Form-based codes - Urbanistički propisi zasnovani na formi a ne funkciji menjaju SAD

Metropole i gradovi u SAD napuštaju stari koncept urbanog zoniranja koji je stvorio velike probleme za funkcionalnost gradova. Strogo razdvajanje poslovnih od stambenih zona, uz previsoko postavljene osnovne standarde slobodnostojećih jednoporodičnih kuća, stvorilo je nepregledna predgrađa, probleme sa transportom (potrošnjom goriva i gužvama na auto-putevima), zagađenjem, i - neraskidivo vezalo čoveka i porodice za automobile.

Novi urbanistički koncept, za razliku od starog, Euklidskog, zasnovanog na strogoj razdvojenosti urbanih funkcija (poslovanje, stanovanje, trgovina, itd), zasniva se na definisanju forme. Naravno, pored onih koji ovaj pristup vide kao jedino rešenje da se započne sa održivijim planiranjem i projektovanjem u gradovima SAD, ima i onih (arhitekata) koji smatraju da ovakav pristup predstavlja loše rešenje.

Architect Magazine pozabavio se ovom temom pet godina od kada je Majami napravio ovaj ogroman korak kao prvi grad u SAD koji je primenio nove propise. Bivši gradonačelnik, Manny Diaz, za vreme čije administracije je korak i napravljen, za Architect priča:

- Niko nikad zaista ne čita propise za zoniranje, osim ako neće da ih ispravlja. To je ono što smo imali u Majamiju tokom poslednjih pet godina, verujte: propis Miami 21 čitaju svi, od zareza do zareza.

Oglas

Ovo se delimično dogodilo jer je pisanje novog propisa u Majamiju sprovedeno uz insistiranje na javnoj debati i održano je više od 500 javnih rasprava tokom procesa pisanja. Međutim, glavni razlog svakako je bio taj što se govorilo o nastanku propisa zasnovanog na definisanju forme – traženju specifičnih urbanih formi fokusiranjem na odnose između zgrada, ulica i javnih prostora.

Međutim, propis Miami 21 jeste najpoznatiji ali svakako nije jedini:

- Nismo bili u mogućnosti da pratimo eksploziju koja je nastala – kaže Carol Wyant, izvršni direktor instituta koji se bavi ovim kodovima FBCI (Form-Based Codes Institute).

FBCI čini grupa arhitekata i planera koji promovišu novi koncept zoniranja za gradove SAD-a. Oni kažu da nekoliko stotina tih propisa još uvek nije usvojeno samo zbog prevelikog interesovanja i nemogućnosti da se svi propisi valjano obrade u kratkom roku, sa raspoloživim kapacitetima.

Po istraživanju konsultantske kuće PlaceMakers, sa kojom sarađuje FBCI, u julu 2010. godine u SAD i Kanadi ukupno 323 propisa za gradove i metropole u SAD je odobreno i u funkciji, ili je u procesu nastanka i izglasavanja.

Form-based codes

Form-based codes (propisi zasnovani na formi) stvaraju predvidljive rezultate gradnje i visokokvalitetno javno okruženje uz oslanjanje na fizičku formu (umesto na podelu funkcija) kao organizacioni princip propisa. Ovi propisi se usvajaju na nivou grada ili okruga kao regulativa, ne kao obični vodiči. Form-based propisi predstavljaju alternativu kovencionalnom zoniranju.

Form-based propisi definišu odnos između fasada i javnog prostora, forme i mase zgrada, i veličinu i tip ulica i blokova. Regulativa i standardi u form-based propisima, predstavljeni dijagramima i tekstualno, ključni su za regulacione planove koji definišu odgovarajuću formu i razmere (time i karakter) projekata umesto da samo razdvajaju parcele po nameni.

Ovo je suprotno od konvencionalnog zoniranja koje se fokusira na mikromenadžment i segregaciju namene parcela, kao i kontrolu inteziteta razvoja kroz apstraktne i nekoordinisane parametre (gustina gradnje, stambenih jedinica po jedinici površine, indeksi za parking mesta, saobraćajni indeksi, itd).

Ne treba da bude brkanja sa vodičima za projektovanje ili opštim načelima – form-based propisi su regulativnog, ne savetodavnog karaktera.

Form-based propisi se donose na osnovu vizije zajednice koja se zasniva na urbanističkim formama koje su prošle test vremena.

Na kraju, form-based propisi su alat – kvalitet projekata i opšteg razvoja koji iz njih proizilaze zavise od kvaliteta i objektivnosti zajedničkog plana koji propis implementira.

Napomena: tekst preveden sa sajta Form-Based Codes Institute (link na kraju teksta)

Majami jeste bio prva metropola u SAD koja je prihvatila propis zasnovan na formi, ali ga je u stopu pratio i Denver, zatim i Montgomeri u Alabami, Sonoma u kaliforniji i West Evanston u Ilinoisu. Ali, Wyant kaže da je cilj ovog propisa sa početka bio daleko skroniji:

- Dugo smo gradili stanovanje pored stanovanja, delili grad na sektore, i fokusirali se na one tipove lokacija koje su imale ili probleme sa smanjenjem investicija, ili problem pritiska izgradnje, ili probleme sa gubitkom istorijskih ambijenata. To smo želeli da promenimo.

Za arhitekte, ideja da propis diktira formu zgrade čini se kao pomalo prestrog pristup. Međutim, autori ovakvog propisa u Majamiju kažu da on zapravo nije puno različit od onoga sa čim se arhitekte svejedno susreću u poslu.

- Nije kao da smo arhitektima dali vodič za projektovanje – kaže Elizabeth Plater-Zyberk, glavni konsultant za Miami 21 – I nije kao da arhitekte već ne rade sa konvencionalnim propisima zoniranja i građenja. U svemu tome postoji neka vrsta misaonog ugovora u kom pokušavate da napravite sjajan projekat.

Euklidsko zoniranje

Konvencionalni metod zoniranja, poznat i kao Euklidsko zoniranje, određuje koja vrsta projekta može da bude smeštena na nekoj lokaciji, u zavisnosti od tipa funkcije. Tako se kuće grade pored drugih kuća, fabrike blizu fabrika...

Ali, ovakvo uređenje zamljišta može da oteža ili čak načini nelegalnim da se mešaju različite ali kompatibilne funkcije kao što su stambene zgrade sa maloprodajom u parternom delu zgrade.

Ovaj pristup zoniranju ime je dobio po gradu Euclid-u, Ohajo, u kome je odobren i od strane Vrhovnog suda 1926. godine.

Ovo je ubedljivo najdominantniji tip zoniranja u SAD, koji se primenjuje i u manjim mestima, ali i gradovima i metropolama i zasniva se na strogom razdvajanju funkcija u urbanim sredinama.

Odvajanje funkcija u Euklidskom zoniranju ima smisla za advokate koji su te propise pisali, i tako se stvaraju prijatni i neefikasni prostori, kaže Plater-Zyberk. Kao odgovor na ovo, ona i drugi članovi organizacije New Urbanizm (Novi urbanizam – link na kraju teksta), razvili su koncept propisa zasnovanog na formi – form-based code

Umesto da fokus bude samo na odvajanju tipova prema nameni parcela, form-based propisi se bave fizičkim okvirom u kom može da se gradi. U okvirima regulacionog plana, form-based propisi podstiču bližu vezu između objekata, fasada i javnih površina, i načinima na koje se te veze menjaju kroz različite tipove ulica i gabarite urbanih blokova.

Plater-Zyberk smatra da Euklidovo zoniranje nije stvorilo sjajna okruženje:

- Postalo je očigledno da zapravo okviri ovakve regulative jesu pravi podstrekač širenja predgrađa, rasipanja grada, i svih onih stvari koje se danas nalaze na udaru kritike kao neefikasne i neodržive. Nije tačno da su ljudi želeli da žive tako, propisi su diktirali takav razvoj.

Plater-Zyberk je takođe i dekan na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Majamiju, i koosnovač Kongresa za Novi urbanizam (Congress for the New Urbanism – link na kraju) i direktor uticajnog biroa za izradu arhitektonskih i urbanističkih projekata Duany Plater-Zyberk & Co. (DPZ).

Njen zamenik u DPZ-u, Andrés Duany, takođe je sarađivao prilikom osnivanja Kongresa, i član je upravnog odbora FBCI-a. Za svoju ulogu u celom procesu FBCI dobija podršku od Richard Driehaus Fondacije kao pobornik tradicionalne arhitekture. Ukratko – form-based kodovi duboko su u korenu Novog urbanizma.

- Najveći broj propisa zoniranja pisali su pravnici i u njima ima puno reči - kaže Peter Park, gradski urbanista Denvera (manager of community planning and development) i član Kongresa SAD – U najvećem broju slučajeva oni vam prosto govore šta ne možete da uradite. Mi smo naš form-based propis radili tako da investitori i projektanti dobiju preciznije naznake šta sve mogu da urade, i uglavnom smo to radili oslanjajući se na vizuelnu komunikaciju u dokumentu putem ilustracija.

Crteži i primeri područja grada i manjih urbanih ambijenata, kao i panorame ulica, praktično se nalaze na svakoj stranici denverskog New Zoning Code-a (link na kraju), i, po rečima Parka, daju svakome bolju ideju o tome kako koja vrsta projekta utiče na okruženje.

tipična ilustracija i sadržaj form-based regulative; izvor Wiki

Međutim, dobijanje slikovnice umesto propisa zoniranja zabrinjava neke arhitekte iz Denvera. Paul Brady iz biroa Godden|Sudik Architects i predsedavajući denverskog komiteta za stanovanje u Američkom institutu arhitekata – AIA (više o AIA na tagu na kraju teksta), jedan je od onih koji su pomogli završno definisanje detalja u New Code-u.

On kaže da su ranije verzije propisa zabrinule mnoge arhitekte koji su smatrali da će njime izgubiti umetničku slobodu, i slaže se da su ti nacrti bili zaista previše kruti. Najviše se ovo odnosilo na visine fasada i krovova zbog čega se činilo da postoje ozbiljna ograničenja u projektovanju ovog dela zgrada.

Međutim, nakon saradnje između arhitekata i gradskih urbanista većina nesuglasica je ispeglano, i, po rečima Brady-ja, ostale su nedefinisane samo sitnice koje ne zabrinjavaju ni jednu ni drugu stranu.

I ovo je zapravo bio jedan od glavnih ciljeva form-based propisa. Stvaranjem okvira u kom će zajedno raditi svi zainteresovani stručnjaci, ali uz uključivanje i javnosti kako ne bi kasnije dolazilo do nečega što u SAD zovu NIMBY problem (not in my back yard – ne u mom dvorišu) – situacija u kojoj lokalno stanovništvo ima veliki otpor prema odobrenim projektima koji treba da se grade u njihovom okruženju.

- Ovaj propis zaista jeste dobar alat za implementaciju vizije sa kojom se svi slažu. Zahteva više rada na utvrđivanju zajedničke konstante, ali, jednom kada se svi oko nečega slože, imate veoma jasna pravila, i geo proces izgradnje teče mnogo brže – tvrdi Wyant, i zaključuje:

- Tada više ne mora biti javih debata i nema pojave NIMBY-ja jer su projekti zasnovani na onome sa čime se velika većina složila.

Form-based propisi sadrže sledeće elemente:

Regulacioni plan (Regulating Plan) – plan ili mapu regulisanog područja sa naznačenim lokacijama na kojima se nalaze različite forme zgrada, zasnovane na jasnim namerama zajednice i uzimajući u obzir fizički karkater područja na koje se odnosi.
Standarde javnih prostorna (Public Space Standards) – specifikacije za elemente javnog prostora (trotoare, staze, koridore, otvorene površine za parkiranje, zelenilo, urbani mobilijar – klupe, kontejneri, kante, itd)
Standarde forme zgrada (Building Form Standards) – regulativa koja kontroliše konfiguraciju, delove i funkcije zgrada koje čine i oblikuju javni prostor
Administracija (Administration) – jasno definisan način prijave projekata i proces pregledanja i odobravanja projektnog rešenja
Definicije (Definitions) – rečnik koji osigurava preciznu upotrebu tehničkih termina

Form-based propisi mogu uključivati još i:

Arhitektonske standarde (Architectural Standards) – regulativu koja kontroliše vidljive materijale i kvalitet vidljivog dela zgrade (fasade, partera, krova)
Standardi uređenja pejzaža (Landscaping Standards) – regulativa koja kontroliše projektovanje pejzaža i vrste biljaka i na privatnim parcelama koje imaju uticaj na javni prostor (npr. regulativa zasenčenja i ograđivanja otvorenih parkinga, osiguravanje nesmetanog prolaza za pešake, održavanje površina, itd)
Signalizacioni standardi (Signage Standards) – regulativa koja kontroliše raspoložive veličine oznaka svih vrsta, materijale, osvetljenje i položaj.
Standardi za zaštitu životne sredine i resursa (Environmental Resource Standards) – regulativa koja kontroliše oblasti kao što je zaštita drveća, osunčanost, tretman kosih terena, tretman atmosferskih voda i infiltracija (u SAD se vodi računa o tome da više atmosferske vode prodre u zemljište a ne da odlazi kanalizacijom čime se neprekidno isušuje tlo na kom stoji grad)
Beleške i komentari (Annotation) tekst i ilustracije koje objašnjavaju namere određenih delova propisa.

Naravno, autori novog koncepta podrazumevaju da se vizije mogu promeniti, te je većina donetih form-based propisa napravljena tako da se može razvijati sa promenom trendova u pretežnoj nameni zemljišta, kao i da se mogu popraviti sve greške koje se pojave u praksi, a koje su eventualno promakle u procesu donošenja regulative.

Form-based regulativa donešena 2003. godine u oblasti Columbia Pike u Arlingtonu, Virdžnija, bio je nekoliko puta menjan tokom godina.

- Imali smo uspone i padove. Vraćali smo se i modifikovali, dodavali amandmane kako bi ovaj propis bio precizan onoliko koliko smo s početka mislili da treba da bude. I na kraju, oni delovi kojima smo pristpupili potpuno opisno, ispostavili su se kao delovi gde smo najviše grešili. Tako da smo posle ponovo sve menjali – kaže Richard Tucker, urbanista okruga.

tipična ilustracija iz propisa Miami 21

Arhitekta Bernard Zyscovich je verovatno najveći protivnik Miami 21 propisa. On smatra da će tako grad biti pretvoren u monotoni niz jednoličnih zgrada i urbanih celina:

- Ovako se homogenizuje forma celog grada. Ponekad, promene forme od bloka do bloka, kvarta do kvarta, nastale kao rezultat arhitektonske evolucije, postaju najveće vrednosti te urbane sredine.

Zyscovich tvrdi i da formula koju primenjuje Miami 21 ne prepoznaje razliku izmenju različitih naselja. On je sumnjičav i sa motivima koji stoje iza ovakvog vodiča:

- Miami 21 ne zasniva se na viziji ili generalnom planu, već na ideji da se pojednostavi regulacija. Kao rezltat toga dobijamo situaciju u kojoj arhitekta postaje dekorater unapred utvrđene forme.

Rešenje saobraćaja po Moses-u

Važno ime za razumevanje današnjeg stanja u urbanizmu gradova u SAD je i Robert Mozes. Njegov koncept rešavanja saobraćaja u gradovima, koji se zasniva na individualnom prevozu (autoputevima) a ne na javnom saobraćaju, zapečatio je sudbinu čitavih područja poput Bronksa u Njujorku još 1950-ih, a zatim, preko njegovih kolega-sledbenika, i mnogih drugih gradova u SAD.

Kako bi imućniji stanovnici iz novoformiranih predgrađa stigli u svoje kancelarije u centru gradova, Moses je ova dva dela grada prosto spojio autoputevima koji su prešli preko urbanih predgrađa, bukvalno – u obliku vijadukta na visokim stubovima. Više o ovome u tekstu Crno je zeleno&sexy (link na kraju).

Sa druge strane, Plater-Zyberk kaže da su ona i njen tim uzimali u obzir ovu vrstu skepticizma dok su razrađivali regulativu. Ona veruje da ti protesti nemaju više posebnu snagu i podvlači da cilj novih propisa svakako nije bio da guši slobodu arhitektima.

- Kada bi arhitekte mogle da shvate da su deo jednog većeg korpusa koji stvara naše gradove, i da u propisu nisu samo ograničenja kao u svim starijim propisima, mislim da bi se dobro proveli radeći u okviru form-based regulative.

Hjuston, Teksas, najveći je grad u SAD koji nema formalni propis za urbanističko zoniranje:

- Sloboda u ovakvom okruženju čini se da ide na ruku arhitektima, ali, rad bez ikakvih ograničenja nije baš tako sjajan – kaže Carlos Jiménez, koji ima arhitektonski biro u tom gradu – To je komplikovana realnost koja je stvorila zamršeno klupko u predgrađima i urbanim centrima. Gledajući iz te perspektive form-based propisi mogu biti rešenje za gradove kao što je Hjuston dajući kohezivnije okvire za stvaranje karaktera grada, ali još važnije, za definisanje gustine izgrađenosti.

- Često „umetnička sloboda“ postaje samo još jedan od sinonima za princip „ma sve može“ koji malo ili ni malo ne doprinosi kolektivnom napretku – dodaje Jiménez i zaključuje – Ograničenja nisu tu da prekriju slobodu, već prilika da se one prevaziđu.

Linkovi: