Javni prostor dostupan je svim građanima. Ipak, na ovu njegovu, osnovnu karakteristiku, često zaboravljamo. Zapravo, od prvih zajedničkih pašnjaka i pojila koje su svi članovi jedne zajednice mogli da koriste prema svojim potrebama, zajednički prostor nikada nije dostigao taj svoj ideal – da bude dostupan svima...
Ni danas, kada nas preko dva milenijuma razdvaja od starogrčke agore, javni prostori još uvek nisu dostupni svim građanima. Ovo je još jedan od izazova koji su pred nama, kako u građevinskom i infrastrukturnom (prilazne rampe, bezbedne trake za slepe, itd), tako i u kulturološkom, civilizacijskom smislu (tolerancija, poštovanje različitosti, itd).
Sa druge strane, u skladu sa društvenim normama, zakonima ili podzakonskim aktima, definišemo određene restrikcije, stalne ili privremene, za korišćenje javnih prostora kako bi oni mogli da ispune svoju svrhu i da pruže bezbednost za sve građane i imovinu. Tako su javni prostori zapravo fizičko okruženje, koje otelotvorava jedno od suštinskih civilizacijskih pitanja - gde je granica mojih i tuđih sloboda?
Granice javnih prostora
Oglas
Granice javnih prostora mogu se posmatrati kao prostorne granice (spoljašnje, fizičke, vidljive, funkcionalne, itd.) i kao kulturološke (granice sloboda, ne/vidljive, društveno prihvaćene, namena prostora, itd). Međutim, nije moguće analizirati granice javnog prostora samo kroz ovako odvojeni pristup. Pre ili kasnije, ova dva pristupa moraju se spojiti, prožeti, dopuniti i poklopiti, kako bi analiza i definisanje javnog prostora bili celoviti. Iz tog razloga, u stručnim timovima koji se bave problematikom javnih prostora, (treba da) sede profesionalci različitih profila: psiholozi, urbanisti, arhitekte, menadžeri, ekonomisti, pravnici, inženjeri, investitori, itd.
Ulica, stajalište javnog prevoza, trotoar, trg, parking, park, kej... ili galerije, čekaonice, holovi, biblioteke, atrijumi, bezistani, sportske hale i stadioni, otvoreni bazeni i arene... bez obzira koliko su nam poznati svi oblici javnih površina i zatvorenih prostora, još uvek nismo uspeli da u potpunosti definišemo njihove granice – pre svega fizičke, a zatim i sve ostale.
Ako pođemo od načela da javna površina pripada svim građanima, čini se da zatim sledi predugačak niz nenamernih (nepostojanje pristupnih rampi za lica sa invaliditetom) i namernih restrikcija (zabranjeno gaženje trave, plaćanje članstva u biblioteci, pristup čitaonici, itd).
Zadatak zakonodavca, kada je reč o definisanju pravnog okvira za javni prostor i delatnosti na njemu, tako predstavlja veoma osetljiv posao koji često izaziva reakcije nezadovoljnog dela građana i medijsku pažnju, baš kao što je to slučaj i sa idejnim i izvođačkim projektima za javne prostore.
U principu, vrsta, oblik, tip javnog prostora, definiše se samo u odnosu na delatnost koja se na njemu obavlja, ali, uslovno rečeno, ne sme se definisati u smislu samih korisnika prostora. Dakle, u pešačkoj zoni, na trotoaru ili u parku, može se zabraniti vožnja bicikla, slobodno postavljanje bine ili tezge, ili pak, izvođenje kućnih ljubimaca, ali – ne može se zabraniti prisustvo nijednom građaninu.
Osetljivost problematike leži u tome što, za jedan javni prostor, treba pronaći zajednički interes za određeni broj građana, pri čemu, ne sme važiti kao jedino pravilo da većina nameće volju svima, već bi i manjinske grupacije građana trebalo da dobiju priliku da svoja prava na korišćenje javnog prostora ostvare na nekom drugom mestu (u gorepomenutim primerima: biciklistička staza, privremene dozvole za neku delatnost ili park slobodan za pristup kućnim ljubimcima).
Pa i tada, kada se otvoreno pristupi analizi svih aspekata, javni prostor zadržava svoje konflikte i nameće pitanje da li javni prostor bez tih konflikata u svojoj suštini može biti javan? Uzmimo primer koji je naveden u tekstu Zdravi javni prostori (link na kraju), gde se kaže:
„Na primer, većina građana Singapura radije bi gledala mlade na skejt-bordovima u posebnim parkovima (poput skejtparka kod Brankovog mosta na Novom Beogradu) nego na ulicama. Ovo predstavlja paradoks s obzirom da je skejt potkultura znatnim svojim delom vođena željom da se suprotstavi stvorenom javnom redu preuzimanjem javnog prostora i njegovom personalizacijom kroz isticanje individualnih vrednosti i kreativnosti.“
Zato, kada uvodimo restrikcije bilo koje vrste na jednom javnom prostoru, treba razmisliti o svemu što taj prostor gubi našim odlukama, od svog kolorita, heterogenosti, otvorenosti, javnosti. Moguće je da će na kraju javni prostor trpeti više odsustvom nekih sadržaja, grupacija, aktivnosti, nego što gubi njihovim prisustvom.
|
Zdrave javne površine – granice instikta Pitanje granica sloboda i potreba čoveka za prostorom bez restrikcija već je ušlo u praksu planiranja u Singapuru. Ovde planeri pokušavaju da animiraju ljudske praiskonske instikte kojima je neophodno nedefinisano okruženje, i da omoguće stvaranje ovakvih prostora u urbanim sredinama. Više o tome govori se u tekstu Zdravi javni prostori, autor dr Ružica Božović-Stamenović (link na kraju), iz kog izdvajamo jedan pasus: „Ovi instikti ukorenjeni su u prošlosti naših predaka kada smo zavisili od instiktivnog rasuđivanja o prostoru u vezi sa našom pozicijom u okruženju. Međutim, u savremenom javnom prostoru, ovaj unutrašnji instikt doživljaja okoline suvišan je s obzirom da je prostor u potpunosti uređen za naše potrebe. Ovaj unutrašnji konflikt stvara tenziju koja se manifestuje kao dosada, neaktivnost, nezadovoljstvo, pa čak i agresija prema prostoru. Zato osećaj sveukupnog blagostanja izgleda da zavisi od naše aktivne i bogate povezanosti sa okruženjem koje nema restrikcije koje karakterišu javne prostore. Ne-instiktivna i pre-definisana iskustva javnih prostora lišavaju korisnike mogućih prednosti bega u neurbane prostore unutar grada (non-city escapes).“ |
Javnost u prostoru
Ako javni prostor posmatramo na papiru, u vidu crteža, čini se da je sasvim jednostavno odrediti mu granicu. Međutim, kada se javni prostor posmatra u tri dimenzije, pa se njima doda i vreme, ili, na primer, uticaj koji ima/nema u oblikovanju društvenih pojava, tada stvari postaju daleko složenije.
Primeri koji slikovito prikazuju koliko je teško odrediti fizičke granice javnom prostoru, jesu zabrana sušenja veša na terasama i lođama zgrada (sa ulice vidnim mestima), zabrana gajenja stoke ili paljenja vatre u urbanim sredinama (lišće, granje, pokošena trava), pravljenje buke, pa čak, u sasvim regulisanim sredinama, i definisanje palete boja za fasadu objekata na privatnim parcelama.
Dakle, iako se sve nabrojano tiče delatnosti i karakteristika koje se fizički nalaze na privatnoj parceli, ipak mora biti podređeno okruženju (javnom i/ili privatnom). Pored osnovnog uvođenja reda i pravila ponašanja koja poštuju najmanji zajednički sadržalac za sve, može se reći da javni prostor na ovaj način štiti čula (vida, sluha, mirisa) od agresivnog uticaja koji dolazi sa bilo kog od njegovih graničnika (parcela u privatnom vlasništvu).
Takođe, javni prostor definiše svoje privatne okvire i građevinskom regulativom (spratnost, građevinska, regulaciona linija, itd), ali i kroz programe zaštite istorijskih spomenika i ambijentalnih celina. U svim tim slučajevima, pravo privatnog vlasništva povlači se pred značajem javnog prostora.
Po nekim mišljenjima, javnim prostorom, pored javnih zgrada ili delova objekata, može se smatrati sav otvoreni, vidljiv prostor, u urbanoj sredini. Tako, onome što se u arhitektonskom, projektantskom smislu smatra javnim prostorom, možemo dodati i dvorišta, krovove, terase, pa čak i transparentne zastakljene zgrade ili delove zgrada koji se nalaze na privatnoj parceli, na primer, transparentni hol zgrade.
Javno kao lakmus-papir
Zbog svih ovih prirodnih konflikata javnih prostora, oni ostaju večiti lakmus-papir koji pokazuje opšte stanje lokalne zajednice, stepen razvoja jednog grada i celog društva, ali i aktuelna kretanja, interesovanja, i opšte stanje samih stanovnika. Više slobode u ponašanju, odevanju, galama, otežano kretanje, pomešani pešački i motorni saobraćaj, itd. karakterišu gradove ili delove gradova gde ljudi, roba, saobraćaj, novac, često imaju tokove koji zaobilaze zvanične kanale, gde je bezbednost na nižem nivou, prisustvo vlasti (autoriteta) je manje, a cela ova slika često se opisuje kao živopisna.
Sa druge strane, u uređenim sredinama, povećan je nivo bezbednosti, legalnosti i funkcionalnosti za sve korisnike prostora. Tu, međutim, dolazi do stvaranja dosadnog ambijenta koji se uzročno-posledično proširuje i na život grada, aktivnosti i raspoloženje ljudi.
Svakodnevna izvesnost u ovakvim javnim prostorima pruža osećaj bezbednosti ali umanjuje doživljaj iznenađenja, fascinacije, otkrivanja... Urbane sredine sa najvišim stepenom razvoja već su došle na stupanj kada treba da osmisle načine kako da pomire pozitivne, a odstrane negativne činioce javnog prostora kroz sinergiju ova dva pola – živopisnog i uređenog (više u tekstu Zdravi javni prostori - link na kraju).
Sa druge strane, mi smo još uvek u tački kada treba da uvedemo daleko više reda na naše javne prostore. Da bismo uspeli u ovome moramo imati više reda, pre svega, u nadležnim zakonodavnim, pravosudnim i izvršnim telima. Između ostalog, plaćamo ih da nam obezbede javni prostor i imamo pravo od njih da zahtevamo da ispune svoju obavezu.
Linkovi:
- Zdravi javni prostori - čovekovi instikti i uređene javne površine - link
- Privatnost javnih prostora - sporni Google Street View - link
- Inicijativa za Bolje javne zgrade u Velikoj Britaniji - decenija postojanja - link
- JKP Zelenilo Beograd: Javne zelene površine - tipovi i nadležnosti - link
- Evropska nagrada za gradski javni prostor - European Prize for Urban Public Space - link
- Otvoreno o javnim prostorima - Građanske inicijative - link
- Šoping-mol - Javno-prostorno privatno partnerstvo - link
