Glavni gradovi budućnosti: Da li dobra arhitektura može da reši geografske sukobe?

Spektakularna Svetska izložba (World Expo) održaće se 2017. godine u glavnom gradu Kazahstana, Astani. Izložba je posvećena „budućnosti energije“, i može biti projektovan od strane Zahe Hadid, Moše Safdia, Gordona Smita, Jirgena Majera ili biroa Snøhetta, Coop Himmelb(l)au i Mecanoo, a u zavisnosti od toga ko odnese pobedu na konkursu za projektovanje ove izložbe.

Na osnovu nedavno objavljenim fotografijama, izgleda da bez obzira ko će pobediti, rezultat neće biti uobičajeni skup nepovezanih paviljona kao do sada, već struktura ogromnih razmera i (u mnogim idejama) smelog dizajna.

Grad Astana - koji je kazahstani moćnik, predsednik Nursultan Nazarbajev, pretvorio u glavni grad ove zemlje bogate gasom 1997. godine - je već lokacija na kojoj se nalazi upadljivi projekti Normana Fostera i njemu sličnim arhitektema, ali na fotografijama on takođe izgleda kao niz otupelih, bezdužnih blokova zgrada koje sada krase većinu azijskih gradova.

Smešten na nepolodnim stepama u severnim predelima zemlje, Astana je namenjena kao inkubator koji je u kompletno kontrolisanom (i ne-ruskom) okruženju. Svetska izložba će ujedno proslavljati dostignuća Astane i pokušati da grad lansira u obritu svetskih prestonica.

Ako arhitektura to može da uradi, ovi projekti će zasigurno to uspeti. Mi smo posebno oduševljni projektima arhitektonskih biroa Snøhetta i Mecanoo, koji izgledaju kao da rastu iz zemlje i pretvaraju sam predeo u spomenik novom gradu. Mada, napori Zahe Hadid i biroa Coop Himmel(b)lau takođe zavode svojim dramatičnim eksplozivnim oblicima.

Pitanje je da li je ispravno da zemlja potroši toliku količinu novca na nešto što na kraju ispada velika glupost (sve Svetske izložbe gube novac, i to često ogromne količine) koja će slaviti jednu diktaturu. I da li arhitekte trebaju da učestvuju u ovim naporima? Iako smo u iskušenju da kažemo da će bar sa ovim finalistima rezulat biti bolji nego da ga je projektovao neki osrednji biro.

Uporedite ove napore u Astani sa radom biroa Yehuda Greenfield-Gilat i Karen Lee Bar-Sinai za Jerusalim. Pod pretpostavkom da će u nekom trenutku doći do mira u ovom području, oni su stvorili vizuelizaciju dvostruke prestonice Jerusalima na osnovu teritorije koja bi svaka država najverovatnije kontrolisala.

Oni su povukli granicu koja je složena i osetljiva u odnosu na obrazac stanovništva i sam pejzaž. Čak su i projektovali granične prelaze koji pokušavaju da ublaže surovu realnost onoga što će, po njihovom mišljenju, biti podeljen grad.

Nezadovoljni sa pravljenjem velikih planova, kao i većina originalnih ili ostvarenih (mada prilično dobrih) projektanata, dvojac je napravio mapu u galeriji u Tel Avivu, ohrabrujući posetioce da pomeraju delove područja u odnosu na to kako bi različite palestinske i jevrejske teritorije mogle da se uklope. Tužna stvar je ta da se ispostavilo da je ovo nemoguća slagalica za rešavanje, i to je upravo razlog zbog koga ona zaslužuje pažnju ozbiljnih arhitekata i urbanista iz celog sveta.

Možda ako ista mašta koja može da osmisli takvo spektakularno lukavstvo koje slavi veštački glavni grad kao što je Astana pod vladavinom autoritarnog režima može osmisliti podjednako ubedljive slike i forme za jedan od najstarijih i najproblematičnijih glavnih gradova na svetu, to bi moglo zaista doprineti nekom stvarnom, opipljivom dobitku.