Nova „režija“ zgrade (Jugoslovenske) Kinoteke u Beogradu

Srpski arhitekta Pavle Vasev, „režiser“ novog enterijera zgrade Jugoslovenske kinoteke, dobio je u junu ove godine nagradu za novo ruho reprezentativnog zdanja ove važne institucije kulture, koju je u konkurenciji od 66 projekata iz 30 zemalja dodelila organizacija Sent-Goben u Londonu. Tako se arhitekta Vasev našao u društvu najvećih svetskih zvezda arhitekture, poput Normana Fostera, Zahe Hadid i Santrajga Kalatrave, koji su takođe osvajali nagrade na ovom takmičenju.

Široj srpskoj javnosti arhitekta Vasev nije poznat, možda i zbog toga što je još kao mlad čovek, sa tek završenim Arhitektonskim fakultetom, 1988. godine otišao u Kanadu, da bi se pre šest godina, iz porodičnih razloga, vratio u rodnu kuću na Vračaru. Od tada, praktično, živi na relaciji Beograd - Toronto. „U Kanadu sam otišao pre onih teških devedesetih i odmah sam počeo da radim u struci. Ubrzo sam u Torontu počeo da sarađujem na projektima poznatog arhitektonskog biroa „Adamson Asosijets”, da bih se kasnije osamostalio“ – ističe arhitekta Pavle Vasev.

I kao što se, na početku karijere, u Kanadi prihvatio uređenja jednog spa centra, jer je kolegi bilo daleko da putuje do mesta gde su se radovi izvodili, (kasnije Vasev dobija nagradu za taj projekat), tako je i u činjenici da niko od beogradskih arhitekata nije želeo da prihvati rad na enterijeru Kinoteke sa veoma ograničenim budžetom, bila šansa koju nije propustio. I opet je nagrađen. Da li je ovo jedan od načina kako postići uspeh i ostati zapažen u okolnostima i na prostoru u kome živimo?

Uprkos projektantskim okolnostima i nezainteresovanošću struke za ovaj poduhvat, arhitekta Pavle Vasev je odlučno pristupio „režiranju“ novog enterijera Jugoslovneske kinoteke. Možda je termin „režija“ upravo najadekvatniji izraz s obzirom na namenu objekta ali i onu pojmovnu stranu i ulogu režije u kreiranju ražličitih odnosa u određenom kontekstu. U interviju sa francuskim filozofom Žan Bodrijarom (Jean Baudrillard, 1929-2007), francuski arhitekta Žan Nuvel (Jean Nuouvel) na Bodrijarovo pitanje „Postoji li istina arhitekture“ ističe da je „pustolovina arhitekture smještena u svijet koji je stvaran, u svijet koji podrazumijeva neki konsenzus“. Po njemu „područje arhitekture se, silom prilika, kreće oko neke vrste zavođenja“ koja nije uvek prijatna i obostana, tako da se „arhitekta nalazi u vrlo osobitom položaju“ delujući u okvirima često složenih ograničenja i cenzura, jer „on nije umjetnik u tradicionalnom smislu, on nije netko tko meditira pred bijelim papirom“ već neko ko artikuliše zavođenje u cilju prevazilaženja ograničenja i stvaranja lične percepcije (Baudrillard; Nouvel, 2008).

Nuvel ističe da arhitektu „često uspoređuje sa filmskim redateljom“ jer kako kaže „imamo slična ograničenja, dolazimo u situaciju u kojoj moramo izvesti neki objekt u određenom vremenu, s postojećim budžetom“ (Baudrillard; Nouvel, 2008, str. 12). Arhitekti kao i režiseri često deluju u ograđenom i ograničenom području, a prostor slobode treba tražiti u artikulaciji više stvari. Odnosno, kako to kaže Nuvel - potrebno je pronaći meru između onoga što nadziremo i onoga što izazivamo. Po Bodrijaru „uspjeli objekt, u smislu da postoji s onu stranu vlastite realnosti, jest objekt koji proizvodi odnos nadmetanja“ (Baudrillard; Nouvel, 2008, str. 16). Reditelj i režija su, na primeru ovog projektantskog zadatka, simbolično upotrebljeni kako bi se naglasio odnos projektanta prema okolnostima u kojima stvara, te istakla važnost prepoznavanja, percepcije autorskog odnosa prema ograničenjima.

„Razmislio sam i predložio ljudima iz Kinoteke da, za ograničen novac kojim smo raspolagali u budžetu, uradimo enterijer prizemlja i prvog sprata, a da ostali prostor, a reč je o ukupno skoro 5.000 kvadrata, samo okrečimo i dovedemo u pristojno stanje. Oni su pristali i ja sam počeo da radim“ - priča Vasev, koji je nakon svega, ne samo projektovao ono za šta je bio plaćen, nego je nastavio da radi i na uređenju sprata, kancelarija, potrkovlja i podruma Kinoteke, praktično bez naknade.

Da je ovo bio jedan zahtevan projekat, isprepletan nizom ograničenja što finansijskih što onih nasleđenih u prostoru, govori činjenica da je rad na projektu trajao četri godine. Kako je postojeći objekat građen i transformisan u nekoliko istorijskih etapa (konačni arhitektonski projekat rekonstrukcije i adaptacije uradio je arh. Rajko Marić), projekt enterijera je u takvim okolnostima morao da bude, po oceni autora, vezivno tkivo svih nasleđenih elemenata i da ostvari kontinuitet i sklad.

U radu na enterijeru, kako i sam naglašava, potpuno se povukao i prepustio zdanju da samo iz sebe govori. „Kad radi na jednom ovakvom objektu koji je od nacionalnog značaja, arhitekta mora da se odrekne svoje dominacije, pretencioznosti i potrebe za ličnim pečatom, i da pusti zdanje da samo govori. To je kategorija objekta čiji enterijer mora da traje, mora da preživi trendove, i zato sam se trudio da on bude sveden i da ničim ne bode oči“ - objašnjava Vasev.

Vodeći se Misovim (Mies van der Rohe) stavom „manje je više“, Vasev je uspeo da složeni i dosta zapušteni prostor nekadašnjeg konaka, mnogo puta dograđivanog i pregrađivanog, pretvori u palatu sedme umetnosti kakvu je zasigurno zaslužila Jugoslovenska kinoteka. Linije njegovog nenametljivog enterijera su prave, boje diskretne, nežne: bela, svetlo i tamno bež, a gde god je mogao pravio je komunikaciju u prostoru otvorivši troja vrata na svečanoj sali (koja su prethodno bili prozori prema atrijumu, te je trebalo samo ukloniti parapete) i podigavši ispred njih staklenu pasarelu, koja može da služi i kao podijum za kratka izlaganja, stvorena je veza sa nekadašnjim bočnim tremovima.

„Hteo sam da u prvi plan stavim arhitektonsko istorijski nasleđe i sve zatečene vrednosti. Da istaknem vrednosti prostora bez bilo kakve autorske pretencijoznosti“ – ističe Vasev. „Bilo je važno da prostor probudi empatiju korisnika jer enterijeri su“, kako kaže, „kao veliki organizmi koji apsorbuju, proizvode i prenose, emituju energiju: zvukove, svetlost, toplotu... Oni nas ne smeju ostaviti ravnodušnim, moraju pokrenuti emocije i znatiželju.“

Svedenost i mirnoća novog enterijera objedinili su različite hronološke slojeve zdanja u Uzun Mirkovoj br. 1, poštujući pri tome kriterijume integrativne zaštite ovog objekta od strane Zavoda za zaštitu spomenika. Autor je želeo da simulira situaciju očuvanog prostora originalnog klasicističkog objekta. „Dakle da ostane utisak kao da je ostalo očuvano oko 70 odsto autentičnog prostora“, ističe gospodin Vasev, „dok je glavni ulaz za građanstvo – iz bočnog pasaža koji vodi ka zgradi Beogradske filharmonije rešen sasvim u maniru modernog enterijera. Konačno, „susret“ ta dva stila su uspela da ostvare uspešan dijalog.“

U ovom enterijeru sve je pomireno i povezano, nema agresivnih elemenata koji bi narušili prostorni i vizuelni doživljaj. Čak je i monumentalno betonsko stepenište u atrijumu „pripitomljeno“ kako ne bi narušilo sklad i eteričnost ovog, već samog po sebi u beogradskoj arhitekturi, retkog atrijuma. Orginalno, autentično spiralno drveno stepenište koje iz partera vodi na galeriju svečane sale, autor je slučajno otkrio prilikom sanacije jednog zida, zadržano je i afirmisano kao protivteža novom betonskom stepeništu, ističući klasicističku eleganciju svečane sale.

Posebno je dobra i uspela materijalizacija ovog enterijera, kao i rešenja detalja. Minimalistički pristup je omogućio objedinjavanje starog i savremenog, mogućeg i dozvoljenog, težeći „esencijalnom kvalitetu prostora i izvornoj objektivnosti koja se karakteriše oblikovnim vakumom i izražajnom tišinom“ (Maksimović, 2008, str. 96). Spoj starih i novih materijala (drvo, opeka, kamen, staklo, metal, beton) sugestivno je naglasio istorijske slojeve prostora, jer je upravo materijal „koji arhitektura izlaže simultanoj percepciji, u stvari, sveukupni materijal materijalizma – posebno istorijskog materijalizma – koji daje značenje i dimenzuju vremenu i istoriji kao i prostoru“ (Virilio, 2011, str. 49) obezbeđujući tako novi prostorni i vremenski sloj koji je nastao kao proces već pomenute artikulacije.

Takođe je dosledna primena prostornog i vizuelnog koncepta i materijalizacije u svim prostorima Kinoteke, kako onim „zvaničnim“ reprezentativnim tako i u onim sporednim, povezujući različite prostore od podruma do podkrovlja u jednu jedinstvenu celinu definisanu esencijalnim jezikom arhitekture – „mešavinom nostalgije i krajnje anticipacije“ (Baudrillard; Nouvel, 2008, str. 23).

U ovom elegantnom zdanju, gde se spajaju stilski elementi i savremeni materijali i konstrukcije, smešteni su direkcija Kinoteke, tri filmske sale sa najsavremnenijom tehničkom opremom za filmske projekcije, biblioteka, čitaonica, muzej kinematografije, filmske laboratorije, fonoteka, videoteka, prostori za seminare, koncerte, prezentacije, izložbene galerije, a biće otvorena i škola crtanog fima. Ovom rekonstrukcijom je omogućeno da Jugoslovenska kinoteka funkcioniše na jednom mestu. Decenijama su njeni radni, administrativni i javni prostori bili razbacani na brojnim lokacijama u gradu, a sada su konačno na jednoj adresi gde će svi koji dođu moći pod jednim krovom da sagledaju kako se razvijao film.

U ovom objektu – hramu sedme umetnosti – susreli su se arhitektura i film. Film je dobio novu „scenografiju“ – institucionalnu palatu filsmske umetnosti, a arhitektura se pokazala u svom zavođenju i izazivanju kroz prostornu „režiju“ postojećeg i novog, stvarajući kadrove singularnog prostora artikulisane pojavnost. „Po Valteru Benjaminu, arhitektura, kao i film, predstavlja materijal za simultanu, kolektivnu recepciju“ (Virilio, 2011, str. 49), a u slučaju projekta enterijera Kinoteke Pavla Vaseva to je recepcija arhitektonskih formi i materijala istorijskog i novog sloja u međusobnom skladnom kadriranju i prožimanju. Odnos arhitekture i filma iskazao je „filmski stvaralac Rene Kler kada je rekao: Umetnost koja je najbliža filmu je arhitektura“ (Virilio, 2011, str. 49).

Detalji o projektu:

Investitor: Evropska investiciona banka (EIB), a suinvestitori su NIP i
Ministarstvo za kulturu Republike Srbije
Projektant: Svetlost teatar (Rajko Marić); enterijer arh. Pavle Vasev; opremanje firma "Arhi pro"
Izvođač: Gradina d.o.o. Zemun, Beograd
Lokacija: Uzun Mirkova 1, Beograd
Ukupna površina objekta: 4.700 m²
Fotografije: Relja Ivanić, m. sc. arhitekta