U vreme kada je svaka parcela u gradu postala potencijalno gradilište i kada zelenilo isčezava iz gradskih centara, naši vrtovi počeli su da se uspinju uz zidove.
Francuski botaničar Patrick Blanc već dvadeset pet godina istražuje ponašanje biljaka i njihovu prilagodljivost na različite uslove okruženja. Razvijajući svoju teoriju vertikalnih vrtova, stvorio je potpuno nov koncept ozelenjavanja gradova. Blank je, posmatrajući različite vrste biljaka, zaključio da se mnoge od njih u prirodi razvijaju i rastu bez zemlje, na potpuno vertikalnim površinama, stenama i kori drveća. Jedini preduslovi za njihov rast su, zapravo, čvrsta podloga, svetlost i stalan izvor vode. Ta osobina biljaka je bila osnov za sve njegove eksperimente koji će kasnije uslediti.
Nakon pažljivog odabira rastinja i materijala koje će koristiti u svojim konstrukcijama, Patrik Blank je počeo sa realizacijom svojih prvih vertikalnih vrtova. Od 1988. godine do danas, dizajnirao je i izveo približno sto ovakvih projekata koje je vešto uklapao kako u enterijere, tako i u eksterijere objekata različitih namena.
Sa zanimljivim karakterom naučnika i umetnika istovremeno, on je uspeo da izgradi prepoznatljiv stil i otvori vrata za potpuno novu sferu dizajna. Njegovi ozelenjeni zidovi se uklapaju u svaki ambijent i vešto razbijaju monotoniju i jednoličnost unutrašnjeg prostora i fasada.
Oglas
Klimatska zona uslovljava izbor biljaka, a način uklapanja i rasporeda na vertikalnim površinama ostavljen je Blanku koji svaki put prirodu imitira na drugačiji način.
Konstrukcija jednog ovakvog vrta se sastoji iz tri dela: metalnog rama, PVC folije i duplog sloja poliamida. Metalni ram, pričvršćen za odgovarajući zid, predstavlja podlogu na koju se postavlja PVC folija – nepromočivi sloj, debljine 1 cm. Preko nje idu dva sloja poliamida, debljine po 3 mm. Biljke se postavljaju u ovaj treći sloj, jer njegova kapilarnost omogućava ravnomeran protok vode i propušta korenje koje više ne raste u dubinu, kao što je to slučaj u prirodi, već po površini. U sloj poliamida biljke se postavljaju kao seme ili već formirano rastinje, s gustinom sađenja od prosečno 30 biljaka po kvadratnom metru zida.
Jedan ozelenjen zid može da poseduje i po više desetina hiljada različitih vrsta biljaka. Veštački, nerazgradivi materijali konstrukcije zida omogućavaju vertikalnim vrtovima da, uz redovno održavanje, neograničeno dugo traju.
Bez zemlje, konstrukcija koja nosi biljke je veoma laka, pa se može postaviti na svaki zid bez obzira na njegovu veličinu i konstruktivna svojstva. Prosečna težina vertikalnog vrta (s konstrukcijom i biljkama) iznosi oko 30 kg/m2.
Navodnjavanje ovog zelenog sistema je automatsko i sprovodi se od vrha, mrežom kapilara preko kojih biljke dobijaju vodu obogaćenu mineralima. Višak vode se skuplja preko ugrađenog oluka i ponovo vraća u sistem cevi. Osim vode i minerala, biljkama je neophodno obezbediti prirodnu ili veštačku svetlost, u zavisnosti od mogućnosti i položaja vrta.
Pored vizuelnih efekata koje jedan vertikalni vrt pruža, on predstavlja i sistem za prečišćavanje gradskog vazduha i poseduje odlična izolaciona svojstva. Slojevi konstrukcije, zajedno s vazdušnim slojevima između njih, predstavljaju odličan toplotni i zvučni izolator, koji smanjuje objektima utrošak energije. Bilo da se nalazi u sklopu enterijera ili eksterijera, ozelenjeni zid povećava kvalitet prostora i omogućava čoveku da kreira okruženje nalik prirodnom.
Linkovi:
- Vertikalne bašte - http://www.verticalgardenpatrickblanc.com/
- Zeleni zid - http://en.wikipedia.org/wiki/Green_wall
