Bez obzira koliko zdravstveni centar liči (ili bi bi bar trebao) na spa centar, ili koliko dobro bolnička soba imitira hotelsku sobu, njegov primarni posao jeste da leči, a ne razmazi. Sa manjkom budžeta u zdravstvu koji već sprečava ljude da dobiju pristup dobroj zdravstvenoj zaštiti, lako je posmatrati ulepšavanje bolnica kao beskrupulozni višak.
Ali dok se povlađivanje sigurno javlja zbog povlađivanja, brojne studije su utvrdile da sredina (njene boje, zvuci i ostale karakteristike pored čistoće) može imati direktan uticaj na zdravlje i lečenje. Elementi poput veštačkog osvetljenja i neželjenih zvukova su povezani sa fizičkim efektima sličnim onim koji izazivaju stres, kao što su povišeni krvni pritisak uz simptome depresije.
Dokazano je da prirodna svetlost ima sposobnost podizanja raspoloženja i ublažavanja bola. Prisustvo drveća i prirode izgleda da, takođe, utiče na ljudsko zdravlje na suptilne ali merljive načine. Ublažavanje anksioznosti i stvaranje pozitivne atmosfere za lečenje može da dovede do opipljivih rezultata.
Oglas
„Revolucija u nauci projektovanja je već u toku“, navodi se u prošlonedeljenom članku Njujork tajmsa (New York Times). Ovo je svakako slučaj u zdravstvu: rastuće polje „preojektovanja na osnovu dokaza“ ima za cilj da uvede elemente konstrukcije i atmosfere koja dokazano pomaže lečenju.
Takatika je veoma logična iz osnovne naučne perspektive. Tepisi, na primer, mogu biti loš izbor za bolničke podove prosto jer tepisi sadrže mnogo više bakterija nego goli podovi.
Ali, isto tako loše odabrani obrazac za podnu oblogu može imati negativne efekte takođe. U članku u Tajmsu, novinar Lens Hosej (Lance Hosey) primećuje da su ljudi motivisani zelenom bojom, provičeni „zlatnim pravougaonicima“ i osećaju olakšanje kada se suoče sa „nepravilnom, samosličnom geometrijom“ koja se često pojavljuje u prirodi.
Možemo dodati da ljudi ne reaguju dobro na statične, ponavljajuće obrasce kao što je potvrdio kontrolisani eksperiment prošle godine. Autori eksperimenta su naterali učesnike da gledaju crno beli tepih sa takvom estetikom (fotografija levo) i nakon samo pet minuta, „čak su i neurološki normalni pojedinci“ imali fizičke simptome mučnine nalik onoj koja se javlja u toku vožnje.
To je više nego dovoljno dokaza da ovaj specifični obrazac ne bi bio najbolji izbor za podove u čekaonici, recimo. Kao što projektanti kazina u Las Vegasu postavljaju dezorijentišuće obrasce na podovima kako bi zadržali poglede posetioca ka automatima, tako i projektanti bolnica i drugih zdravstvenih centara u najmanju ruku pokušavaju da izaberu materijale i elemente koji će dovesti do efekta smirivanja i opuštanja.
Ali takođe postoji pokret koji skreće pažnju na kognitivne i emocijalne procese, koristeći holistički pristup promovisanja lečanja i oporavka kroz elemente prostora. „Ne bi trebalo biti iznenađujuće da dobar projekat i dizajn, često na suptilan način, može imati takve dramatične posledice“, nastavlja Hosej. „Ako se svaki projektant više razume u matematiku privlačnosti, mehaniku naklonosti, svi projekti i dizajni od kuća do mobilnih telefona i automobila bi mogli da budu dobri za vas i da izgledaju dobro za vas.“
Bolnice koje je on izostavio se čine kao očigledna mesta da se probaju takve taktike projektovanja. Oni koji to sebi mogu priuštiti, kao što je Cedar Sinaj medicinski centar (Cedars-Sinai Medical Center) u Los Anđelesu, implementiraju takve promene u obilju.
|
|
|
Njihov centar za lečenje raka, na primer, ima obeshrabrujući izazov jer se nalazi pod zemljom. U svom početnom nastajanju, njegovi projektanti su se samo uklopili sa tom temom, iskorišćavajući oštre ivice i industrijske površine. Po njihovom mišljenju, on je „reflektovao 'dekonstruktivističku' strategiju usmerenu na pruženje udobnosti i poverenja pacijentima priznavanjem realnosti borbi protiv raka“. Po mišljenju pacijenata, međutim, to je više nalik silasku u grob. To nije baš „realnost“ koju bi bilo ko ko se bori protiv raka želeo da ima u toku dugih tretmana hemoterapija.
Nova inkarnacija centra, završena 2008. godine, bila je rezultat petogodišnjeg istraživanja, anketiranja pacijenata i obraćanja pažnje na detalje. Njegovi projektanti su pokušali da shvate kako da koriste osvetljenje i boje da bi ga napravili „živim, energičnim, utešnim i prijatnim“, rekao je dr Robert Figlin, zamenik direktora centra. Oni su nadoknadili nedostatak prirodne svetlosti sa bliskim paralelama koje omogućavaju da se pacijenti prilagode prostoru, uključivajući individualne kontrole temperature, akvarijuma, zelenila i umetničkih dela inspirisanih prirodom.
„Mi verujemo da ovi elementi svetlosti, prirode, toplog, dobrodošlog enterijera, privatnosti i umetnosti doprinose procesu lečenja“, rekao je Zeke Triana, direktor planiranja i izgradnje kampusa zdravstvenog centra, koji je trenutno takođe u procesu redizajniranja. „Mislim da su to osnovne ljudske potrebe.“
Centar izveštava da su pacijenti i zaposleni veoma zadovoljni sa prostorima, ali, kao i sa prvobitnim projektom, lekovita dejstva okruženja su više izvedena nego što su objektivno izmerena. To možda nije dovoljno da opravda trošenje novca zdravstvene zaštite.
Projektantske odluke koje povećavaju bezbednost i smanjuju infekcije će, naravno, uštedeti novac. U slučajevima gde su se holističke prednosti pokazale da dopunjuju merljive zdravstvene ishode, takve napore je lakše racionalizovati.
Na primer, prvi put je primećeno 1920. godine u časopisu Američkog medicinskog udruženja, da držanje pacijenata u privatnim sobama pomaže u sprečavanju širenja infekcija. To takođe olakašava doktorima i sestrama da rade svoj posao. Što je još važnije, privatne sobe su isplativije. Ali one takođe pomažu u pružanju društvene podrške pacijentima, dozvoljavajući privatne posete. A smanjenjem buke i saobraćaja, veruje se da one ublažuju stres pacijenata. Iako takvi ishodi jesu teški za prodaju kao primarna opravdanja za korišćenje privatnih soba, studije su podržale sve ove teorije.
Godine 2006, Američki institut arhitekata (AIA - American Institute of Architects) razvio je strukturalne smernice za bolnice koji se fokusira na efekte elementa životne sredine, kao što je loše osvetljenje ili neadekvatni prostor, na bezbednost pacijenata. Oni takođe naglašavaju važnost podupiranja nekih ili svih inovacija sa naučnim dokazima.
Kada projektantske ambicije postanu uzvišenije, sugerišući, na primer, da slike prirode podstiču na stanja meditacije koje omogućavaju pacijentima da nekako prevaziđu svoju bolest, njihova efektivnost se mnogo teže utvrđuje, i o njima se treba misliti kao o dodatnom bonusu umesto sastavnim delom zdravstvene zaštite. Ali ako želimo da implementiramo više naučni dizajn, kako i Hosej tvrdi da bi trebali, bolnice su odlično mesto za početak.
