Novi muzej Akropolja, postavljen 300 metara jugoistočno od čuvenog atinskog brda, biće otvoren 20. juna 2009. godine. U njemu će biti izloženo hiljade eksponata iz antičke Atine. Direktno je povezan sa gradskim metroom, a prostor za izložbe biće deset puta veći od onog koji se nalazio na Akropolju.
Muzej je delo francuskog arhitekte Bernar Čumija (Bernard Tchumi), kome je pomagao lokalni arhitekta Mihalis Fotiadis (Michalis Photiadis). Površina objekta je 14.000m2, bilo je potrebno pet godina za izgradnju, a ukupna vrednost je oko 130 miliona evra.
Ulaz muzeja natkriven je velikim betonskim platnom koje štiti arheološke ostatke pod sobom. Lajt-motiv muzeja je Galerija Partenona - zastakljeni deo u kom se, sa susednog Akropolja, ogleda ova antička građevina, po mnogima - najsavršenije arhitektonsko delo svih vremena.
U drugim delovima fasade prozori su duboko utisnuti u omotač od betonskih fasadnih panela. Beton je materijal koji dominira i u enterijeru. Staklene stepenice vode do Galerije Arhaike na spratu, prirodno osvetljene preko lanterne, sa udubljenjima u betonskim zidovima koje poboljšavaju akustiku u prostoriji.
Stanovnici Akropolja u izgnanstvu
Oglas
Mnogo pre nego što se javila ideja o izgradnji Muzeja Akropolja, ovu arheološku znamenitost prati međudržavni spor između Grčke i Velike Britanije, u čijem se Nacionalnom muzeju u Londonu nalaze brojne skulpture sa Partenona koje je 1816. godine Vlada otkupila za 35.000 funti od svog dugogodišnjeg ambasadora u Otomanskom carstvu, lorda Elgina, a koji ih je nabavio od turskog paše, zapovednika okupirane Atine. Mermer sa Partenona je prethodno 10 godina stajao na imanju Elgina, koji je zbog toga bio žestoko kritikovan. Bajron je pisao: Ono što su bogovi poštedeli, Škoti nisu, aludirajući na Elginovo škotsko poreklo.
Ova remek-dela umetnosti izradio je vajar Fidija sa svojim pomoćnicima u IV veku p.n.e. prilikom velike obnove Akropolja nakon razaranja od strane Persijanaca. Grčka strana u sporu tvrdi da su Britanci znatno oštetili skulpture pošto su pristigle u Nacionalni muzej, jer su ostaci boje, sa originalno ofarbanih skuptura, iz neznanja odstranjeni, i to - čeličnom žicom.
Oni žele skulpture nazad, ali Britanci tvrde da pripadaju njima jer su za njih platili. Svako ko je prelistavao Istoriju umetnosti Janson-a, setiće se da ispod ilustracija ne stoji tako često - Britanski muzej. Dela iz starog Egipta i skulpture sa Partenona jedine su zbirke kojima ovaj muzej po prestižu i interesovanju turista može da parira najčuvenijim muzejima sveta, npr Metropoliten muzeju u Njujorku ili pariskom Luvru. Odlazak u Gizu deo je redovnih i ne tako skupih turističkih ponuda, pa ostaje izbor: ukoliko želite da doživite stari Egipat - piramide ili eksponati u muzejskoj postavci, ukoliko želite da odete u London - kulturni i zabavni život, revije, muzika, tehnologija, ili, opet eksponati u muzejskoj postavci, a da pritom nisu deo Madam Tiso kolekcije.
Kada bi zbirka sa Akropolja bila vraćena, izbor turista svako može pretpostaviti, bar dotle dok Nacionalni muzej ne postane čuven po autohtonom nacionalnom blagu, koje nije stečeno imperijalnim pohodima ili trgovinom sa pojedincima a na štetu čitavih kultura. S obzirom da je malo verovatno da će se koncept ovog muzeja ozbiljnije okrenuti muzici ili humorističkim TV serijama druge polovine XX veka, jasno je da akropoljski mermer ostaje u Londonu.
Objava konkusa za novi Muzej Akropolja bila je potez grčke Vlade da aktuelizuje temu pred Olimpijske igre u Atini 2004. godine. Ovim konkursom je bila planirana gradnja pod Akropoljem. Tek na drugom konkusu, zatvorenog karaktera, pobedio je Bernar Čumi, a muzej se otvara pet godina kasnije nego što je to bilo prvobitno zamišljeno.
Olimpijske igre su prošle, a Britanija je odbila i pozajmicu skulptura za ovu priliku. Sad se i otvaranje muzeja odvija bez Fidijinih skulptura - čak oko 60% se nalazi u Britanskom muzeju:
- 56 blokova sa friza Partenona su u Londonu, 40 ih je u Atini
- 19 statua je u Britaniji, samo 9 je ostalo u Atini.
Britanski Parlament je posebnim aktom potvrdio da smatra da su figure u vlasništvu Britanskog muzeja. Zato će ogromne rupe u zbirci novog muzeja nadomak Akropolja popunjavati - replike.
Muzej je po gabaritu osnove približno jednak Partenonu. Najviša etaža je zapravo stakleni kvadar zakošen u odnosu na zgradu muzeja, ali paralelan sa Partenonom. No ova, i druge autorske doskočice, svakako da neće dati legitimitet ovom projektu.
Neki kritikuju lokaciju za muzej, tvrdeći da su izmeštanjem muzeja Grci zapravo sami sebi oduzeli najvažniji argument zbog čega bi trebalo da im skulpture budu vraćene – i kad bi ih Britanci nekad vratili, one ne bi bile na Akropolju, okružene Partenonom, Propilejima i Erehejonom, karijatidama i kamenom koji je vekovima bio njihov dom.
Arhitektonska ideja za muzej koji je staklenim ekranom povezan sa Akropoljem, i Partenonom na njemu, zaista ima veoma malo smisla sa celom pričom. Akropolju je pre dva veka oduzeto mnogo, sada mu se oduzima još i više. Turisti će iseljenu ravan nad Atinom posmatrati kao pejzaž, sa bezbedne udaljenosti, a stanovnike najčuvenijeg akropolisa obilaziće i zagledaće kao zarobljenike, robove, odvučene sa svoje zemlje i ponuđene na pijaci udaljene 300 metara vazdušnom linijom.
