Projektovanje i izgradnja kuće je uvek veliki posao, a kada se ta kuća nalazi na Marsu, to je logistička noćna mora. Da bi stvari bile malo lakše, Dmitri Žuikov, Arina Agieva i Krasimir Krastev iz nemačkog biroa ZA Architects su osmislili koncept za buduće kolonije na Marsu, koje bi bile izgrađene od strane podzemnih robota pre nego što sami kolonisti stignu.
Ideja koja stoji iza ovog koncepta je da se odstupi od koncepta života u limenoj konzervi koji većina planova za kolonizaciju Marsa predlažu, i stvoriti nešto što može biti izgrađeno od strane robota korišćenjem lokalnih materijala. Konkretno, bazalta.
Bazalt je otkriven na Marsu od strane NASA rovera i on je najčešći materijal na marsovskoj podlozi. Ima dobre izolacione osobine, a podzemna struktura napravljena od njega će pružiti odličnu zaštitu od zračenja. To bi takođe rešilo problem dovlačenja građevinskog materijala sa Zemlje ili pokušaja da se stvori dovoljna količina nekakvog marsovskog cementa od zemljišta.
Oglas
Roboti kopači i graditelji bi bili poslati sa Zemlje. Ovi roboti bi tražili bazaltne stubove nalik onima koje se nalaze u Irskoj (Giant's Causeway). Slični stubovi su nedavno otkriveni na Marsu u zidovima kratera od strane NASA Mars Reconnaissance Orbiter-a.
Jednom kada pronađu područje takvih zakopanih stubova, roboti bi testirali njihovu nosivost, i zatim uklonili najslabije ostavljajući rupe koji bi služili kao ulazne tačke. Oni bi dalje kopali ka dole kao mravi i otvorili podzemni prostor, ostavljajući iza sebe nekoliko stubova kao noseće elemente. Otpadni materijal bi bio spakovan u obliku bedema oko svetlarnika i ulaznih mesta kako bi ih zaštitili od vetra i veoma korozivne marsovske prašine.
Po dolasku, kolonisti bi našli podzemnu strukturu gotovo spremnu za upotrebu. Oni bi podelili same pećine na industrijske, poljoprivredne, javne i stambene, zatim postavili sisteme za održavanje života, elektrane, postrojenja za sakupljanje i prečišćavanje vode, vrata, prozore, kao i postrojenje za izradu basalt roving-a. Ovo poslednje je vlakno koje se proizvodi tako što se bazalt drobi, topi na temperaturi od 1,500ºC, i zatim uprede kao stakleno vlakno. Rezultat je materijal sličan azbestu sa svojstvima sličnim ugljeničnim vlaknima.
Projektanti zamišljaju da se taj materijal koristi od strane kolonista za pletenje mreža nalik paukovim sa kojim bi se posle gradilo. S obzirom na količinu energije potrebne da se napravi ovaj materijal, ostaje da se vidi koliko je ova ideja praktična. Takođe, renderi zamišljenih staništa daju utisak da su mreže manje strukturalne, a više su tu da spreče pad kamenja sa plafona pećina.
Praktičnost takođe predstavlja problem za marsovsku poljoprivredu. Prema projektantima, marskovsko zemljište je pogodno za uzgoj useva, iako je primer koji oni stalno navode špargla, koji baš i nije neki poznat niti hranjiv usev. Pronalazak vode i gajenje useva bi pojefitnilo održavanje kolonije, ali to je jedan od onih „prvo skoči, pa reci hop“ problema koju mogu biti teže postignuti u marsovskoj pustinji nego na tabli za crtanje na Zemlji.
