Da je Čikago pobedio na takmičenju za organizovanje Letnjih Olimpijskih igara 2016, kao što su mnogi ljudi u gradu očekivali, ovaj region bi ugrubo bio sada na pola puta u pripremama za Olimpijske igre. Čikago bi gradio stadion kapaciteta 80.000 mesta na južnoj strani grada koji bi kasnije bio pretvoren u stalni (mada mnogo manji) stadion za potrebe grada. On bi razvijao područje oko zatvorene bolnice Majkl Riz, spajajući uličnu mrežu tu sa prohodnim olimpijskim selom. Grad bi, takođe, adaptirao centralni kej za potrebe sportova na vodi.
Zanimljivo je gledati na sve te projekte koje se sada nalaze u arhivama, tri i po godine nakon što je Međunarodni olimpijski komitet (IOC) dodelio organizaciju igara Rio de Ženeiru. Nekoliko desetina lokalnih arhitektonskih, urbanističkih, inženjerskih i konsultantskih firmi su provele više od tri godine skicirajući predloge za Olimpijadu za koju se grad nadao da će održati, a sve u nastojanju da udahnu dah života tom hipotetičkom projektu. Zatim je sav taj rad prestao da bude relevantan 2. oktobra 2009. godine.
Često se pitamo šta olimpijski gradovi domaćini dobijaju u zamenu za sav taj novac, energiju i haos izgradnje uložene u organizovanje najvećeg sportskog događaja na svetu. Ali, priča o gradovima koji su u trci za organizovanje Olimpijade, ali je nikada ne dobiju, predstavlja drugo pitanje.
Oglas
„Šta dobijate sastavljanjem ponude koja je neuspešna?“, pita Šon Kinzi (Sean Kinzie), pomoćnik direktora u inženjerskoj firmi Skidmore, Owings & Merrill (SOM), koja je radila puno radno vreme tri i po godine na planovima za neke od najatraktivnijim gradskim olimpijskim objektima. On je zatim pauzira pre nego što je odgovorio na svoje pitanje. „Nisam siguran da znam odgovor.“
Kinzi je izvukao sve te stare arhitektonske projekte nedavo tokom panela o Olimpijskom nasleđu na godišnjoj konferenciji Američkog udruženja urbanista (American Planning Association). Čikago je domaćin te konferencije (grad možda nije odneo pobedu za organizovanje Olimpijade, ali je dobio organizaciju konferencije), tako da je imalo smisla da se Čikago uključi u razgovore o olimpijskoj urabanoj transformaciji. Kinzi je, međutim, nespretno završio u klinču sa svojim nerealizovanim planovima za Olimpijadu između govornika iz Londona, koji je zapravo bio domaćin ovog događaja, i drugog govornika iz Rio de Ženeira, koji će biti domaćin.
Kinzi nije proveo mnogo vremena nad tim planovima od 2009. godine („Postoji mnogo toga da se radi na ovom svetu“, kaže on i dodaje da je veoma lako produžiti dalje brzo). Ali njihovo slučajno pojavljivanje na konferenciji je podsetnik da ovaj posao planiranja ne isparava kada ispare šanse za organizovanje olimpijade (neki internet sajtovi, međutim, nestaju).
„Planovi postoje. Ako grad bude ikada želeo da izgradi tu raftersku stazu na Severnom ostrvu, imamo projekat za njega“, kaže Kinzie. „Postoji to institucionalno istorijsko znanje kada možete reći 'hej, sećate se projekta koji smo radili pre par godina?'“
Da li se to, doduše, računa kao nasleđe?! Čikago verovatno nikada neće hteti da izgradi većinu ovih objekata u nekom drugom kontekstu. I pošto se grad prodavao kao mesto koje već ima netaknutu tranzitnu i parkovsku mrežu (što je oštri kontrast u odnosu na Rio de Ženeiro), Čikago nije zaista nikada radio na dramatičnom poboljšanju infrastrukture čiji planovi bi bili dobrodošli i bez Olimpijade. Neki drugi neuspešni grad bi mogao da iskoristi projekte rađene za poboljšanje infrastrukture: nova železnička linija do aerodroma, na primer, ili park gde ranije nije postojao.
Jedini izuzetak u Čikagu bi moglo biti Olimpijsko selo. To je deo olimpijske infrastrukture koja se najlakše prenosi u neke druge svrhe, u vidu gustog naselja mešovite namene sa novim stanovima. Čikago će i dalje neminovno rekonsturisati područje oko bolnice Majkl Ris, a za taj projekat, ova vizija može dobro doći.
Ogromna je inženjerska vežba zamisliti jednu Olimpijadu, i zamislivo je da vladine agencije i privatne firme imaju koristi na neki manje opipljiv način iz tog procesa zajedničkog rada. Kinzi je, međutim, bio neodlučan u zaključku da li se cela stvar barem isplatila kroz nova partnerstva u okviru grada. Ponuda za organizovanje olimpijade zbližava ljude, kaže on. Ali ona takođe deli ljude. Svaka ideja ima protivnike.
Dakle, da li bi on preporučio ovu vežbu drugim gradovima?
„Ovo treba raditi jedino ako znaš da ćeš pobediti“, kaže on. „Deluje smešno reći to, ali imati više stotina ljudi koji na tome rade tri godine nije smešno. Ovo se ne radi osim ako ne znaš da ćeš pobediti. Morate sami sebe ubediti u to.“
Naravno, vi očigledno znate da postoji šansa da ćete izgubiti. Ali možda to nije toliko različito od projektovanja za razvoj koji može propasti, ili projektovanja zgrade koja, iz bilo kog razloga, možda nikada neće biti izgrađena.
Pjongčang u Južnoj Koreju je konkurisao tri puta za organizaciju Zimskih olimpijskih igara pre nego što je konačno dobio pravo da bude domaćin 2018. godine.
„Gotovo je nezamislivo da to radite“, kaže Kinzi. „Možete li zamsliti da radite što više možete nekih tri i po godine na nečemu, izgubite, zatim započeti ponovo, ponovo izgubiti, i potom opet početi iznova? To je 12 godina vašeg života.“
Reciklaža projekata može biti najjednostavniji način njegovog spašavanja. Čikago, međutim, nema trenutno planove da to pokuša.
