KLASTERI - udruživanje kao ključ ekonomskog razvoja

Poslednje decenije, koncept klastera je postao centralna ideja konkurentnosti i ekonomskog razvoja. Zahvaljujući brojnoj literaturi, i studijama slučajeva, razlozi za osnivanje klastera i značaj klastera za produktivnost i inovativnost postali su bolje poznati, a podsticanje povezivanja preduzeća u klastere je prihvaćeno kao efikasan instrument za jačanje konkurentnosti preduzeća, njihovo osposobljavanje da proizvode robe i usluge višeg stepena prerade kojima će stvarati bogatstvo na domaćem i međunarodnom tržištu.

Pojam klastera

Englesku reč cluster (skup, jato, grozd, grupa) prvi je upotrebio jedan američki kompozitor da bi označio skup istovremenih, gusto nanizanih tonova. Svuda u svetu, preduzeća imaju tendenciju da se okupljaju u klastere, i imale su je mnogo ranije nego što je pojam klastera ušao u ekonomsku literaturu. Klasteri su ušli na velika vrata kad je Majkl Porter objavio svoju Competitive advantage of the nation, 1990. godine.

Ima mnogo definicija klastera a mi ćemo podrazumevati da klaster čine geografski koncentrisana, međusobno povezana, preduzeća iz srodnih i različitih delatnosti kao i nosioci znanja, druge institucije i organizacije koje garantuju kritičnu masu znanja, tehnologija, resursa i sredstava značajnih za jačanje konkurentnosti pojedinačnih preduzeća-učesnika i klastera kao celine. Klaster povezuju zajedničke potrebe na području nabavke, kupaca, specijalizovanih usluga, radne snage i dugih resursa.

Šta je to što klastere čini nezamenljivim alatom u jačanju konkurentnosti privrede?

U eri globalizacije, bežičnih komunikacija, integrisanja različitih oblika komunikacije, sve bržeg i jeftinijeg transporta, paradoksalno izgleda tvrdnja da lokacijsko grupisanje poslovanja igra važnu ulogu.

U praksi, lokacija ostaje bitna konkurentska prednost. Dok se izvesne tehnologije i veštine kreću širom sveta, neke su prostorno ograničene. Kapital (digitalizovane informacije, komponente, mašine) i, do nekog nivoa, radna snaga, imaju mobilnost, a socijalni kapital je ukorenjen u lokalnoj kulturi i institucijama. Trajna konkurentna prednost se ne kreira preko protoka roba, usluga i kapitala kojima svi imaju pristup. Značaj dobija prisustvo onih faktora čija mobilnost procesima globalizacije nije značajno unapređena. Klasteri imaju mogućnost da razviju svoj specifični miks konkurentskih prednosti, baziran na lokalno razvijenom znanju, međusobnim vezama, kulturnom nasleđu i drugim lokalnim karakteristikama.

Zašto klasteri deluju?

Konkurentnost preduzeća shvatamo kao funkciju učenja, znanja iz koga sledi inovativnost i produktivnost. Ono što se dešava unutar kompanija je od vitalnog značaja, ali na konkurentnu sposobnost preduzeća snažno utiče kvalitet lokalnog poslovnog okruženja. Međutim, klasteri nisu samo preduzeća...

Klasteri uključuju preduzeća iz jedne delatnosti, ali i iz vertikalno povezanih delatnosti, proizvođače komplementarnih proizvoda, provajdere infrastrukturnih usluga, institucije koje obezbeđuju obuke, informacije, istraživanje i drugu tehničku podršku kao i posebne agencije za uspostavljanje standarda. Klasteri mogu da uključe i privredna udruženja, kao i druga tela koja im služe za podršku.

Važnije od definicije je proces povezivanja u klaster kroz zajedničko delovanje i dijalog. Ključna prednost klastera leži u višedimenzionalnoj blizini svih aktera – ne radi se samo o geografskoj, već i o kulturnoj i institucionalnoj blizini i usklađenosti. Blizina omogućava deljenje snaga i sredstava, zajed-ničke aktivnosti zahtevaju zajedničku viziju, zajedničke ciljeve, a lične i društvene veze jačaju poverenje i omogućavaju brži protok informacija. Udruživanje i aktivnosti na pojedinačnim zadacima nisu dovoljni. Učinak povezivanja u klastere se dobro odslikava samo na dovoljno velikom broju stalno ponavljanih međusobnih veza. Komunikacija je olakšana zajedničkim jezikom, uključujući i profesionalni, kao i obrazovanjem. Naravno, mora se pomenuti kritična masa učesnika. Samo sa dovoljno velikim brojem učesnika može se dobiti kritična masa veština, znanja, tehnologija i sredstava, koja će se odraziti na učinak preduzeća.

Inicijativa za formiranje klastera – novi način vođenja ekonomskih politika

Inicijative za razvoj klastera CI podrazumevaju organizivani napor da se poveća rast i konkurentnost klastera u regionu uključivanjem preduzeća, državnih institucija i razvojno-istraživačke zajednice. CI se češće pojavljuju u razvijenim, ali i u tranzicionim zemljama.

U stvari, CI kao nova politika, zasnovana je na novom načinu vođenja tradicionalnih politika (industrijska, regionalna, politika podsticaja inovacija, itd). Ona od podsticaja statičke konkurentnosti zasnovane na snižavanju troškova (subvencije, poreske olakšice i sl.) fokus pomera na unapređenje inovativnosti, nadgradnju preko novih zajedništava, obezbeđivanju semena za novi rast.

Sam proces razvoja klaster inicijativa je dugoročan društveno-ekonomski proces, može da traje godinama, čak decenijama, a krajnji rezultat je najčešće prostorna koncentracija zasnovana na širokoj poslovnoj saradnji i rivalitetu, kao procesu sa sinergetskim uticajem. U 2003. godini, pregled Competitivness Institute indentifikovao je 500 CI, najviše u Evropi, Severnoj Americi i Australiji. Od toga, 32% su inicirale lokalne i centralne vlade, 27% industrija i 35% zajedno. Inicijative su uglavnom finansirane od strane vlada (54%), manje od industrije (18%) i podjednako od obe strane (25%). Gotovo sve (89%) su imale posvećenog vođu koji je uglavnom potekao iz industrije.

Najčešći zajednički ciljevi zbog kojih su klasteri osnovani mogu se deliti u 6 segmenata:

• Istraživanje i razvoj mreže - stvaranje mreže unutar klastera i među klasterima (izrada baze podataka preduzeća, redovni obilasci, adresar dobavljača i pružalaca usluga, internet stranica, mesečne informacije o novostima u branši i okruženju, periodični časopis, itd).
• Obuka i obrazovanje – analize potreba za specifičnim obukama, organizacija obuka, redovnih susreta preduzeća radi razmene iskustava i kontakata, itd.
• Poslovna saradnja – iniciranje i podrška projektima kooperacije između preduzeća, obrazovnih i R&I institucija, povezivanje sa fondovima za finansiranje inovativnih projekata.
• Uticaj na politiku – lobiranje i kreiranje dijaloga industrije, naučne zajednice i vlade.
• Inovacije i tehnologije – olakšavanje procesa inovacija, praćenje trendova, rasprostiranje novih znanja i uvođenje standarda kvaliteta, poboljšanje tehnoloških procesa.
• Rast klastera – jačanje regionalnog indentiteta, građenje nacionalnog i međunarodnog ugleda, promovisanje investicija – domaćih i stranih.

Aktivnosti Ministarstva ekonomije na podsticaju razvoja klastera u Srbiji

Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, Odeljenje za unapređenje konkurentnosti je pripremilo i sprovodi višegodišnji Program za razvoj klastera, čija je realizacija planirana u periodu od 2006. do 2011. godine, a odvija se po fazama (šema dole):

• prva faza (kraj 2005. i 2006. godina) jeste faza pripreme i osnivanja klastera – tzv. faza Pilot projekta
• druga (2007. godina) je imala za cilj stabilizaciju i rast klastera
• treća (2008. godina) je fokusirana na jačanje operativnih kapaciteta i komercijalizaciju postojećih klastera
• četvrta (od 2009. godine) je faza održivosti – povezivanja sa međunarodnom poslovnom vezom, zajednički inovativni projekti itd.

Program u 2008. godini se oslanja na iskustva i rezultate Pilot Projekta za raz-voj klastera, kao i Programa za podsticaj razvoja klastera u 2007. godini. Program treba da podstakne privredni razvoj, rast zapošljavanja i izvoza podrškom povezivanja preduzeća, istraživačko-razvojnih institucija i poslovnih udruženja po principu klastera. Klasteri mogu da se osnivaju na regionalnom, nacionalnom i prekograničnom nivou.

Ministarstvo ne definiše na kojim područjima treba da se razviju klasteri, ne određuje strategiju, pravila, oblik organizacije i proces vođenja klastera. To prepušta samim učesnicima. Ministarstvo, merama predviđenim ovim Programom, obezbeđuje ostvarenje ciljeva razvoja klastera.

Raspored sredstava podrške projektima razvoja klastera bazira se na izboru najboljih projekata kojima privredni subjekti konkurišu na Javni oglas koji raspisuje Ministarstvo. Sredstva podrške su nepovratna i namenjena za sufinansiranje 50% troškova odnosno aktivnosti za:

• početne inicijative za povezivanje
• po konceptu klastera (prva faza)
• rad klastera u početnom periodu
• organizovanog rada (druga faza)
• rast i komercijalizacija klastera (treća faza).

U 2007. godini objavljena su dva Javna poziva. Za kofinansiranje je odabrano 10 klastera 1. faze i 6 klastera 2. faze (u 2007. nije bilo predloga za 3. fazu).

Na slici sasvim dole prikazana su sedišta početnih inicijtiva za povezivanje u klaster – prva faza, iz kojih se vidi da su prilično dobro regionalno raspoređene.

Rezultati, koji su ovim inicijativama trebalo da budu postignti u ovoj fazi, jesu oni koji se odnose na uspostavljanje unutrašnje komunikacije i unutrašnje organizacije za razvoj klastera, opredeljivanje strategije razvoja i promociju koncepta razvoja između preduzeća udruženih u klaster.

Na grafičkom prikazu sasvim gore levo prikazana su polja rada i delovanja za koje je CI planirala projekte u tekućoj, 2008. godini.

Na slici dole levo prikazan je regionalni raspored preduzeća koja su uključena u klasterske inicijative u početnom periodu organizovanog rada iz kog se vidi regionalna koncentracija industrija.

Aktivnosti koje se finansiraju u ovoj fazi rada uključuju rad organa klastera, pripremu i početno izvođenje ključnih zajedničkih projekata klastera za uspostavljanje zajedničke infrastrukture, pripremu i realizaciju višegodišnjih razvojnih i istraživačkih programa klastera i internacionalizaciju klastera.

Umesto zaključka

Prednosti udruživanja po principu klastera pokazale su punu vrednost u razvijenim zemljama ali i u nerazvijenim, i zemljama u tranziciji.

Povezivanje u klaster znači saradnju i inovativnost aktivnih partnera, preduzeća svih veličina iz različitih oblasti, nadovezivanje na obrazovanje, osposobljavanje, razvoj i uvođenje novih tehnologija u poslovne procese. A iznad svega, ofanzivno uključivanje u međunarodne razvojne tokove, kreiranje prilika, a ne samo praćenje postojećih.