Prefabrikovane i montažne kuće – kuće za novi milenijum

Jedna od najvećih debata u savremenoj arhitekturi vodi se o prefabrikovanim građevinama.

Pokazalo se da su prefabrikovani elementi učinili čuda u bržoj izgradnji industrijskih hala, skladišta, kabina ili garaža. Ali, da li će označiti i prekretnicu u načinu stanovanja i razvoju poslovnog prostora u bližoj budućnosti?

Prefabrikovane ili montažne kuće su građevine koje se ne grade na licu mesta, već se delovi proizvode u fabrici u vidu panela ili modula, a zatim se transportuju do mesta izgradnje. Pošto su kuće sagrađene iz delova vlasniku je lako da montira dodatne prostorije ili solarne panele na krovove.

Mnoge od ovih kuća mogu biti lako prilagođene specifičnostima lokacije izgradnje, čineći ovakav oblik konstrukcije daleko fleksibilnijim i modernijim nego ranije.

Prefabrikovane kuće dugo nisu bile popularne na tržištu zbog neadekvatnih materijala i nedovoljne izolacije. Međutim, sa razvojem tehnologije i novih materijala, ti problemi su prevaziđeni. Danas dizajn prefabrikovane kuće predstavlja izazov za svakog mladog arhitektu. Dizajn postaje sve inventivniji upotrebom najrazličitijih geometrijskih oblika i eco-friendly materijala. Na taj način ovaj tip kuća prati razvoj aktuelne zelene arhitekture i održivi način gradnje i stanovanja. Veliku prednost predstavlja i to što nakon izgradnje ne ostaje puno građevinskog otpada. U Evropi i Americi tržište prefabrikovanih materijala i kuća je u stalnom usponu.

U Velikoj Britaniji, reč prefab se uglavnom vezuje za specifični tip prefabrikovanih kuća podignutih u velikom broju za vreme i nakon Drugog svetskog rata, kao privremena zamena za smeštaj vojske. Bili su to Nisen (Nissen) kolibe i Belman (Bellman) hangari čija je namena nakon rata preinačena.

Služile su porodicama i imale su ulazni hodnik, dve spavaće sobe i kupatilo, što je bila inovacija za mnoge Britance u to vreme, kao i odvojeni toalet, dnevnu sobu i opremljenu kuhinju. Gradili su se od čelika, aluminijuma i azbesta, u zavisnosti od tipa građevine. Jedna takva kuća, nakon četrdeset godina upotrebe, postala je muzejski primerak otvorenog muzeja Čiltern (Chiltern). U Bristolu postoji danas još nekih sedam stotina ovakvih kuća.

U Americi se prefabrikovane kuće javljaju nešto ranije. Početkom prošlog veka, oko 1908. godine, u vreme Zlatne groznice, bilo ih je moguće naručiti u delovima poštom. U Americi su se koristile Kvonset (Quonset) kolibe kao vojne građevine i čuvene Lustron (Lustron) kuće za obezbeđivanje smeštaja trupa tokom rata, ali i za povratnike iz rata. Iako je ideja bila da ove građevine imaju ograničenu upotrebu, mnoge su ostale naseljene godinama pa i decenijama nakon rata.

U isto vreme bile su popularne i montažne učionice, a njihova uloga se čak povećala za vreme bejbi bum (baby boom) generacije. Nakon Drugog svetskog rata javlja se problem nedostatka stambenih jedinica. Započela je masovna izgradnja koja se odlikovala brzinom, ali ne uvek kvalitetom i inventivnošću dizajna. Stanovnike tih zgrada niko nije pitao kako bi oni voleli da izgleda njihov životni prostor. Za to nije bilo vremena.

U nedavnom izdanju časopisa Architectural review, urednik Piter Dejvi (Peter Davey) primetio je da je pre nekih četrdesetak godina bilo nezamislivo razmišljati o stambenoj jedinici kao o nečemu što bi trebalo da bude dom, jer je taj deo bio rezervisan za komercijalnu i masovnu arhitekturu. Relativno nedavno obnovljeno je interesovanje za individualne kuće u savremenoj arhitekturi. Arhitekte su se konačno zapitale kako bi trebalo da izgleda dom.

Po mišljenju velikana, kakvi su bili Volter Gropijus (Walter Gropius) ili Mis Van de Roe (Mis Van der Rohe), termin dom nije se mogao odnositi na ogromna aristokratska imanja ili viktorijanske kuće. Prvi put u istoriji, obična stambena kuća našla se u središtu pažnje arhitektonske teorije i prakse.

Pre nekih sedamdesetak godina, kredo modernizma koji je naglašavao ulogu čistih formi, uzeo je maha i u radikalnim rezidencijalnim narudžbinama kao što su bile kuća Šreder (Schroeder) u Utrehtu, Gerita Ritvelda (Gerrit Rietveld), Le Korbizjeova (le Corbusier) vila Savoja (Savoye) u Poasiju (Poissy) kao i kuća Farnsvort (Farnsforth) Mis van de Roa (Mis Van der Rohe) u Ilinoisu (Illinois).

Ovaj minimalistički apstraktni stil prenet je u koncept radničke kuće i stambene kuće građanske klase. Verovatno prvi put u istoriji arhitekture, individualno i želje naručilaca stanara zauzimaju najvažnije mesto. Sada arhitekte zadovoljavaju potrebe potrošača, a ne nameću svoj stav i ne insistiraju na masovnoj gradnji kao pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Nove kuće za novog čoveka.

Danas, kuće prate budžet stanara, kao i njihov način života. Čovek 21. veka je nomad. Njegova misija je osvajanje novih prostora. Uvek u pokretu, on nosi svoj dom i kancelariju svuda sa sobom. Današnji nomad nikad više ne bi trebalo da pakuje svoje stvari, jer njegova kuća je ujedno i njegov kofer. Bez obzira na to kuda ide, moderni nomad svuda pronalazi svoj dom.