Rušenje mostova i nadvožnjaka, probijanje nasipa koji štite od poplava, ugrožavanje izvorišta pijaće vode, trajno uništavanje rečnih korita i priobalja, te uskraćivanje državnog budžeta za milione evra neplaćenih nadoknada, samo su neke od posledica nelegalnog iskopavanja peska i šljunka na obalama reka u Srbiji.
Šljunak i pesak iz rečnih korita predstavljaju javno dobro Republike Srbije. U biznisu u kome se, i kad se, posluje po zakonu, okreću ogromne pare (dnevna zarada šljunkara meri se hiljadama evra), nadoknade državi su – minimalne. To je moćan svet, s dobrim vezama u samom vrhu vlasti.
Titula „srpskog kralja šljunka”, inače, danas pripada biznismenu Milomiru Joksimoviću, javnosti poznatijem kao Miša Omega, vlasniku brojnih firmi koje se bave ovim poslom, na koga se država krajem prošle godine onako „zaletela”, pa je onda zastala ne objašnjavajući svoje postupke.
S druge strane, po državu mnogo veću opasnost predstavljaju na stotine divljih bagerista koji se vode devizom „kopaj i beži”. Oštrica pravde u Srbiji nije ni okrznula one koji se bogate nelegalnom eksploatacijom šljunka. Prošlogodišnje hapšenje Slaviše Purića, osumnjičenog da je nezakonito organizovao vađenje i prodaju šljunka i peska iz Dunava i Save, oštetivši tako državni budžet za oko dva miliona evra, samo je vrh ledenog brega, smatraju upućeni u ovu oblast.
U prilog ozbiljnosti problema nelegalnog šljunkarenja treba napomenuti da je zajedno s Purićem uhapšeno i troje vodoprivrednih inspektora Generalnog inspektorata Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.
Tokovi ogromnih suma novca zarađenog nelegalnom eksploatacijom šljunka takođe su nepoznanica, pa mnogi opravdano zaključuju da se njime i kupuje ćutanje države, koja već predugo ne uspeva da iznađe mehanizam borbe protiv ove vrste kriminala. Naprotiv, nedostatak kontrole, neuspešno iznađena sistemska rešenja u ovoj oblasti, ali i blaga kaznena politika za one koji krše zakon, idu naruku svima koji to i čine.
Aktivnošću nelegalnih kopača ugrožena su ne samo obale reka, već i obližnja naselja. Konvoji kamiona natovarenih peskom uništavaju puteve, često izgrađene iz samodoprinosa lokalnih zajednica. Pucaju zidovi kuća, a na Južnoj Moravi čak padaju i mostovi. Međutim, posredna šteta koju divlji kopači nanose građanima Srbije, nepovratno uništavanje ekosistema naših reka, daleko je ozbiljnija od one finansijske.
Ekolozi tvrde da se na najugroženijim lokacijama zatire celokupna flora i fauna. Nestaju biljke, ribe i divljač, a iza teških bagera ostaju krateri koji se pretvaraju u divlje deponije na kojima završava otpad, često i onaj iz klanica. Na Dunavu, Savi, Drini ili Moravi, problem je isti. Ožiljci na obalama reka u Srbiji su takvi da je neverovatno da to nikoga ne podstiče na ozbiljnu akciju.
Zbog načina na koji se divlji kopači šljunka i peska godinama bogate uništavajući prirodna dobra države Srbije, zaslužuju da ih nazovemo šljunkarskom mafijom. A način na koji se država odnosi prema nelegalnom šljunkarenju, uporno ne rešavajući probleme u ovoj oblasti, ne može se nazvati drugačije nego zabijanjem glave u pesak.
Napomena: Tekst je u potpunosti preuzet iz "Politike". Ostale tekstove na ovu temu potražite na sajtu Politike.
