Doajen arhitekture Mihailo Mitrović, kome je pored projektovanja velika ljubav i pisanje, sačinio je autorsku antologiju najznačajnijih beogradskih zdanja izgrađenih tokom poslednjih šezdesetak godina. Knjiga "Arhitektura Beograda 1950-2012" ("Službeni glasnik") nastala je kao "plod neprestanog, znatiželjnog dežurstva na graditeljskoj sceni".
Iako je ušao u desetu deceniju života, arhitekta koji je dao pečat Beogradu, projektima: "Geneks" kula, hotel "Putnik", Hrama Vasilija Ostroškog... i dalje stvara, ali i prati novosti iz sveta arhitekture, radove svojih kolega i aktuelne urbanističke probleme.
- U knjizi sam izdvojio ona zdanja koja su po mom mišljenju najznačajnija - kaže Mitrović. - Ona su manje-više ujednačenog kvaliteta. Ipak bih izdvojio Sava centar. To je arhitektonski sjajna kuća, napravljena za samo šest meseci. Taj rekod u Jugoslaviji nije nikad domašen. Tadašnja država se ozbiljno angažovala da izgradi konferencijski centar. Došli su do arhitekte Stojana Maksimovića, koji je napravio sjajan projekat. U vreme kad je građena, bilo je malo konferencijskih centara u svetu. Beograd je bio među prvima, Danci su napravili jedan u Kopenhagenu i tek kasnije je nastala era pravljenja koncertnih centara po celoj Evropi.
* Knjiga "Arhitektura Beograda" sastavljena je iz dva dela, prvi je napisan i objavljen 1975, šta vas je podstaklo da napišete nastavak?
Oglas
- Prvi deo knjige sačinjen je od članaka, prikaza i kolumni koje sam pisao o arhitekturi. Dugo godina je to bila jedina knjiga o arhitekturi Beograda. Nova knjiga je svojevrsni nastavak stare. Nisam imao nikakvu bibliografiju, ništa od literature nisam koristio, sve tekstove o pojedinim građevinama pisao sam onda kada su zgrade nastale.
* Vaš pečat utisnut je u više od stotinu zdanja, čime ste se rukovodili prilikom projektovanja?
- U početku sam se bavio urbanizmom. Čeznuo sam da ga ostavim, jer se u urbanizmu ono što napravite vidi tek za 20 godina. Kada se dogodilo da pređem na arhitekturu, nisam je napuštao. Uvek sam težio da izađem iz okvira. Pravio sam kuće van standarda i nisam hteo da pratim trenutni trend. Kada je počela staklomanija u arhitekturi, okrenuo sam se betonu. Tako da je moja "Geneksova" kuća među najvećima u svetu koje su izgrađene samo od betona. Ta kuća je i danas simbol Beograda. Moj pogled na arhitekturu je bio da uvek tragam za nečim što se odvaja od tekućeg kursa. Staklo ne volim. Smatram da ono nije arheološki materijal. Da se u klasičnoj arhitekturi radilo od stakla, o tome ne bi ostalo nikakvog traga. Ostali su tragovi onog što je zidano u kamenu i opeci.
* Na samom početku knjige kažete da su oni koji su gradili Beograd radili to smišljeno, da li je i danas tako?
- Posleratne urbanističke službe odigrale su veliku ulogu u izgledu Beograda. Novi Beograd je najveći graditeljski poduhvat u Jugoslaviji i njegova osnovna postavka i dalje stoji. U Starom gradu rade se rekonstrukcije. Da se ne rade dobro najbolji je primer Generalštab. To je najznačajnije delo koje je posle rata projektovao akademik Nikola Dobrović, najveće ime u srpskoj arhitekturi, član Britanske akademije arhitekata. U starom delu grada, Generalštab se smatra najznačajnijom zgradom. Ona je postradala tokom Nato bombardovanja i sa stanovišta struke apsurdno je da se ne obnovi. Ali interesni lobiji tu vide samo sjajnu lokaciju. Raskrsnica na kojoj se nalazi bila je najlepša u Beogradu, sa jedne strane Krasnov, sa druge Dobrović. Potpuno uređena fantasična celina starog i novog.
* Zašto se protivite ideji da bi bombardovanjem urušenu zgradu trebalo porušiti i sagraditi novu?
- Ne protivim se samo ja, nego cela struka. Ali moćnici sa novcem mogu sve da urade. Mogu da kupe zemljište, a pre toga da "kupe" ministra da bi to ostvarili. Urbanizam danas nije toliko moćan da može da brani struku. Ranije se radilo po urbanističkom planu, a danas dođe investitor i podmiti sve da bi se promenio taj plan. Investitori imaju ogroman uticaj, ali ne stručni i moralni, već materijalni.
* Da li postoji objašnjenje za to što se ne vidi kraj rekonstrukcije Muzeja savremene umetnosti, koji se, takođe, kao velelepno zdanje našao u vašoj knjizi?
- To je neshvatljivo. Taj muzej su zatvorili. Delo arhitekte Ivana Antića smatra se jednom od najznačajnijih građevina u Beogradu i trebalo je popraviti samo krov. Ali eto, Muzej je gotovo deset godina zatvoren. Takođe mi nije jasno ni to što se događa sa Narodnim muzejom. Napravljen je jedan projekat za rekonstrukciju i dobijene su sve saglasnosti. Kada je sve bilo gotovo, bačen je u papir servis i raspisan je novi konkurs. Kako su smeli da dozvole da se projekat uradi do kraja, dobiju sva odobrenja i tek tada da se vidi da nešto nije u redu? Lojaničin projekat je veoma dobar, ali ne poznajem prvi.
* U knjizi kažete da bez velikih i umnih naručilaca ne bi bilo dela u arhitekturi, da li su takvi i oni koji su na primer angažovali Zahu Hadid da uradi projekat na mestu gde je zgrada Beko?
- I ta ideja predstavlja urbanistički problem. Ne samo ona, već i betonski oblak na Kalemegdanu, Centar za nauku na Novom Beogradu... Sve su to apsurdi. Sa sigurnošću tvrdim da od toga ne može biti ništa. To su neozbiljne stvari. Zaha Hadid jeste danas peti-šesti arhitekta u svetu. Godinama je na konkursima dobijala nagrade za smele projekte, ali nikad nijedan nije izveden. Bili su neracionalni, egzibicije koja bi verovatno koštale mnogo. Sad gradi po svetu i postala je veliko ime. Srbija je za nju nezanimljiva, taj posao je ne interesuje. Ima plejadu mladih ljudi i verovatno neko od njih radi projekat po njenim osnovnim crtežima. Koliko sam video, projekat je toliko skup i nefunkcionalan da ga ni Amerikanci ne bi izveli. Na toj kući nema nijednog pravog zida, sve je u krivinama, ne možete ni sliku da okačite. To nije ozbiljna, već ekscesna arhitektura. Ništa od tih kuća neće se napraviti. Gde mi od naše sirotinje možemo to da uradimo?
* Nije li besmisleno angažovati skupog arhitektu i onda, kako vi kažete, odustati od projekta?
- Siguran sam da oni koji su naručili projekat od Zahe Hadid ne veruju da će išta biti od toga. Oni zloupotrebljavaju poznata imena da bi dobili odobrenja za gradnju. Arhitekte uzmu novac i ne zanima ih mnogo šta će biti dalje, a investitori vrše pritisak manipulišući sa njihovim imenom.
* Da li ste planirali da napišete knjigu o novijim arhitektonskim ruglima kojih je sve više u Beogradu?
- Ne pišem o ružnim zgradama, već o ružnim postupcima. Zgrada u Knez Mihailovoj u kojoj je apoteka sa hotelom nije imala nijedan stub. Cela kuća je visila o krovu i to je bila mala statička egzibicija. Onda je neko uzeo taj prostor, koji je bio javni. Bilo je planirano da cela ulica dobije arkade, ali je i ta mogućnost uništena. Inače, danas nije problem da se najružnija zgrada preoblikuje u najlepšu. Tehnologija je takva da može da se ukine stub, da se pomeri temelj, ukine međuspratna tavanica. U Španiji ima jedna sjajna, stara zgrada koja je bila ružan magacin. Testerom su je podsekli i izbacili celo prizemlje. Naravno da su pre toga napravili stubove i ostavili stepenište. Sada, kuća lebdi u vazduhu. Kad dođete pod tu zgradu, na jednoj ste pjaceti. To je fenomenalna intervencija i kuća sjano izgleda. Starinska sa lučnim prozorima, opekom koja je patinirala, a unutra je hipermoderna. To je čudo arhitekture, koje je za nas i kod nas još nezamislivo.
