnoj materiji, gde postoji jedan deo predmeta koji se tiču tzv. građevinske mafije. Na taj način kroz čitavo funkcionisanje suda provejava rešavanje predmeta koji za temu ima građevinu.

Da li sve te predmete rešavaju posebna tela u sudu određena za sporove sa građevinskom tematikom?

Stevo Đuranović: Nekada su postojala u sudu tzv. specijalizovana veća, za građevinu, za bankarstvo, statusne sporove, itd. Međutim, sada je svakom sudu ostavljeno na volju kako će rešiti svoju unutrašnju organizaciju. Mi smo se opredelili da svi rade sve jer je to najprikladnije rešenje u ovom momentu zato što je malo manji broj sudija nego što bi trebalo da imamo.

To je opet skopčano sa težinom rešavanja, naime, još uvek nije izvršeno kvalitetno ponderisanje predmeta (raspoređivanje predmeta sudijama po težini, a ne po broju suđenja), pa ukoliko neko od sudija dobije jedan građevinski predmet, po pravilu težak za suđenje, koliko predmeta bi trebalo da dobije manje u nekoj drugoj materiji u opštoj nadležnostu Suda. To je osnovni razlog zašto nije napravljena jedna takva kvalifikacija. Viši trgovinski sud ima uže specijalizacije i oni postupaju na takav način.

Sa druge strane, ovde, ipak, svako ima pravo na prirodnog sudiju. To znači da dobije sudiju bez obzira na predmet, na stranke i sl. Činjenica jeste da bi bilo efikasnije da postoji specijalizovano veće jer svaki sudija ima afiniteta prema ovoj ili onoj oblasti prava, pa tako i ovde imamo sudije kojima je draže da rade građevinske sporove ili npr. bankarske, statusne itd..

Kažete po pravilu težak za suđenje... Koliko je prosečno trajanje postupka u jednom građevinskom predmetu?

Stevo Đuranović: Građevinske sporove krasi upravo ta neefikasnost, to je činjenica. Zašto? Zato što većina sporova koji uđu u postupak zahtevaju veštačenje. Veštačenja moraju da se obave da bi Sud doneo kvalitetnu odluku. To je jedan od osnovnih vremenski opterećujućih detalja. Ipak, trgovinski sud u Beogradu ima ukupno oko 700 predmeta koji su stariji od dve godine, što znači da ih ipak rešavamo u periodu od jedne do dve godine... Nije više tako kao što je bilo pre nekog vremena, ali građevinski sporovi se ipak izdvajaju...

Recite nam nešto više o samim veštačenjima...

Stevo Đuranović: Problem je što to nije samo ekonomsko veštačenje, već i veštačenje građevinske struke, pa se te dve struke prepliću. Onda nezadovoljna strana uvek ima predlog da se to veštačenje, ili dopuni, ili da se odredi novo veštačenje. Ako se odredi novo veštačenje onda se mora raditi i super-veštačenje, ili pak usaglašavanje ta dva nalaza, i to je najveći razlog dugotrajnosti građevinskih sporova.

Dakle, neko ne uradi dobro, i ti ga tužiš. Zatim i veštak kaže svoje mišljenje, pa se jedna strana ne slaže, pa drugi veštak ili komisija kažu svoje mišljenje, pa sud vrši arbitražu na osnovu tih veštačenja... Čini se da je u praksi čest slučaj da ljudi ne žele da ulaze u takve sporove. Srećni su kad dobiju ključ u ruke...

Stevo Đuranović: Istina da je kod nas prisutno to kretanje linijom manjeg otpora: daj ti meni to, pa ću ja završiti sa nekim drugim... Ali to pre spada pod jedan deo koji ne radi trgovinski sud, a koji je od ključnog značaja – to je inspekcijski upravni nadzor. To znači građevinska inspekcija koja treba da izađe na lice mesta, da konstatuje nedostatke, i da se to završi bez ikakve moguće dodirne tačke sa sudom.

Međutim, u situaciji kakvoj smo, čak i kad bi te mere funkcionisale maksimalno dobro, opet mi ne možemo da otklonimo nesavesne graditelje sa tržišta. Danas se građevinom bave svi, i to jeste muka. Mi smo dobrim delom izgubili one čuvene građevinske firme i sad ima svakojakih investitora, svakojakih građevinskih preduzimača, itd, koji nikada pre nisu ušli ni u projektovanje a kamoli u izgradnju objekta.

Opšte poznato je da su u građevinarstvu po pravilu u pitanju veliki novci. Ako je vrednost izgradnje jednog objekta oko 700 evra po kvadratu, a u prodaji tri do tri i po hiljade evra, naravno da se tu pojavljuju mnoga lica koja pokušavaju, i često uspeju, da dođu do nekakvih poslova..

Mislim da će, grad Beograd posebno, naš grad, preuzeti značajne korake da se građevina dovede u red. Sada su već na dobrom putu da stave pod kontrolu investitore, objekte, lokacije, itd.

To je u sklopu novog seta zakona koji treba da urede ovu oblast gde se dobijanje dozvola u jednom delu sa lokalnog podiže na republički nivo. Praktično se traži izlaz u centralizaciji kako bi se izbegla situacija da neko na lokalnom nivou može da obezbedi dozvole za projekat zato što ima poznanika ili rođaka u lokalnoj upravi?

Stevo Đuranović: Jeste, ali se ni preterana liberalizacija nije pokazala kao naročito adekvatna. Treba da pronađemo meru stvarima: da čovek koji hoće da zida objekat ima zaista kvalifikaciju za tako nešto i da ta kvalifikacija bude pokrivena licencama inženjerske komore, arhitektonske komore, itd... Tako da više ne možete da dozvolite da neko mešetari na jedan takav način kakva, nažalost, jeste bila često praksa.

Pogotovo što se ovako narušava još jedan važan deo koji se zove urbanizam. Ta arhitektura ne liči više ni na šta, ti objekti više ne prate nikakvu građevinsku, regulacionu liniju, svako pušta mašti na volju. Umesto da to bude precizan akt: kakav to objekat može da bude, koje spratnosti, pa čak i kavog oblika...

Opet, kada se na sve to doda još i da mi nemamo katastar i uređene zemljišne knjige, znači da sve što se tiče izgradnje jeste još uvek negde u nekoj sivoj fazi. Tako da ne treba da čudi što sud nekad pokazuje sporost...

Tu je i preterano administriranje prilikom dobijanja dozvola za izgradnju. Koliko je to dobro, toliko je i loše.

Sa druge strane, tu smo i mi kao korisnici svega toga. Ako sam ja uložio novac da bih kupio stan ili poslovni prostor, pa se to obezvređuje, i taj projekat dugo traje, pa na kraju krajeva ne bude završen u rokovima, pa ne bude završen uopšte, pa ja ulazim u neke sisteme pošto nemam gde da stanujem moram da iznajmljujem stan, pravi se šteta na više frontova.. I ta šteta na kraju bude mnogo veća nego što je to vrednost samog objekta.

A tek kada dođe do duple prodaje stanova, onda imate zaista komplikovanu situaciju. Ne možemo sad da izbacimo ljude koji su ušli, još uvek bespravno... Onda imate vesti za crne hronike: polivanja benzinom, skakanje sa 12. sprata... I ne možete tek tako da izbacite nekog ko misli da ima neka prava na objektu. Tako se pravi jako loš odijum u javnosti da je to zaista jedan neuređen sistem.

A imamo zakon o obligacionim odnosima, zakon o izgradnji objekata, zakon o planiranju i izgradnji koji važi sada, i niz inspekcijskih mera... Dakle, i ovo što važi nije toliko loše koliko se ustvari radi zloupotreba. Ovde postoji jedan normalan zakonski okvir da nešto može da funkcioniše. Međutim to ne poštovanje važećih zakona dovodi do takvih situacija.

Jedna je priča kada pojedinac preproda stan dva puta, ali šta se dešava kada država prodaje zemlju koja je u jednom trenutku nacionalizovana i nije vraćena vlasnicima?

Stevo Đuranović: Pazite, sve to jesu problemi, ali mi šaljemo poruku da imamo uređen sistem, pogotovo u investicijama, a pogotovo u građevinarstvu. Jer, tu je veliki resurs za državu i za investiranje.  U nekim sistemima građevinarstvo je predstavljalo zamajac privrede: zapošljavalo je veliki broj ljudi, zapošljavalo je veći broj drugih industrija koje su bile uključene. Taj trend je nekad bio podložan i kritici, ali generalno, građevinarstvo je jedno od jakih činilaca privrednog razvoja uopšte.

Da li je prisutna naročita frekventnost pojedinih imena, firmi, koji se pojavljuju u postupcima?

Stevo Đuranović: Ne, nije. Obično su to naknade šteta, rokovi, itd. isplata, neisplata, pa podizvođač kome glavni izvođač nije platio na vreme, a njemu opet investitor, ali sad je to u trendu ove opšte ekonomske krize.

Ili: neću da ti platim zato što nisi napravio onako kako smo se dogovorili. Šta je tu opet sporno? Tu je sporno zato što su ugovori u građevinarstvu, po meni, formalni ugovori. Znači moraju se poštovati, veoma su preciz­ni. Međutim, tu većinom dolazi do situacije da se ti ugovori sklapaju na neformalan način, između partnera, ili klijenta i izvođača, tj. kasnijih učesnika u sudskom postupku. Onda dolazimo u situaciju da Sud saslušava svedoke po principu: a šta ste mislili kad ste to napisali...

Skoro svaki građevinski spor trebalo bi da prođe bez saslušavanja svedoka, direktora koji su sklapali ugovor, tj. dogovor. Dovoljno vam je da imate uredno vođenu građevinsku knjigu, građevinski dnevnik, tehničku dokumentaciju... A mi imamo saslušavanje svedoka što je zaista ispod svakog nivoa za građevinsku struku!

Ukoliko jedna strana nije zadovoljna presudom ona se obraća Višem sudu?

Stevo Đuranović: Po žalbama odlučuje Viši trgovinski i, ukoliko je spor takve vrednosti, preko dva miliona dinara, onda postoji obavezna revizijska zaštita višeg trgovinskog suda.

Međutim, želim da se vratim na ono pret­hodno... To je pitanje: šta mi uopšte želimo zakonom da postignemo? Mi imamo zakon o obligacionim pravima koji je suštinski nepromenjen od 1976. godine. To je jedan potpun, sveobuhvatan zakon koji i nije imao potrebu da se značajno menja od tada. To su pravila koja se i dan danas poštuju, trgovački običaji za svaku struku. Suština zakona je da imate dobar osnov, pa kad se u praksi pokaže da nešto može da bude kočnica i da treba da se menja, promenite. Ali ne treba po svaku cenu usvajati nekakva revolucionarna rešenja.

Postojala je anegdota da je neko u jednom davno uređenom sistemu podigao objekat bez dozvole i da u zakonu nisu imali odred­nicu kako se postupa u tom slučaju, te da se isti ukloni. Bilo im je prosto nepojmljivo da neko može da zida nešto bez dozvole, i kad su pisali zakon takav jedan slučaj u njega nije uvršten. Ovo je možda anegdota, ali zakoni, pored generalnih međunarodnih normi, moraju imati lokalni karakter, tj. treba da su pisani po meri one teritorije na koju se odnose.
Građevinski zakoni moraju da budu vezani za urbanizam, za ozbiljno planiranje, i to ne mogu da radi ljudi iz kancelarije, već ljudi koji su zaista profesionalci iz svojih oblasti.

Postoje li nekakavi trendovi u vrsti sporova koji možete da primetite u dugogodišnjoj praksi u ovom sudu... Koji su sporovi frekventniji sad, a da li su možda neki drugi bili pre 10 ili 15 godina?

Stevo Đuranović: Svi ovde pamtimo kada je pre oko 15 godina bilo zaista mnogo sporova koje je vodilo tadašnje Javno stambeno preduzeće! Imali su ugovore o izgradnji velikih stambenih objekata, lamela... i tražili su da se uklone nedostaci u garantnom roku. Veliki broj izvođača, podizvođača, obim radova... Tako su nastale bukvalno gomile predmeta!

Sadašnji predmeti gravitiraju ka čuvenoim preprodajama stanova i neplaćanju za izvedene radove. Dakle, prostim rečnikom: danas niko ništa ne plaća.

Imate li neka saznanja o ranijem periodu, pre 90-ih, kada je situacija u državi bila stabilnija?

Vladimir Kozar: Osamdesetih godina sporovi su se uglavnom ticali investicija u inostranstvu. To su tada bili sporovi koji su se vodili među našim firmama, koje su bile izvođači ili podizvođači na objektima u inostranstvu. Jedan broj tih sporova pred ovim sudom zatekle su devedesete i inflacija koja je uticala na otežavanje procene cene koja je u pitanju. Tu su se zatim javljale i različite metode za revalorizaciju vrednosti, koje su često davale i veoma različite rezultate.

Osnovna ideja ovog intervjua bila je da što većem broju naših građevinaca prenesemo informacije date na tribinama u Privrednoj komori Beograda tokom 2008. godine. Tu je bilo prisutno nekoliko sudija, i Vi, sudija Misailović, i Vi, sudija Kozar, pa bih želeo da Vas zamolim da ponovite deo onoga što je rečeno na tim tribinama, naročito u delu koji se tiče izbegavanja spora, tj. parničnog postupka?

Vladimir Kozar: Tako je, to je bio veoma važan deo tribine u PK Beograda i tada sam posebno naglašavao na koji način, npr. izvođač građevinskih radova, može da se obezbedi kako ne bi kasnije došao u situaciju da se nađe u parničnom postupku. Pre svega, želeo bih da naglasim pravnu dimenziju problema – građevinska firma bi trebalo da ima u vidu i pravnu stranu svoga posla.

Pravnu stranu posla oličava Ugovor o građenju i važno je da prilikom zaključenja i ispunjenja ugovora izvođač vodi računa o eventualnoj mogućnosti nastanka spora: za plaćanje cene, ili spora za otklanjanje nedostataka, ili naknadu štete zbog nedostataka, bilo u kvalitetu ili količini radova, itd. Zato bi, po mome mišljenju, trebalo delovati preventivno, dakle pre nastanka spora, a to se sastoji u sledećem...

Građevinar koji radi veliki posao trebalo bi da ima u vidu kako će da obezbedi svoja potraživanja ukoliko njegov naručilac neće, ili ne može, da mu plati. Neki put nije reč o tome da neće, nego dođe u finansijsku krizu iz raznoraznih razloga, te ne može da mu plati, jer npr. njemu njegovi dužnici nisu platili. To se zove – obezbeđenje sredstava potraživanja.

Zato je važno prikupljanje adekvatnih dokaza koji bi u slučaju sudskog spora bili prezentirani u sudu i doveli do uspeha u sporu. To se, nažalost, često ne radi, jer se kod nas pomalo možda potcenje pravna struka, pa glavnu reč uglavnom vode inženjeri ili eventualno ekonomisti.

Pominjao sam već, na tribinama koje smo organizovali u Privrednoj komori Beograda, mogućnost skraćenog izvršnog postupka. O tome bi pravnici mogli da razmišljaju, kao tehnički obrazovani ljudi. Ta procedura može da zaobiđe postupak dugotrajnog parničenja i dokazivanja o kojoj je pričao v.d. predsednika suda. U tom slučaju se pristupa neposrednom izvršenju imovine dužnika, naravno, pod uslovom da on ima imovinu. Ukoliko građevinar na vreme pribavi isprave koje mu omogućavaju da pokrene skraćeni izvršni postupak on će biti u prednosti u slučaju neplaćanja.

Isprave koje su potrebne prilikom skraćenog izvršnog postupka jesu npr. menice koje nije teško pribaviti, ili bankarska garancija do koje se dolazi malo teže jer je skupo njeno izdavanje (banke traže veliku proviziju za njih). Sa druge strane, pošto je ugovor u gradnji ugovor u privredi (ugovor o kupoprodaji gde je i obavezna pisana forma), postoji mogućnost da se potpis ugovarača overi u Sudu, što ne košta puno ni vremena ni novca.

U tom slučaju, pored toga što je potvrđen identitet potpisnika i potpisi overeni u Sudu, što zatim ne može biti sporno, taj ugovor može poslužiti i kao izvršna isprava u eventualnom kasnijem sporu, odnosno, u tom slučaju – skraćenom izvršnom postupku.
Dakle ukoliko je u pitanju neki jednostavniji posao, npr. ugradnja neke instalacije, ili drugi zanatski radovi, i ukoliko je u ugovoru bila jasno definisana cena koliko izvođač potražuje po tom ugovoru, onda može da ide na skraćeni izvršni postupak, da neposredno naplati svoj rad bez parnice i bez mnogobrojnih prigovora koji bi se mogli staviti u parničnom postupku. Ovako bi se mogao staviti samo prigovor da je plaćeno, kao prigovor koji može sprečiti izvršenje presude. To bi naravno moralo da bude dokumentovano, a što nije lako dokumentovati ukoliko dužnik nije platio, itd.

Dakle, treba na osnovu postojećih propisa koristiti zakonske mogućnosti. Suprotno tome, česte izmene zakonskih propisa same po sebi ne mogu doneti nikakav boljitak, jer ako se one posle, u konkretnom slučaju u praksi, primene u zaključenju posla, onda propisi neće pomoći.

Mileva Misailović: Mislim da je najvažnije da naglasimo da, uz poštovanje važećih propisa, ovih i ovakvih koje imamo, daleko manje sporova bi se našlo pred ovim sudom. V.d. predsednika suda, kolega sudija Đuranović, već je pomenuo da mi imamo sasvim zakonski uređenu oblast na ovom polju, ali da se nepoštovanjem zakona stvara utisak da nije tako. Zaista, najveći deo građevinskih sporova koji se vode pred našim sudom mogli su biti izbegnuti uz jednostavno poštovanje važećih propisa.

Velike građevinske firme sa tradicijom verovatno imaju svoje pravne službe kojima je ovo dobro poznato?

Vladimir Kozar: Imaju, verovatno, ali nedovoljno o svemu tome vode računa, po meni, barem sudeći prema sporovima koji dođu do nas.

Mileva Misailović: Mi možemo da pričamo o tome u onom delu kada već spor dođe do nas... A tu se često dešava da nema tehničke dokumentacije, da nadzor nije valjan, itd. Tada praktično sud treba da vrši ulogu koja zakonski pripada drugim telima, na samom gradilištu.

Sada nadzor može da radi i pravno ili fizičko lice, naravno, kada dobije licencu od nadležnog Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostorno planiranje ili nadležne komore. Ovako imamo slučaje da se često građevinski dnevnik i građevinske knjige ne vode onako kako treba, ne overavaju se privremene situacije kako treba, konačne situacije... Da se poštuju propisi, ovakvi kakvi su, ne bi toliko sporova bilo.

Šta se dešava u onom delu koji se tiče sporova direktno vezanih za građevinsku struku, tj. kada se ne radi o plaćanju nego o sporu koji se tiču samih građevinskih radova?

Vladimir Kozar: Naručilac može da se oseća oštećenim ukoliko postoje nedostaci na građevini. U takvim slučajevima takođe imamo bankarsku garanciju za dobro izvršenje posla. Tu se zadržava jedan deo cene kao garantni depozit u roku u kom bi se mogli pojaviti nedostaci.

Prigovori mogu biti na količinu i kvalitet izvedenih radova. Manji nedostaci su češći u praksi, ali nisu manje značajni: parket možda ne utiče na stabilnost građevine ali ima svoju vrednost. Tada važi ugovor o delu, i samim tim postoji zakonski rok do kada se mogu staviti primedbe na uočene nedostatke koji su mogli biti skriveni, ili kad se mora staviti primedba na bitniji nedostatak.

Mora da se pregleda objekat, da se sačini zapisnik, da se na pouzdan način konstatuje postojanje nedostataka koji su vidljivi, pa da se ta primedba saopšti izvođaču radova, opet na pouzdan način. Nije dovoljno reći putem telefona ili u kafani kad se sretnu kao prijatelji, jer, kad dođe do spora, onda se zaboravlja šta je ko rekao...

Zato bi trebalo preporučenom pošiljkom, pismenim putem, da se ima pouzdan dokaz o sadržini primedbe. Ako primedba nije data blagovremeno onda naručilac posla gubi prava da se poziva na nedostatke. A kad je primedba data onda postoji zakonski rok za tužbu.

Mileva Misailović: Jedan od načina da se predupredi spor jeste i tzv. obezbeđenje dokaza. To je jedna vrsta sudskog postupka gde stranke mogu da zahtevaju od suda da se angažuje veštak koji će i pre nego što krene spor da kaže: to je izgrađeno u takvom obimu, u takvoj meri, itd. To se za sada slabo koristi.

Trgovinski sud je parnični sud, i niko se ne može pozivati na njegovu zaštitu u smislu pokretanja istrage, odnosno postupka protiv jedne strane...

Stevo Đuranović: Tako je.  Tužbe pred ovim sudom mogu podneti izvođač, naručilac, treća lica, kupci objekta, dakle svi oni čija su prava povređena... Oni moraju da imaju u vidu tu suštinu načina na koji se obezbeđuje pravna zaštita pred ovim sudom.

To je građanski parnični postupak gde važi načelo dispozicije strana. To znači da parnični sud, za razliku od krivičnog suda, ne utvrđuje istinitost po službenoj dužnosti niti je dužan da prikuplja dokaze za stranke jer je to protivno načelu o pravnoj zaštiti i pravu na pravično suđenje.

Sud ne može da prikupljanjem dokaza pomaže jednu stranu za koju mu se čini da je u pravu (mada postoje i drugačija razmišljanja).
Dakle, stranka koja hoće da traži sudsku zaštitu mora sama da se stara o prikupljanju dokaza jer će u protivnom izgubiti spor.

To je princip koji važi za sve građanske parnice u svim civilizovanim zemljama i nijedan izvođač, niti naručilac ne mogu očekivati od suda tu vrstu zaštite povređenih ili ugroženih prava.