I na zapadu i na istoku Europe su šezdesetih i i sedamdesetih godina masovno građena čitava naselja. Gotovo svaki grad ima takva naselja. Ali teško da će u nekom vodiču Beograda turistima biti preporučeno da posete novobeogradske blokove ili naselje pet solitera na Banjici. U Parizu ima takvih četvrti u koje se ne usuđuju da uđu ni vatrogasci, Berlin muku muči sa betonskim čudovištima prepunim azbesta...
Jedan od najvećih kompleksa takvih „betonskih spavaonica“ u čitavoj Evropi bio je izgrađen u Glazgovu. Crvena ulica (Red Road) se sastojao od čak osam džinovskih zgrada od kojih je najviša imala 31 sprat i u kojima je živelo gotovo pet hiljada ljudi. I one su nastale šezdesetih godina prošlog veka, u doba optimizma i privrednog poleta nakon Drugog svetskog rata.
Ali od tog optimizma i poleta u Crvenoj ulici odavno nema ni traga. Propast je počela već krajem sedamdesetih. Siromaštvo se širilo, a ta četvrt postala je leglo kriminala. Vremenom je postalo opasno uopšte prolaziti pored tih zgrada, ne samo zbog bandi koje su gotovo nesmetano trgovale narkoticima i radile šta su htele, već su se neki i zabavljali bacajući predmete sa tih zgrada na prolaznike.
S obzirom na to da je najviša zgrada visoka 89 metara već i neka bačena sitnica može da postane ubojiti projektil. A onda su, 1977. godine, vandali podmetnuli požar u praznom stanu na 23 spratu jedne od tih zgrada. Čitava konstrukcija ozbiljno je oštećena, a u požaru je i poginuo jedan dvanaestogodišnji dečak.
„Eksplozivno“ rešenje
Oglas
Grad Glazgov dugo nije znao što da uradi s tim naseljem. Dve zgrade pretvorene su u studentski dom i hostel hrišćanske omladine (YMCA), ali ništa nije zaustavilo opšte propadanje. Zato je doneta odluka o „konačnom rešenju“ – eksplozivom. Dve od tih osam zgrada već su uništene, a gradski oci smislili su „spektakularnu predstavu“: ovog leta Glazgov je domaćin Igara Komonvelta i povodom svečanosti otvaranja trebalo je da eksplozivom istovremeno bude srušeno i preostalih šest zgrada.
To je trebalo da bude simbolični znak za jedan novi grad. Još od osamdesetih su turisti u velikom broju posećivali „čudo Glazgova“ – četvrt u kojoj je čitav niz industrijskih postrojenja pretvoren u kulturne centre i stambena naselja. Uveliko traju pripreme za demoliranje tog naselja, ali se polako menja i raspoloženje prema tom uništavanju zgrada koje su, kakve-takve, ipak postale zaštitni znak Glazgova.
Prošle nedelje je i organizator Igara Komonvelta u Glazgovu Dejvid Grevemberg na Britanskom radiju (BBC) priznao da bi to rušenje „moglo da izazove proteste građana“. Naime, u tim zgrada još uvek živi oko 900 porodica, a njihovim protestima priključili su se i mnogi bivši stanovnici Crvene ulice.
|
|
|
Finlej Mekej: Ne mislim da sam živeo u 'urbanom rasulu' |
„Bilo je predivno tu živeti“
„Stanovala sam u onoj trostrukoj zgradi, onda, sedamdesetih. To je bilo predivno mesto za stanovanje“, seća se Meri Kvin. Ona i njena porodica doselili su se u Crvenu ulicu iz svoje stare kuće koju su imali u Springburnu i za njene roditelje je život u tim novim zgradama bio „čist luksuz“. Mnogi od komšija bili su kao i oni – radnici u pogonima u Glazgovu. Zgrade su se tada čistile, a liftovi su radili...
I Finlej Mekej proveo je mladost u tim zgradama i optužuje grad da je sam kriv za propast naselja: „Pogledajte te prozore, to su još uvek isti oni aluminijumski prozori koji su ugrađeni prilikom izgradnje šezdesetih. Nikada nisu zamenjeni. Nisu čak ni popravljani oni koji su se polomili. Nema te zgrade koja može da preživi pola veka, a da se uopšte ne održava.“
I u Glazgovu i u čitavoj Velikoj Britaniji, Crvena ulica postala je simbol urbane propasti. Tu su snimani i igrani i dokumentarni filmovi, mnoštvo je umetničkih fotografija za koje su autori upravo tamo pronašli svoje motive. Ali Mekej na to gleda sasvim drugačije: „Živeo sam tu 23 godine, a sad već 25 godina redovno tu posećujem svoju majku. Nikad se nisam osećao kao da živim u nekakvom urbanom rasulu. Upravo suprotno, bio sam veoma srećan što tu živim!“
Šta je danas bolje?
Meri Kvin naročito smeta argument koji se navodi kada se objašnjava zašto će se njene bivše zgrade rušiti povodom otvaranja Igara Komonvelta. Kako je objavljeno, na putu Glazgova u novu, drugačiju budućnost, one se ruše „u znak sećanja na sve one koji su tu živeli“. Ona smatra da je to prilično neukusna patronizacija. „I dalje mislim da je to neukusno. Sve je to samo kako bi se pokazalo da napredujemo u našem konceptu stanovanja. Samo, koliko je to točno? Jesmo li zaista odmakli dalje od drugih zemalja Evrope?“
|
|
|
Meri Kvin: Recite, jesu li današnji stanovi bolji? |
Ni profesor savremene vizuelne kulture na Univerzitetu u Edinburgu, Ričard Vilijams, nije baš siguran u to. „Ako se setite osamdesetih, Glazgov je i na globalnom nivou bio jedan od mnogih gradova u ekonomskim nevoljama, ali je izgledalo da zna, kuda treba ići. Činilo se da razume kako nekakvo rešenje predstavlja da se nešto uradi sa kulturom. Ali poslednje decenije nestalo je zamaha i malo toga se učinilo u smislu izgradnje prave, fizičke infrastrukture.“
Profesora naročito ljuti to što se, povrh svega, od rušenja pravi neprimerena i neukusna predstava. To pre predstavlja pogled unazad, na takve atrakcije rušenja koje su naročito bile popularne u Americi pre četrdesetak godina, nego što je nekakav „pogled u budućnost“ Glazgova.
„Danas živimo u mnogo složenijem, sofisticiranijem svetu, s više nijansi u gledištima. Ali ta ideja nas vraća direktno u sedamdesete“, tvrdi profesor Vilijams. S njim se očigledno slaže i mnoštvo stanovnika Glazgova: na peticiji protiv rušenja koja je organizovana na internetu skupljeno već više od 17.000 potpisa. To je i gradske oce nateralo na razmišljanje o tome da li je zaista dobra ideja da se čitava Crvena ulica sravni sa zemljom.
Napomena: Tekst je u potpunosti preuzet sa portala Deutsche Welle
Autori: Piter Džiogegan, Glazgov / Anđelko Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković
