U redu, prvo trebate da prihvatite ideju da ćemo jednog dana svi mi biti u automobilima bez vozača. Ali, ljudi čiji je posao da razmišljaju o takvim stvarima su ozbiljno ubeđeni da će se to desiti. I to u bliskoj budućnosti.
„Tehnologija maltene već postoji“, kaže profesor Piter Stoun (Peter Stone), kompjuterski naučnik sa Univerziteta Teksas u Ostinu. „Ali, pitanje je kada će ona biti isplativa? Kada će se automobilska industrija zainteresovati za nju, kada će industrija osiguranja prihvatiti tu ideju i kada će ljudi kupovati to? Ne znam kada će se ovo sve zausta dogoditi. Ali potencijalne prednosti su toliko velike da će se ovo desiti na kraju.“
Stoun razmišlja o prednostima za invalide i stara lica koji ne mogu trenutno da voze, za roditelje koji nemaju vremena da voze svoju decu na trening (ona mogu sama sebe odvesti!), a pre svega o bezbednosti saobraćaja i efikasnijem kretanju ljudi svuda.
Jedna je stvar, međutim, shvatiti da su inženjeri iz kompanije Google krstarili našim sredinama u autonomnim automobilima. Druga stvar je zamisliti šta će biti kada smo svi mi u tim stvarima - kada se kontakt očima i socijalna pravila koja trenutno regulišu vožnju bude zamenjena sa računarskim sistemim koji ćaskaju jedni sa drugim.
Oglas
„Kada dođe do interakcije“, kaže Stoun, „to će biti na raskrsnicama koje će biti kao i bilo koje druge raskrsnice na svetu.“
On i jedan od njegovih doktoranta, Kurt Drezner (Kurt Dresner), počeli su da razmišljaju o ovome još 2003. godine (odavno, kaže Stoun, „kada su ljudi mislili da su sami autonomni automobili daleka budućnost“).
Shvatili su da će se raskrsnice promeniti ne zato što će morati da smeste automobile bez vozača, već zato što će automobili bez vozačaka učiniti raskrsnice mnogo više efikasnijim. Danas vam se može desiti da stojite na crvenom svetlu i do minut, iako niko ne prolazi kroz zeleno svetlo u suprotnom smeru. Ali vi to ne morate da radite u svetu gde saobraćaj teče prema kompjuterskoj komunikaciji umesto sistema koji je izgrađen sa ljudskim ponašanjem na umu.
„Postojaće menadžer raskrsnice“, kaže Stoun, „autonomni agent koji reguliše saobraćaj na mnogo finiji način od običnog crvenog svetla za jedan pravac i zelenog svetla za drugi pravac.“
Upravo zbog ovoga, uopšte nam neće trebati semafori (ili saobraćajni znaci). Saobraćaj će stalno teći, i to po stopi koji bi verovatno rastrojio prosečnog ljudskog vozača. Istraživači su izmodelovali kako bi ovo funkcionisalo, što možete videti u animaciji ispod.
Morate priznati da su obrasci hipnotišući čak iako cela ideja i dalje izgleda daleko od realnosti. Žuti automobili koji staju na raskrsnici u ovoj simulaciji su stara vozila kojima upravljaju ljudi, i koja još uvek nisu sustigla budućnost (iako ćemo svi da se vozimo u automobilima bez vozača jednog dana, taj dan neće doći preko noći).
Ova vozila kojima upravljaju ljudi bi morala da čekaju na signal koji će biti optimizovan na osnovu onoga što svi ostali rade. A isto će važiti i za pešake i bicikliste. Stoun kaže da je sistem dizajniran da ima fleksibilnost pod pretpostavkom da neće sve odluke biti donete od strane računara. Na neki način, njihov model je staromodan.
„Mnogo ljudi zagovara obilaznice“, kaže Stoun, „ali one zahtevaju mnogo više prostora, a jednostavno ne postoji mesta za njih u mnogim urbanim sredinama. Ovo će nam omogučiti da koristimo iste puteve koji imamo sada, ali ćemo ih koristiti na mnogo efikasnije načine.“
Profesor Stoun predviđa da ćete ovo raditi sa zadnjeg sedišta vašeg automobila dok čitate novine (na tabletu, verovatno), imajući utisak sličan onom kada se vozite vozom. Naravno, da li želimo da pretvorimo osećaj privatnog vozila u iskustvo vožnje u privatnom vozu je sasvim drugo pitanje. Ali, to pitanje verovatno nije za kompjuterske istraživače.
