Podvodno ispitivanje i popravka mostovskih konstrukcija

Većina mostova koji se pružaju preko vodene površine imaju potopljene temelje, i stoga je njihovo redovno ispitivanje od suštinskog značaja. Oni mogu biti izgrađeni od betona, čelika, drveta ili kombinacijom ovih materijala. Pošto je većina ovih materijala potpoljena, oni su podložni propadanju, i to često bez ikakvih indikacija (vidljih oku). Promenljivi uslovi vodenih tokova od vremena izgradnje, zagađenje i iznenadne poplave izazivaju ozbiljne nedostatke u skrivenim delovima mostovske konstrukcije. Svi ovi faktori dovode do formiranja strateške metodologije vrednovanja i popravke potopljenih mostovskih elemenata.

Nedostupnost profesionalnog ronilačkog osoblja sa tehničkim kvalifikacijama i stručnošću poziva na razumevanje teme od strane građevinskih inženjera. Ovo bi pomoglo u vođenju dostupnog ronilačkog osoblja u izvršavanju neophodnih operacija. Oprema potrebna za inspekciju osim ronilačke opreme je skupa i zahteva rigorozne obuke za rad. Tekst pred vama diskutuje sledeće tačke koje se odnose na ovu temu:

• Metode procene
• Ronilački sistemi
• Inspekcijski alati
• Defekti konstrukcija
• Metodologije popravke i materijali
• Nove tehnologije

METODE PROCENE

Inspekcijske metode procene se razlikuju od države do države, a ovde vam prenosimo metode procene koje se sprovode od strane Američke agencije za infrastrukturu (FHWA), koje su kategorizovane u tri nivoa:

a) Inspekcija I nivoa - vizuelna i taktilna inspekcija

Inspekcija I nivoa podrazumeva blisko vizuelno ili taktilno ispitivanje, korišćenjem velikih čišćećih pokreta ruku tamo gde je vidljivost ograničena. Iako se inspekcija I nivoa često naziva „površnom inspekcijom“, ona mora biti dovoljno detaljna radi otkrivanja očiglednih velikih oštećenja ili napukotina koji nastaju usled velikog opterećenja ili ozbiljnog propadanja ili korozije materijala. Ona bi trebala da potvrdi kontinuitet pune dužine konstruktivnih elemenata, otkrije podrivanja i izloženost inače ukopanih elemenata konstrukcije.

Inspekcija I nivoa se normalno obavlja na celoj spoljašnjoj površini podvodnog elementa konstrukcije, bilo da se radi o pilonu, stubu, uporištu, potpori i dr. Inspekcija prvog nivoa takođe može da uključuje ograničeno sondiranje potkonstrukcije i susednog korita reke. Ova inspekcija daje opšti pregled stanja konstrukcije i verifikuje da je izvedeno stanje isto kao i na crtežima. Inspekcija prvog nivoa takođe može da ukaže na potrebu inspekcije II ili III nivoa i pomoći u određivanju potrebnog stepena i lokacije detaljnijih inspekcija.

b) Inspekcija II nivoa - detaljna inspekcija sa delimičnim čišćenjem

Inspekcija II nivoa je detaljna inspekcija koja zahteva čišćenje delova konstrukcija kako bi se oni oslobodili rečnih i morskih biljaka i organizama. Čišćenje je vremenski zahtevna metoda i stoga se ograničava na kritična područja. Za strukture slične stubu, traka širine 25cm će biti očišćena na tri lokacije koje se tipično nalaze u niskom nivou vode, iznad linije blata i na sredini između niske linije vode i linije blata. Za pravougaone konstrukcije, najmanje tri strane moraju biti uključene u inspekciju, za osmougaone najmanje šest strana, dok je za kružne konstrukcije potrebno očistiti najmanje tri četvrtine oboda. Na konstrukcijama u obliku slova H, potrebno je očistiti spoljašnje strane elementa. Kod velikih konstruktivnih elemenata kao što su piloni ili nosači, moraju se odabrati najmanje tri različite lokacije dimenzija 30x30cm.

Odabir lokacija za čišćenje se utvrđuje tako da bude najmanje mogućnosti za oštećenje konstrukcije. Oštećena podrčja moraju biti izmerena, a ozbiljnost samih oštećenja mora biti dokumentovana. Inspekcija II nivoa ima za cilj da odredi oštećene i istrošene delove konstrukcije sakrivene sa površinskim morskim ili rečnim biljkama i životinjama. Temeljnost čišćenja se određuje u odnosu na količinu naslaga i potrebe da se raspozna osnovno stanje konstruktivnog elementa.

c) Inspekcija III nivoa - veoma detaljna inspekcija sa nedestruktivnim testovima

Inspekcija III nivoa je veoma detaljna inspekcija kritičnih elemenata konstrukcija gde se obimna popravka ili moguća zamena razmatra. Svrha ove inspekcije je da se utvrdi sakrivena ili unutrašnja oštećenja konstrukcija, kao i radi procene homogenosti materijala. Ovaj nivoa inspekcije obuhvata obimno čišćenje, detaljno merenje i nedestruktivne ili delimično destruktivne testove, kao što su ultrasonični testovi, sakupljanje uzoraka jezgra ili bušenje, sakupljanje materijala i ispitivanje tvrdođe na licu mesta. Korišćenje tehnika testiranja je generalno ograničeno na ključna konstruktivna područja, tj. područja za koja se sumlja da su oštećena ili za oblasti koje su reprezentativna za podvodnu strukturu.

RONILAČKI SISTEMI

Kod ronilačkih sistema postoje dva osnovna sistema ronjenja: Skuba sistem ronjenja u kome ronilac nosi svoj rezervoar sa vazduhom sa njim i sistem ronjenja sa površinskim izvorom vazduha koji se čuva na brodu ili obali. Adekvatnost sistema zavisi od različitih faktora: dubine, vremena, inspekcijskih poslova, uslova u vodi, da li je rečni ili morski tok plovan ili ne, kao i od iskustva i sposobnosti ronioca. Oba sistema imaju svoje prednosti i mane.

INSPEKCIJSKI ALATI

a) Za inspekciju I nivoa: Pošto se inspekcija I nivoa sastoji od pregleda cele konstrukcije metodom plivanja i korišćenjem samo očiju, nisu potrebne mnoge dodatne alatke za inspekciju osim ronilačke opreme. Kao što je već ranije objašnjeno, ronioci koji nisu stručni za ispitivanje konstrukcija mogu sa sobom nositi podvodne kamere, što bi bilo izrazito korisno. Ovaj metod omogućava inženjerima da gledaju površine potopljenih konstrukcija na monitoru na obali ili brodu. Monitor je povezan sa ručnom kamerom ronioca. Pošto je medijum kroz koji se slika odašilje kroz kameru voda, inspekcija je veoma zavisna od vidljivosti vode ili mutnoće ili jasnoće. Ovo je veliki nedostatak pošto je većina mostova preko rečnih tokova koji nemaju čistu, providnu vodu. Stoga slika može biti veoma maglovita i nejasna u ovim slučajevima. Zato se mora primeniti taktilna inspekcija strukture u kojoj će ronilac pokušati da oseti površinu sa svojim rukama i daće izveštaj o istoj preko bežične komunikacije.

Alternativno, mutna i nejasna slika može biti poništena upotrebom „kutije sa bistrom vodom“. Kutija sa čistom vodom je pravougaona kutija koja ima transparentno staklo ili akril na prednjoj strani sa čistom vodom koja ispunjena u njoj. Kamera je postavljena u kutiju sa čistom vodom i povezana sa monitorom. Od ronilaca se traži da prevlači kutiju duž periferne linije ili površine konstrukcije. Slika je na ovaj način mnogo bolja od normalne, ali je veličina površina koja se sagledava kamerom ograničena u odnosu na veličinu transparentne ploče na prednjem delu kutije. Iz praktičnih razloga, veličina kutije ne može biti velika.

b) Za inspekciju II nivoa: U ovoj inspekciji, male površine konstruktivnih elemenata moraju biti očišćene kako bi se oslobodile od rečnog ili morskog bilja i životinja pre nego što se započne inspekcija. Zbog toga su potrebni određeni alati za efikasno čišćenje i uklanjanje naslaga:

Ručni alati: Skoro svi ručni alati se mogu koristiti i pod vodom, ali oni zahtevaju bolju negu i održavanje. Tipični alati koji se koriste su čekići, šrafcigeri, strugači, sekači, špakle, sekire, čelične četke, pajsere i ručne testere. Ronioci redovno ispuštaju alate toko rada, stoga obezbedite alate tako što ćete ih povezati na ronioca sa vrpcom, čime se štedi vreme za traženje alata koji su ispali. Rad sa ručnim alatom je nezgrapan, naporan i dugotrajan i stoga ne može biti primenjen na velike površine.

Pneumatski/hidraulični alati: Većina alata koji se koriste pod vodom su pneumatski, a retko i hidraulični. Pneumatski alati mogu biti veoma neefikasni ispod dubina od 30 metara. Tipični pneumatski alati kao čekići, sekači, strukači ili obrtne četke se najčešće koriste. Iako su pneumatski alati dizajnirani za podvodnu upotrebu, oni se mogu prilagoditi za obavljanje potrebnih zadataka.

Pneumatski alati proizvode mehuriće vazduha koji mogu ometati ronioca. Podvodni hidraulični alati su modifikovane verzije alata koji se koriste na tlu. Obezbeđivanje hidrauličkog izvora može biti skupo i sami alati se mogu često zamarati i kvariti jer oni proizvode obrtni momenat ili vibracije tokom rada. Takođe, krute veze u obliku hidrauličnih creva otežavaju rad roniocima. Najveća prednost korišćenja hidrauličnih alata je što oni ne proizvode mehuriće kao pneumatski alati. Najzgodniji i najpovoljniji alat za pripremu konstrukcije za inspekciju su oni koji izbacuju mlaz vode pod visokim pritiskom. Oni izbacuju vodu kroz osmišljene mlaznice pod pritiskom većim od 150 do 200 kilograma po kvadratnom centimetru, što olakšava rad uveliko.

c) Alati za inspekciju III nivoa: Ovo je detaljnija i skuplja inspekcija elemenata koja se primenjuje kada se ispostavi da su nivoi inspekciji I i II neubedljivi. Različite nedestruktivne ili delimično destruktivne metode terstiranja se koriste u ovoj fazi u zavisnosti od vrste konstrukcije. Tipične metode testiranja su navedene u nastavku:

Čelik: Najvažniji aspekt koji treba da se utvrdi kod čeličnih konstrukcija je preostali procenat čelika u poprečnom preseku dostupan nakon korozije. On se može meriti pomoću mernih alata (daje približne rezultate), klješta (precizniji) ili korišćenjem ultrazvučnih alata (visoko precizni ali skupi). Ultrazvučni uređaji nisu posebno namenjeni za podvodnu primeni i stoga moraju biti modifikovani shodno tome. Zbog ovih modifikacija opreme dolazi do velikih ograničenja u odnosu na ostvarljive vrednosti, te je potreban jako iskusan inženjer kako bi dao konačni zaključak. Iako su pojedini laki i precizni sistemi poput testiranja magnetnih čestica dostupni, oni se češće koriste za merenje varova koji nisu toliko primenjivi u mostovskim konstrukcijama.

Beton: Razna nedestruktivna oprema može da se koristi za proveru betonskih konstrukcija, ali oni takođe trebaju da se modifikuju za podvodnu upotrebu. V metar za proveru grešaka u strukturi poput pukotina i sl, može da se koristi sa direktnim, indirektnim ili poludirektnim metodama, a u zavisnosti od pozicije predajnika i prijemnika. Pošto je većina betonskih elemenata veoma velika, a dužina kabla koji spaja prijemnik i predajnik sa ekranom ili uređajem ne može biti veoma dugačka zbog preciznosti merenja, uglavnom su usvojene poludirektne ili indirektne metode. Opet je potreban obučen i iskusan stručnjak za interpretaciju.

Šmit čekić modifikovan za podvodnu upotrebu zatvoren u okviru vodonepropusnog kućišta se može koristiti za određivanje površinske snage betona. Modifikovani R metar pomaže u lociranju čelika u betonu. Međutim, modifikacije o kojima se raspravlja nisu tako lake i zahtevaju veliko iskustvo i multidisciplinarne tehničare za obavljanje istih. Ovo je veoma teško i gotovo nemoguće. Najpogodniji i najpristupačniji način za testiranje pod ovim uslovima je uzimanje uzorka srži uz pomoć pneumatskih ili hidrauličnih mašina za bušenje. Uzorak jezgra betona može biti testiran i istumačen radi dobijanja neophodnih podataka.

DEFEKTI KONSTRUKCIJA

Betonske konstrukcije

Betonske strukture se mogu ugrubo podeliti na nearmirane, armirane i prenapregnute. Većina starih betonskih mostova su izgrađeni od neramiranog betona ili imaju beotnsko jezgro od nearmiranog betona sa perifernim zidovima od opeke. Prednapregnuti beton se koristi češće u konstrukciji puta, a ređe u temeljima i stubovima mostova. U nastavku pročitajte opšte defekte koji se javljaju u betonskim konstrukcijama.

I) Pukotine: Pošto je beton u osnovi jak pri kompresiji a slab pri istezanju, on ima tendenciju da puca zbog raznih razloga poput skupljanja, promena temperatura itd. Pukotine mogu biti izrokovane korozijom armature, preopterećenjima ili slaganjem konstrukcije. Veoma je važno utvrditi da li su pukotine površinske ili konstruktivne. Čak i površinske pukotine, ukoliko se ostave netretiranim, mogu dovesti do konstruktivnih zbog penetracije neželjenih materijala u beton. Prilikom ispitivanja pukotina, najbolje je ih definisati na trodimenzionalni način preko dužine, širine i dubine penetracije. Takođe je važno uočavati prisustvo mrlja od rđe, eflorescencije ili sleganja kada se pukotine pronađu. Pukotine takođe mogu nastati zbog prevelikog nabijanja šipova u tlo.

II) Gubitak površinskog dela betona je postepeno i kontinuirano gubljenje površinskog maltera i agregata iz date površine. Ovo je prouzrokovano procesom zamrzavanja i odmrzavanja koji se javlja tokom hladnih vremenskih prilika. Gubitak površinskog dela betona se može klasifikovati pod:

• Mali gubitak: Gubitak površinskog betona do 6mm penetracija sa izloženim grubim agregatom.
• Srednji gubitak: Gubitak površinskog sloja betona sa penetracijom između 6mm do 12mm sa gubitkom betona između agregata.
• Veliki gubitak: Gubitak površinskog sloja betona između agregata sa penetracijom od 12mm do 25mm. Agregat je jasno izložen i izdvojen van betona.
• Ozbiljan gubitak: Gubitak površinskog sloja betona i agregata, kao i betona između agregata. Dubina penetracije je veća od 25mm. Prilikom izveštavanja o gubitku površinskog sloja betona, potrebno ga je izraziti u visini (veritkalno rastojanje), širini (horizontalni razmak) i dubini (koja se označava kao penetracija) u standardnim oznakama.

III) Otpadanje delova betona se javlja u vidu depresija u površini betona, gde se često izloži armatura. Ovo je obično izazvano korozijom armature, pošto proizvodi korozije vrše ogroman pritisak zbog povećanja volumena u betonu. Ovo se obično dešava u liniji vode (talasa) zbog habanja i stalnim ciklusima suve i mokre površine. Slana voda ili voda sa kiselim zagađivačima nagriza čelik, a talasi ili plima i oseka uklanjanju rezultat korozije što dovodi do gubitka prvobitne betonske površine.

Povremeno otpadanje delova betona može da se javi u velikim površinama zbog unutrašnjih pukotina koje su pokrivene površinom betona. Prilikom ispitivanja ovog problema betonskih konstrukcija, potrebno je sprovesti jednostavan test okolnih površina betona kuckanjem sa čekićem kako bi se utvrdila veličina pogođenog dela betona. Ovo oštećenje takođe treba izvestiti u tri dimenzije sa dodatnim detaljima o koroziji armature. Uopšteno, netretirane pukotine i gubici površinskog dela betona dovode do otpadanja delova betona. Takođe, namerno ostavljena izložena armatura koja se koristila za fiksiranje oplate ili sajli za podizanje dovodi do pojave otpadanja betona u tim područjima.

IV) Hemijski napadi: konsturkcije smeštene u vodi su često izložene hemijskim napadima koji su prirodno prisutni u vodi ili se tu nalaze usled zagađenja. Hloridi ili slana voda i sulfati iz slane vode često napadaju beton. Efekti zagađenja variraju u odnosu na prisutne hemikalije, ali tamo gde se očekuju hemijski napadi je primećeno da se jedinstveni gubitak površine betona javlja.

V) Abrazija: Habanje je uzrokovano delovanjem spoljašnjih sila na površinu betona. Manja oštećenja od habanja izaziva gubitak površinskog sloja betona, dok veća oštećenja od habanja izazivaju pukotine, šupljine i otpadanje delova betona. U nekim rekama, gubitak površinskog sloja se nalazi na liniji rečnog korita zbog abrazivne akcije blata i materijala koji se nanosi strujom reke. Brodovi koji neprestano pale i gase njihove elise mogu efikasno ishabati podvodne betonske elemente koji uzrokuju ozbiljna oštećenja u dugom roku.

Čelične konstrukcije

Čelik se koristi kao konstruktivni materijal ili zaštitna obloga oko betonskih elemenata. Većina oštećenja čelika se javljaju usled korozije. Korozija je najviše izražena u zoni linije vode, ali je takođe prisutna u i van vode.

I) Korozija: Najvažniji faktori koji utiču na koroziju su kiseonik, vlaga, zalutale struje i brzina vode. Kod mostova manjih težina se generalno šipovi pobijaju u tlo i nose masivne betonske kolovozne konstrukcije. Ova dva uslova deluju kao katode, a izloženi vitki metalni šipovi deluju kao anode koje daju elektrone. Korozija je konverzija metalnih jona, kroz elektrohemijski proces u obliku jedinjenja (rđe). Trenutni protok je uzrokovan spoljnim silama ili zbog razlike potencijala različitih metala.

Mostovi koji se nalaze u industrijskim oblastima doživljavaju tešku koroziju zbog prisustva zalutalih tokova. Voda deluje kao elektrolit, a morska voda koja sadrži sulfide i hloride je provodljvija za ovo. Na mestima linija vode i oblastima podložnim jakim strujama, stopa korozije je znatno veća nego u mirnoj vodi. Velika brzina vode i plimski talasi uklanjanju proizvode korozije koji deluju kao inhibitori i povećavaju stepen korozije. Korozija takođe nastaje zbog prisustva bakterija u vodi, a ovo se može primetiti kroz prisustvo braon-narandžastih čvorića.

II) Vezni elementi: Veze kao što su zavrtnji, matice, spojevi i varovi su potencijalne oblasti za pojavu korozije. Pošto materijal ovih veza nije sličan osnovnom materijalu, različitost metala dovodi do formiranja korozivnih ćelija. Takođe, obložene čelične strukture treba posebno proveravati na zavarenim spojevima pošto su premazi generalno tanji na zavarenim područjima.

Zidane konstrukcije

Većina starih mostova imaju stubove i obilje konstrukcija od opeke ili kamena. Problemi koji se generalno javljaju kod zidanih konstrukcija uključuju pucanje, gubitak površine materijala i propadanje maltera u spojnicama. Pošto su zidane konstrukcije porozne, one su veoma podložne ciklusima zamrzavanja i odmrzavanja koje mogu razviti pukotine. Ručno napravljeni malter za spojnice je podložan propadanju kao beton.

Nije neuobičajeno pronaći kamene mostove u dobrim stanjima i otkriti da kod njih ne postoji malter u spojnicama. U vodama jakih struja postoje velike šanse u otpadanju delova zidanih konstrukcija što može dovesti do formiranja velikih šupljina. Kod konstrukcija koje su zaštićene sa armirano betonskom oblogom, one takođe moraju biti podvrgnute redovnim inspekcijama. Abrazivno delovanje peska u vodi može izazvati oštećenje materijala za zidanje i maltera koji se nalaze u vodi. Dužina, širina i dubina prodiranja oštećenja moraju biti izmerena tokom inspekcije.

METODOLOGIJE POPRAVKE I MATERIJALI

Skoro svaka vrsta popravke koja može biti sprovedena iznad vode može takođe da se obavi i ispod vode, ali je veoma skupa i zahteva više vremena. Podvodne popravke se izvode na dva načina bilo suvim ili vlažnim metodama.

Kod suvih metoda privremena brana se izgradi oko elementa i voda se izvuče iz nje. Procedura popravki je slična onoj na površini. Iako je popravka veoma efikasna, ponekad je trošak privremen brane mnogo veći od troškova same popravke. Kod vlažnih metoda popravke se izvode upotrebom ronioca i opreme za ronjenje. Ovo zahteva posebne materijale i opremu. Takođe, ekonomika projekta u mnogome zavisi od dizajna metodologije popravke. Što je manje glomazan i dugotrajan posao za ronioca, manja je i cena.

Beton

Većina defekata u betonu se javlja usled korozije čelične armature. Korozija je uzrokovana prodorom vlage u beton. Otuda čak i pukotine koje se pojavljaju kao manji defekti ne trebaju biti zanemarene kako bi se izbeglo dalje propadanje betona. Isti je slučaj sa pojavom površinske degradacije betonske površine, i očigledno pojavom otpadanja delova betona i pojavom šupljina.

I) Pukotine - Pukotine u betonu se popravljaju sa kombinacijom epoksidnog kita i epoksidnog maltera. Pukotine treba otvoriti korišćenjm pneumatskih alata i očišćene od bilo kakvih nečistoća korišćenjem vodenog mlaza. Pukotine trebaju da se ispune epoksidnim kitom koristeći specijalizovane pištolje. Uz punjenje epoksidnih kitova u pravilnim intervalima, injekcione tačke moraju biti postavljene bušenjem rupa potrebnih prečnika duž ivica pukotina korišćenjem pneumatske bušilice. Nakon punog očvršćavanja epoksidnog kita, injekcione tačke se ispunjavaju sa nisko viskoznim epoksi malterom neosetljivim na vlagu korišćenjem specijalnih pištolja za zalivanje. Materijali koji se koriste za ovu aplikaciju su posebno dizajnirani za upotrebu u podvodnim uslovima. Materijali moraju biti testirani na vezivanje sa betonom kada se primenjuju pod vodom. Glavni nedostatak ovih aplikacija je vreme upotrebe materijala kada se pomešaju sa agensom koji inicira reakciju.

II) Gubitak površinskog dela betona može da se sanira ponovnim profilisanjem područja sa cementnim ili epoksidnim pastama. Za mali ili srednji gubitak površinskog dela betona gde je dubina penetracije manja od 12mm, preporučljiva je popravka sa epoksidnim kitom. Takođe, na mestima gde je do gubitka površinskog dela betona došlo usled trenja površine delovanjem jakih struja, bolje je popraviti to mesto sa epoksidnim materijalom koji ima veću otpornost na habanje od cementa.

Pre obavljanja popravke, oblast treba biti propisno pripremljena. Neophodno je očistii površinu od biljaka i životinja i nečistih nanosa. Ovo se može efikasno postići korišćenjem pneumatskih alata. Ivice betona treba okrnjiti do minimalne debljine od 12mm kako bi se izbeglo dodatno oštećivanje betona. Tamo gde su dubine penetracija oko 25mm i gde su velike površine uključene, bilo bi korisno obezbediti smičuće veze bušenjem rupa na potrebnim lokacijama unutar oštećene površine. Smičuće veze mogu biti ankerisane u oštećeno područke korišćenjem poliester ankernog materijala. Na ove smičuće veze se može privezati žičana mreža koja bi delovala kao dodatno ojačanje za otpornost na habanje. Materijal treba da ima sledeće karakteristike:

• Rano očvršćavanje što olakšava brzu, efikasnu popravku;
• Otpornost na talase i struje tokom primene;
• Odlično prijanjanje u podvodnim uslovima;
• Dobru konzistenciju za laku primenu;
• Otpornost na sumporne podzemne vode.

III) Otpadanje dela betona i pojava šupljina koje su manje u obimu se mogu reparirati sa ručno nanešenim cementnim ili epoksidnim malterom kao što je opisano gore. Ali za velike površine, bilo bi ekonomično namestiti oplatu oko oštećenog područja i ispuniti istu sa cementnim malterom ili epoksi malterom neosetljivim na vlagu. Oplata može biti kruta ili fleksibilna, ali fleksibilne oplate su jednostavnije i manje glomazne za postavku nego krute oplate.

U slučaju fleksibilnih oplata bitan je projekat oplate i dobro proračunati i postavljeni noseći elementi i distanceri kako bi se održala potrebna dimenzija. Okolna voda ima tendenciju da gura oplatu ka konstrukciji, što donekle pomaže u sprečavanju bubrenja. Obodi oplate biće zapečaćeni sa brzo-stvrdnjavajućem malterom. Malter se ostavlja da očvrsne pre punjenja oplate. Prilikom zapečaćivanja oplate, treba ostaviti ulazni i izlazni deo za malter.

Najefikasniji vid popunjavanja oplate je popunjavanje sa dna oplate što zahteva specijalnu opremu za pumpanje. Ovo osigurava pravilno rasipanje vode iz oštećenog dela i sprečava zarobljavanje vodenih kapljiva između maltera za popravku i originalne podloge, što može uticati na vezivanje popravnog materijala za matični beton. Materijal koji se koristi za ovu svrhu treba da ima sledeće karakteristike:

• Neispirljivi materijal sa efikasnim osobinama raseljavanja vode;
• Dobro protočan materijal kako bi omogućilo lako i potpuno punjenje;
• Neskupljajući kako bi se nadoknadilo skupljanje;
• Stvrdnjavanje u vodi;
• Postiže visoke čvrstoće rano pod vodom;
• Odlične jačine vezivanja sa podlogom pod vodom.

Čelik

Popravka čeličnih struktura se generalno postiže ojačavanjem propale oblasti sa neispirljivim cementnim malterom. Popravka čeličnih delova zamenom delova konstrukcije i njihovo pričvršćivanje sa zavrtnjima ili varenjem nije isplativo, ali se može izvesti ukoliko je neophodno. Kontrola kvaliteta podvodnog zavarivanja je veoma striktna. Procedura koja se usvaja za ojačavanje čelične konstrukcije uz pomoć cementnog maltera je ista kao kod betona.

Uopšteno se ovakva vrsta opravke čeličnih konstrukcija radi od vrha do nekoliko metara ispod nivoa vode, s obzirom da je propadanje najviše izraženo u liniji vode. Međutim, iskustva pokazuju da su područja između linije korita i vode takođe podložna propadanju i mogu zahtevati sličan tretman. Jedan od nedostataka opravke sa cementnim zalivanjem je njegova krutost, a on može da razvije pukotine usled kretanja mosta ili udara brodova.

Zidane konstrukcije

Glavni defekti koji se javljaju u zidanim konstrukcijama je ispiranje maltera u vezama, što može voditi do daljeg pogoršanja vezivnog materijala. Iste mogu biti popunjene sa brzo stežućim, neispirljivim cementnim malterom. Međutim, tamo gde se šupljine formiraju zbog otpadanja jedinica za zidanje iz konstrukcije, iste moraju biti popravljene fiksiranjem oplate i ispunjavanjem sa istim malterom. Kao zaštitna mera, zidana konstrukcija može biti presvučena sa posebnim cementnim malterom. Pre presvlačenja sa malterom, moraju se ubaciti ankeri u zidanu konstrukciju u pravilnim intervalima bušenjem rupa i injektiranjem sa polester materijalima za ankerisanje.

NOVE TEHNOLOGIJE

Uprkos opsežnim istraživanjima i razvoja koji se sprovode, korozija je i dalje fenomen koji je ostao enigma. Međutim, svaki novi razvoj ima neke dodatne prednosti koji nadognaćuju nedostatke postojećih rešenja. Jedan takav nedostatak koji je primećen, i koji se javlja bez obzira na opsežne mere, je propadanje nosača u zoni prskanja vode.

Utvrđeno je da većina raspoloživih rešenja poput cementnih omotača ili zaštitnih premata koji se primenjuju u ovim zonama imaju jedan ili više problema koji utiču na dugotrajnost popravki. Kako bi se prevazišli nedostaci gorepomenutih rešenja koji se javljaju u zoni prskanja vode, vrhunsko rešenje je razvijeno, koje se trenutno sukcesivno koristi u Sjedinjenim Američkim Državama, i naziva se „Napredna inkapsulacija šipova“ (Advanced Pile Encapsulation).

U ovom postupku, zona prskanja vode konstrukcije dobija FRP (vlaknima ojačanu plastiku) inkapsulaciju koja se ispunjava sa epoksi malterom. Sistem inkapsulacije se sastoji od providnog FRP omotača koji je prilagođen dimenzijama konstrukcije. FRP omotač će biti zapečaćen na dnu i vrhu sa podvodnom epoksidnom pastom i biće ispunjen sa epoksidnom masom odozdo. Očvršćeni epoksid postiže odličnu adheziju sa betonom i vlaknima ojačanom plastikom, što ga čini veoma izdržljivim i dugotrajnim rešenjem.