Novi Sad: Pečurka dobija naslednicu

„Velika pečurka“, popularna benzinska pumpa NIS-a u Ulici Maksima Gorkog, od juče je zatvorena i predstoji joj svakako rekonstrukcija, a mediji najavljuju i njeno rušenje. Iz urbanističkih vladajućih krugova moglo se juče čuti da u tom poslu nema ničeg spornog jer se po planovima tu nalazi benzinska pumpa, koja će i dalje tu biti, a konačni izgled zna investitor, uz spekulaciju da je to „Gasprom“.

Novi Sad - ilustracija (Foto: Pixabay.com)

Kako se, samo nezvanično za sadam može saznati nova benzinska stanica imaće i perionicu, restoran i kuhinju a trebala bi da proradi do 17. novembra. Ta vest pak izazvala je reakciju Novosađana, koja se na internetu pretvorila u evociranje uspomena na „Veliku pečurku“ koja je, iako industrijski objekat, ipak prirasla srcu sugrađanima. U tome svakako ima ulogu i arhitektonsko rešenje Mirka Stojnića, koji je projektovao kružnu betonsku nadstrešnicu, prečnika 25 metara, koja se oslanja samo na jedan stub.

U gradu koji je doživeo urbanističku metamorfozu u svega dvadesetak godina, ovoliki odijum i nije neočekivan. Prosecanje Bulevara oslobođenja, tada Bulevara 23. oktobra, izazavalo je nezadovoljstvo pa se postavljalo pitanje, koje nam se sada čini smešnim, šta će šest saobraćajnih traka u jednoj ulici.

Gradski toponimi u Novom Sadu su zaista retko imali sreće, još od bombardovanja 1849. godine, kada je najveći deo grada srušen. Dizanje nove zgrade Srpskog narodnog pozorišta takođe je bilo presedan u novosadskoj javnosti. Goreo je Radnički univerzitet, čiji kostur i dalje natkriljuje okolne zgrade i kuće. Rušeni su mostovi u NATO bombardovanju, od kojih se jedan, naslednik Žeželjevog mosta, još gradi i ne zna se kad će biti završen.

Ne možemo zaboraviti ni „intervencije“ u gradskom jezgru, poput tržnih centara „Pariski magazin“ i „Lupus“. Prethodno se i u Železničkoj ulici dizalo bez obzira, u socrealističkom ushićenju, a ni samo srce grada, Trg slobode, nije izbeglo bager. Pa ni Tvrđava. Doduše, samo manji deo njenih grudobrana urušio se pod kopačicom, sprečena je veća šteta i grudobran je rekonstruisan, ali je ostao utisak da u gradu ništa od urbanističkog nasleđa nije nedodirljivo pod naletom „preduzetništva“.

S takvom sudbinom graditeljskog nasleđa Novosađani su, izgleda, osetljivi na bilo kakve intrevencije na onim još preostalim objektima iz prohujalih vremena, pa makar to bila i benzinska stanica. Dok se „napolju“ trude da očuvaju sve što je nadživelo ratove i zub vremena, mi se ovde pokoravamo stvarnosti i novcu, a nije nam preostalo mnogo toga da čuvamo.

Sem crkava i javnih i privatnih zgrada u užem gradskom jezgru, malo je graditeljskih spomenika ostalo pod zaštitom u gradu. Novosadskoj javnosti ostaje samo da čeka i vidi kakva će biti sudbina Podgrađa Petrovaradinske tvrđave, Ranžirne stanice između Novog naselja i Detelinare, trščara i starih kuća na Podbari... Nekako bi se moglo svesti na to da dobre volje i dokumentacije ima, novca nema, a u međuprostoru su građani i zgrade – upravo ono što čini neki grad.