Materijali koji se sami leče mogu dovesti do lakših, dugotrajnijih građevinskih komponenti. Ali da li manje uvek znači više?
Sa zahtevom za više otporne i održive proizvode, istraživači su se fokusirali na samolečeće materijale koji mogu da izdrža manja oštećenja i da se vrate u svoje prvobitno fizičko stanje. Takvi materijali ne samo da bi nadživeli svoje konvencijalne pandane, već i zahtevaju manje supstanci u njihovoj proizvodnji, kaže Karolin Draj (Carolyn Dry), predsednica kompanije Natural Process Design (NPD).
„Činjenica da strukturalna oštećenja mogu proći nezapažena... znači da su neki proizvodi previše projektovani. Međutim, supstance koje mogu da obezbede informacije o njihovim unutrašnjim stresovima - kao i da pokrenu pouzdana samoisceljujuća svojstva - dozvoljava proizvođačima da budu sigurniji u korišćenju lakših materijala.“
Avio komponente napravljene od strane NPD ultralakog grafit-polimerskog kompozita, na primer, teži 30% manje u odnosu na standardne komponente i takođe pomaže u smanjenju potrošnje goriva. Bekman institut za napredne nauke i tehnologije Univerziteta Ilinois takođe razvija samolečeće materijale.
Oglas
Profesor vazduhoplovnog inženjerstva Skot Vajt je stvorio polimer sa ugrađenim hemijskim okidačem i mikroenkapsuliranim agensom za lečenje. Kada je polimer pod velikim stresom i pukne, on automatski ispušta agens za lečenje u pukotinu. Trenutno je on ograničen na samo jedno lečenje.
Vajt i njegov tim istražuju novu generaciju materijala sa ugrađenom mikrovaskularnom mrežom koja se može više puta samostalno lečiti. Potencijalne građevinske aplikacije uključuju elemente fasada i oblasti teške infrastrukture.
Profesor hemijskog inženjerstva Univerziteta Stanford Ženan Bao i njen tim su izmislili provodnu, samolečeću plastiku sposobna da se više puta samostalno popravi. Autonomni polimer, koji uključuje čestice nikla, može da detektuje promene u pritisku. Kao rezultat toga, plastika se ponaša kao ljudska kože u pogledu senzornih sposobnosti. Tim radi na razvoju transparentne verzije materijala, za potencijalnu upotrebu u tačskrin tehnologiji i robotici.
Iako su održivost i otpornost samolečećih materijala obećavajući, ovi ciljevi su takođe u sukobu. Kako bi povećali štednju resursa, oni moraju eliminisati suvišne stvari namenjene zaštiti, što ih izdvajaju od otpornog dizajna.
Zaista, ideja doktorke Draj o materijalima koji prenose svoje stresove bi mogli da uspeju samo ako menadžeri za upravljanje zgradama imaju aktivniju saradnju sa svojim zgradama nego što je sada slučaj. Dok izgrađeno okruženje koje deluje kao živo tkivo nosi sa sobom mnogo potencijala i deluje obećavajuće, ono sa sobom takođe donosi mnogo neizvesnosti.
