Upalite svetlo. Da li sijalica svetli zbog jakog vetra ili nuklearne fisije? Ukoliko to učinite danas znajte da svetlo dolazi od uglja. Skoro polovina energije proizvedene u Britaniji potiče iz termoelektrana na ugalj, a malo više od trećine dobijamo zahvaljujući prirodnom gasu. Nuklearke obezbeđuju 17%, a vetrenjače 0,6%.
To je dnevni bilans u energetskoj industriji, 16 godina nakon Kjoto protokola kada je država potpisala da će težiti izbegavanju globalnog zagrevanja smanjenjem sagorevanja nafte, gasa i uglja. Od tada imamo dva Energetska bela papira, jedan Energetski izveštaj, pokrenuli smo trgovinu ugljendioksidom, odrekli se gasa iz Severnog mora, promovisali smo farme vetrenjača, i spasli u poslednji čas britansku nuklearnu industriju. Nakon svih političkih odluka ostali smo bez daha kao naše glanc nove vrteške koje stoje nepomično na obalama prema horizontu.
Imamo instalirano dovoljno vetrogeneratora da proizvedemo 5% električne energije, ali ne više od 1% onda kada nam je zaista potrebna. Odgovor na pitanje zašto još uvek sipamo crne komade u peći je jednostavan: zato što je ekonomski isplativo. Tržište EUA (European Union Alowences – dozvole za emitovanje CO2) je kolabriralo pa su čak i najzeleniji spremni da se okrenu uglju.
Recesija je prepolovila proizvodnju pa mnoge fabrike prodaju svoje dozvole, gladne za novcem koji manjka na sve strane. U julu je dozvola za tonu CO2 koštala 35 evra, u februaru 9 evra. Rasprodaja je u toku! Za dve godine ćemo ih otkupljivati nazad, ako još uvek budemo imali fabrike.
Ako mislite da sam ciničan, uzmite u obzir da Kjoto sporazum dozvoljava i trgovinu između Vlada pojedinih zemalja. Sada Japan kupuje ukrajinske dozvole u vrednosti od 300 miliona evra, koji satelitu nekadašnjeg SSSR-a mogu da posluže da plati ruski gas.
Prema Société Générale, ugalj obezbeđuje cenu od 15evra/MWh, prirodni gas 7evra/MWh, a u te cifre su uračunate EUA. Mark Lewis is Deutsche banke izrazio je bojazan da cena može pasti toliko da se ponovo započne sa ulaganjima u konvencionalne termoelektrane na ugalj.
Cela priča je krenula u suprotnom smeru: trgovanje CO2 je zamišljeno da obezbedi investiranje u zelene tehnologije kao što je npr. CCS (carbon capture and storage - zadržavanje i odlaganje CO2), ali cena mora biti četiri puta veća da bi ovo bilo moguće.
U Britaniji smo obećali da ćemo do 2015. godine ugasiti sedam termocentrala na ugalj. One obezbeđuju 12GW, odnosno šestinu britanskih kapaciteta. Ovu prazninu bismo i mogli da popunimo nuklerakama, ali prema EDF-u (ostrvskom energetskom gigantu) prva neće biti spremna pre 2017. godine, a i tada će davati tek 2GW.
Samo po sebi se nameće da za sad moramo nastaviti sa loženjem uglja, a političari moraju prestati da lažu u vezi sa energijom. Oni moraju postaviti ostvarive ciljeve, uz jasno definisanu cenu i načine na koje ćemo ih ispuniti. Uticaj recesije na industrijske potrebe industrije je samo jedan razlog zašto je cena uglja niska. Drugi razlog je kredibilitet.
