Kad nema "tokova" dobar je i TANAP

01.06.2015. | Zoja Tatomirov | Dnevnik

Vest koja je 17. decembra 2013. stigla iz Bakua i bila ovde dočekana sa priličnom dozom podsmeha, godinu i po dana kasnije uzima se itekako ozbiljno, nakon što je premijer Aleksandr Vučić saopštio da je Srbija, u cilju smanjena zavisnosti od ruskog gasa zainteresovana da se priključi na mrežu gasovoda kojima bi plin iz Azerbejdžana stizao do Evrope. Pomenutog su dana, podsetimo, članovi Konzorcijuma Šah Deniz potpisali odluku o finansiranju razvoja druge faze istoimenog gasnog polja u Kaspijskom jezeru, a predstavnici Azerbejdžana, Albanije, BiH, Hrvatske i Crne Gore stavili paraf na Memorandum o saradnji u realizaciji projekata gradnje mreže gasovoda TANAP, TAP i IAP, kojima bi se gas iz Kaspijskog jezera dopremao u Evropu.

Ilustracija (www.pixabay.com)

Pri tome je saopšteno da će uspostavljanje novih 26 podmorskih gasnih bušotina i gradnja mreže gasovoda koštati oko 45 milijardi dolara. Pojedini domaći stručnjaci su na ovu vesti samo odmahnuli rukom, uz komentar da se radi o „projekatu koji će propasti poput Nabuka”, jer je u Srbiji tada još uvek vladala opčinjenost „Južnim tokom“. No, u međuvremenu se ispostavilo da je „Južni tok“ propao, a da se i mi okrećemo „azerbejdžanskoj vezi”.

Ključni deo tog projekta je „Transanadolski gasovod“ (TANAP), koji počinje u Azerbejdžanu i kopnenim putem ide preko Gruzije i Turske, a njegova ukupna dužina je oko 1.800 kilometara. Na tursko-grčkoj granici, u mestu Kipoa, TANAP se povezuje s „Transjadranskim gasovodom“ (TAP), koji će se, kako je planirano, protezati preko Grčke do Albanije, da bi potom ispod Jadranskog mora stigao na jug Italije. U Albaniji bi se na TAP zakačio „Jadransko-jonski gasovod“ (IAP), koji bi potom prolazio teritorijama Albanije, Crne Gore, BiH i Hrvatske, a krajnje odredište bila bi Austrija.

Okvirna dužina TAP-a je 870 kilometara, a IAP-a oko 540 kilometara, a projektovano je da njima ka Evropi godišnje potekne 16 milijardi kubnih metara gasa, maksimalno 20 milijardi, pri čemu su prve isporuke planirane za 2019. godinu. I premda se, kako rekosmo, kod nas a priori sa puno skepse gledalo na ovaj projekat, činjenica je ipak da iza njega stoje dva moćna konzorcijuma: TANAP grade „Britiš Petrol“, norveški „Statoil“, francuski „Total“, azerbejdžanski SOCAR, iranski NIOC, turski TPAO i ruski „Lukoil“, dok je TAP u rukama švajcarskog EGL-a, „Statoila“ i nemačkog „Rurgasa“.

- Kada je u pitanju snabdevanje gasom, Srbija se danas nalazi u najtežem položaju od svih zemalja u Jugoistočnoj Evropi – upozorio je u izjavi „Dnevniku” dr Srećko Đukić, dugogodišnji ambasador Srbije u Belorusiji koji upravo privodi kraju knjigu „Era ruskog gasa”. - Najpre zato što ne izlazimo na obale mora da bismo mogli da pravimo nekakve kombinacije sa tečnim gasom. Drugi razlog, još i važniji, je što smo propustili godine pa i decenije da nešto više uradimo na planu sigurnosti snabdevanja ovim energentom, kako u pogledu povećanja eksploatacije sopstvenih izvora, tako i kada je reč o „dovlačenju“ na našu teritoriju nekog velikog gasovoda.

Sagovornik „Dnevnika“ je ipak začuđen odlukom aktuelne srpske vlade da se okrene gasovodu TANAP, jer on, za razliku od „Turskog toka“, ni u jednoj projektnoj varijanti ne prolazi kroz Srbiju, već ćemo na njega morati da se konektujemo u nekoj od susednih nam država, bilo Bugarskoj, Crnoj Gori, Hrvatskoj... Uz to, dosadašnji pokušaji da se azerbejdžanski gas u ozbiljnijim količinama dovede u Evropu bili su neuspešni, zaključno sa napuštanjem Nabuka.

Azerbejdžan, realno, nije u situaciji da zameni ruski gas u Evropi, jer niti je toliki proizvođač ovog energenta da bi mogao da kompenzuje količine koje stižu iz Rusije, niti su mu uopšte rezerve tolike. Druga je stvar ako bi se u celu priču uključili Turkmenistan i Iran. No, s jedne strane to je političko pitanje, a s druge strane, činjenica je da Iran, iako ima ogromne rezerve gasa, danas ne može da proizvodnjom zadovolji ni sopstvene nevelike potrebe. Dakle, on tek treba da ispita ležišta, organizuje eksploataciju, izgradi gasovode... I jasno je da reč o priči na štapu dugom najmanje desetak-dvadeset godina.

Po ambasadorovim rečima, i 2019. godinom, kada bi, navodno, mogao da prestane tranzit ruskog gasa preko Ukrajine, dosta se danas manipuliše, primarno iz političkih razloga, mada ni ekonomski nisu nevažni.

- Najpre, četiri godine je za ova naša turbulentna vremena jako dug period tokom kojeg se još mnogo šta može dogoditi, pa je tako realno da i posle 2019. gas teče kroz ukrajinske gasovode – navodi Đukić. - S druge strane, takav drastičan korak, kakav bi bilo zavrtanje slavina, teško bi pogodio i Rusiju i Evropu. Jer, u pitanju je šezdesetak milijardi kubnih metara gasa, koji u ovom trenutku nemaju drugi put ka evropskim potrošačima. Dakle, bilo bi nužno izgraditi još po jedan „Severni tok“ i „Jamalski gasovod“, i stoga nisam ubeđen da će taj ukrajinski pravac dotura gasa u Evropu, pa tako i u Srbiju, biti zatvoren. Naravno, mi ipak moramo da se pripremimo za slučaj „ako“, a najbolji put je da se okrenemo domaćim izvorima gasa i povećamo proizvodnju sa pola milijarde na milijardu i po kubnih metara, što je realno ako se zna da su naše procenjene rezerve na nivou 40 milijardi kubika. Takođe, trebalo bi ubrzano graditi konekcije prema Rumuniji i Bugarskoj i, naravno, paralelno s tim intenzivno raditi na priključenju na neki veliki magistralni gasovod, ruski ili azerbejdžanski, ili, još bolje, izboriti se da on prođe preko naše teritorije.

 

 
Share |

Komentari: 0

Vezane kategorije


VESTI /iz kategorije/


ISTAKNUTE FIRME /iz kategorije/


Anketa

Kojom vrstom toplotne izolacije je izolovan vaš stan/kuća?
Mićo 20.11.2019.
Ko to kaže da je most graditi pored mosta j...
Invekta 18.11.2019.
Odlično rešenje, olakšava posao, a efekti s...
boki 14.11.2019.
kao prvo idealno ravnih dasaka iz paleta je...
Nemanja Rodić 05.11.2019.
Bravo,molim vas da pošaljete ekipu da okrpi...
Maja 19.10.2019.
Gde mogu da nabavim ovakav beton? I po koj...