Ako se za ženu na pragu pete decenije kaže da je dostigla privatno i poslovno ispunjenje, da može mirne duše i savesti sabrati emotivne i profesionalne uspehe i poraze, isto važi i za palatu „Beograd”, poznatiju pod imenom Beograđanka, koja je na jučerašnji dan, tačno u 11 časova, pre 40 godina, prvi put otvorila svoja vrata. Tim povodom u holu zdanja visokog 101 metar i izdeljenog na 23 sprata upriličena je izložba fotografija i isečaka iz novina o jednoj o najpoznatijih građevina Beograda.
Postavku upotpunjava ispovest Žike Maturkića, domaćina zgrade, koji zna sve njene tajne, jer je 40 godina brinuo o objektu. Predavši ključeve svih prostorija svom nasledniku Bojanu Grboviću, Žika je juče otišao u penziju. „Srećan sam što sam veći deo života proveo u Beograđanki, gde sam mogao da sretnem i slušam veličine poput Duška Radovića i Pece Petrovića“, kaže Maturkić.
Kao malo koja palata u Beogradu, ovo zdanje može da se pohvali da su se u njenu knjigu utisaka upisali Tito i Jovanka Broz, nobelovac Ivo Andrić, posada „Apolo Sojuza”, mnogi sportisti, ambasadori, ali i običan svet koji je uživao u pogledu sa vidikovca koji je nekada bio na 22. spratu. I restoran „Beograđanka” na petoj etaži svojevremeno je plenio pažnju pozlaćenim pločicama i vrhunskom uslugom, a mnogi i dan-danas pamte provode u klubu B 74.
„U redovima se čekalo na ulazak u ekskluzivni restoran na petom spratu, a osamdesetih godina mnogi žitelji glavnog grada mogli su sebi da priušte izlazak na takvo mesto“, priseća se Maturkić.
Oglas
Zdanje je građeno od 1969. do 1974. godine prema projektu arhitekte Branka Pešića. Zaslugu što je glavni grad Jugoslavije dobio najvišu zgradu sa prvim restoranom vidikovcem zaslužan je još jedan Branko Pešić – tadašnji gradonačelnik. Dve decenije kasnije, vidikovac je zatvoren kada je „Studio B” zakupio poslednji sprat. On je najverniji stanar ove višespratnice jer od njenog otvaranja nije menjao adresu sa koje emituje program.
Osim te radio i televizijske kuće, oko 40.000 kvadrata poslovnog prostora sada koriste mnogobrojne gradske i republičke institucije, firme, škole... Većina kvadrata u palati „Beograd” u vlasništvu je gradske Agencije za poslovni prostor, a deo u kome je do 2007. bila najveća robna kuća na Balkanu, posle privatizacije RK „Beograd”, prešao je u ruke kompanije „Verano”.
Tamni „ten” iz – Italije
Fasada „Beograđanke”, površine od 11.500 kvadratnih metara, izvedena je kao zavesa od aluminijuma i „termopan” dvostrukog stakla. Nikada nije renovirana. „Materijal za fasadu stigao je iz Italije. Nekoliko dana većalo se da li izabrati tamniji ili svetliji aluminijum. Izbor je pao na tamniji, jer je kvalitetniji, ali se nije svideo svima“, kaže Žika Maturkić.
Teokarovićima nije bilo suđeno
Na mestu današnje „Beograđanke”, na uglu ulica Masarikove i Kralja Milana, bila je jednospratna kuća Jeremije Milivojevića podignuta oko 1890. godine kao ugaona građevina s fasadama oblikovanim u stilu akademizma. Na njenom mestu je još 1941. godine bila predviđena izgradnja oblakodera za braću Teokarović, čuvene beogradske industrijalce i trgovce. Usled početka rata od ove ideje se odustalo. Zgrada je postojala sve do sredine šezdesetih godina.
Bez prepreka ka nebu
Skoro četiri decenije „stari” Beograd čeka na neboder viši od 20 spratova, a jedna od prepreka, studija visokih objekata koja je kočila takve apetite investitora, ukinuta je prošlog petka. Razlog je „Beograd na vodi”, u okviru kojeg je na desnoj obali Save planirana kula od 210 metara.
Prema doskora važećoj studiji, stambene zgrade više od osam i poslovni objekti koja prelaze 12 spratova nisu mogli da se zidaju u Knez Mihailovoj ulici, u starom jezgru Zemuna, na Bežaniji, u zonama vodoizvorišta kao ni na mestima gde bi mogle da zaklone pogled na Hram Svetog Save, spomenik „Pobednik”, Zvezdarsku šumu, Varoš u šancu. Osim prostora sa kojih pogled puca na simbole grada poput Beogradske tvrđave, Avalskog tornja, i savska i dunavska obala trebalo je da budu sačuvane od izgradnje solitera. Izuzetak su bile lokacije na kojima se planira urbana obnova – novobeogradska strana Savskog amfiteatra, područje dunavskog priobalja oko Pančevačkog mosta kada to ne ugrožava vizure sa Gardoša.
Graditelji čiji apetiti dosežu do 150 metara, na koliko je bila ograničena visina objekata u Beogradu, morali su, pre nego što počnu da zidaju, da dokažu da će građevinski divovi moći da budu održavani, da će biti ekološki i energetski održivi i da za takve projekte izrade plan detaljne regulacije ili urbanistički projekat. Lokacije na kojima su planirane kule morale su da zadovolje kriterijume kao što su: obezbeđena protočnost saobraćaja, dovoljno parking mesta, da budu izvan ambijentalnih i istorijskih celina, da ne naruše najvrednije gradske vizure...
