C2C - Od kolevke do kolevke - tehnologija kao živi metabolizam - 0% otpada iza nas (video)

Od kolevke do kolevke ili Cradle to Cradle Design (još pominjan i kao C2C ili regenerativan pristup) jeste biomimikrijski pristup dizajnu na svim nivoima - od industrijskog dizajna, preko projektovanja i izgradnje zgrada, urbanih sredina, gradova, pa sve do ekonomskih i socijalnih sistema (više o biomimikriji pogledajte na linku na kraju teksta).

Dizajnerski koncept od kolevke do kolevke oblikuje stvari po ugledu na prirodne procese. On veštački stvorene materijale, dobijene u industrijskim procesima, posmatra kao hranljive materije koje beskonačno cirkulišu u zdravom metabolizmu živog sveta, stvarajući koncept beskonačnog životnog ciklusa neživih stvari po ugledu na živi svet - tehnosfera=biosfera.

Tako, dok štiti prirodne ekosisteme i globalni metabolizam planete, ovaj koncept istovremeno stvara bezbedno, zdravo i tehnološki napredno čovekovo okruženje dok kroz njega cirkulišu organski i sintetički materijali. Dakle, više nije stvar samo u tome da se bude efikasan već da se zaista postigne 0% otpada bilo koje vrste.

Koncept je postavio, i dao mu ime, Walter R. Stahel 1970-ih godina, a sadašnji model se zasniva na sistemu razvoja na osnovu životnog ciklusa (lifecycle development) koji je inicirao hemičar Michael Braungart sa kolegama iz EPEA (Environmental Protection Encouragement Agency) u poslednjoj deceniji XX veka.

Oglas

Oni su objavili i priručnik Tehnički okvir za procenu životnog ciklusa - Technical Framework for Life-Cycle Assessment (sličnih priručnika ima nekoliko, u izdanju različitih vladinih agencija i organizacija, možete ih pronaći i poručiti na internetu).

C2C je zaštićen brend sertifikacije konsultantske firme MBDC (McDonough Braungart Design Chemistry). Nemački hemičar Michael Braungart i arhitekta iz SAD William McDonough, koji su osnovali ovu firmu 2002. godine, objavili su i publikaciju Cradle to Cradle: Remaking the Way We Make Things (foto desno - Od kolevke do kolevke: Promena načina na koji pravimo stvari - link na kraju).

To izdanje nudi specifične detalje o načinima na koje je moguće postići željeni model kompletnog životnog ciklusa za neki proizvod, objekat ili urbanu sredinu, sa procentom otpada koji iznosi 0%. Sama knjiga je napravljena od plastike koja ne gubi svoja svojstva prilikom reciklaže:

- Ona je jedan od primera kada proizvod reciklažom može postati bolji. Ukoliko uzmemo prethodno izdanje, ispravimo ili dopišemo, i štampamo ponovo na istom materijalu, ona će zapravo dobiti na kvalitetu posle reciklaže što je danas redak slučaj sa tehnologijom reciklaže koja degradira sirovinu i proizvod - kaže William McDonough.

Koncept od kolevke do kolevke sve materijale/sirovine koji se koriste u industrijskim procesima i ostaju iza ljudi razvrstava u samo dve kategorije:

tehnička hrana (technical nutrients) - strogo definisano kao netoksični, bezbedni sintetički materijali koji nemaju negativne uticaje na prirodno okruženje, i koji uvek zadržavaju svoje osobine i mogu se koristiti za isti, ili bolji proizvod, tj. ne padaju sa svakom narednom reciklažom sve niže na lestvici tehničkih i drugih karakteristika (downcycled)
biološka hrana (biological nutrients) - organske materije koje, nakon korišćenja, mogu biti vraćene u bilo koje prirodno okruženje gde će postati deo tla, obezbeđujući hranu za mikroorganizme bez uticaja na životnu sredinu (naravno, zavisno od lokalnih uslova i potreba, jer organski materijali jednog područja ili države mogu negativno uticati na ekosisteme drugih područja i država).

Oba ova tipa materijala prate svoj životni ciklus u regenerativnom ekonomskom sistemu koji su postavili McDonough i Braungart.

Koncept je tema i mnogih dokumentarnih filmova, a jedan od njih je i Waste=Food (Otpad=Hrana - postoji nekoliko filmova pod tim imenom ali ovde ispod možete pogledati onaj u kome o C2C konceptu govore Michael Braungart i William McDonough).

Kriterijumi za C2C sertifikaciju koju sprovodi MBDC:

zdravlje materijala (material health) - identifikacija hemijskog sastava materijala koji čine jedan proizvod - opasne materije (teški metali, pigmenti, halogeni sastojci, itd) moraju biti prijavljeni u kolikom god procentu da se nalaze, dok drugi moraju biti prijavljeni kada pređu 100ppm (čestica u milion), dok je za drvo potreban sertifikat o poreklu (FSC na primer)
reciklaža - sledeći korak je procena koja obuhvata popravku i reciklažu na kraju jednog životnog veka proizvoda (material reutilization)
energija - treći korak je procena količine energije koja je potrebna za proizvodnju - za najviši nivo sertifikata potrebno je da najmanje 50% potrebne potrošnje energije za sve što čini jedan proizvod potiče od solarne energije
voda - četvrti segment procene, naročito upotreba i kvalitet otpadne vode
društvena odgovornost - odnosi se na sam proces izrade.

C2C sertifikat ima nekoliko nivoa: basic, silver, gold, platinum (osnovni, srebrni, zlatni i platinasti - slično kao kod LEED sertifikacije objekata).

Primer C2C dizajna u praksi

Čovečanstvo danas svakodnevno proizvodi mnoge materijale koji su opasni za zdravlje ljudi i okolinu, kao što su mutogene materije, teški metali i opasne hemikalije. Apsurd je u tome što su nam danas dostupne tehnologije kojima, uz ekonomsku isplativost, možemo u potpunosti da uklonimo ove materije iz svojih fabrika i svog okruženja. Jednom kada se to učini, i koncept Od kolevke do kolevke biće moguće primeniti globalno.

Postoji nekoliko jasnih primera da C2C model koji sprovodi MBDC znatno snižava troškove. Kompanija sportske opreme Nike prihvatila je ovaj koncept i već nekoliko godina uzima stare patike i reciklira gumu sa đonova, a do 2020. godine plan je da sve patike koje izlaze iz njihovih pogona budu moguće za reciklažu ili razgrađivanje.

Švajcarska kompanija tekstila Rohner uspela je, uz pomoć Michael Braungart-a i William McDonough-a da napravi 16 boja za svoje tkanine koje ne koriste ni jednu opasnu hemijsku supstancu, a uz pomoć njih može se dobiti bilo koja nijansa bilo koje boje. Od otpada koji ostane nakon iskrajanja tekstila za tržište oni prave biorazgradivi filc koji se preko zime postavlja na obradive površine i do proleća se u potpunosti razgradi stvarajući hranljive materije u zemljištu.

Jedan od najboljih je rekonstrukcija industrijskog kompleksa fabrike automobila Ford, na obali reke Ruž u državi Mičigen (Ford River Rouge Complex).

Kako bi kompanija postigla nove zahteve za tretman atmosferskih voda na industrijskoj parceli, kako one ne bi odlazile direktno u reku koja tuda protiče, imali su pred sobom dve opcije: izgradnju postrojenja za sakupljanje i prečišćavanje atmosferskih voda, ili C2C. Odabrali su ovo drugo i uštedeli 35 miliona dolara.

Kako? Izgrađena je najveća površina zelenog krova na jednom projektu na svetu - preko 40.000m² (foto desno). Lokalne vrste trava na krovovima industrijskog kompleksa sakupljaju i prečišćavaju atmosfersku vodu, istovremeno pozitivno utičući na klimu u halama ispod krova (više o uštedi troškova za grejanje i hlađenje potražite u tekstu Zeleni krovovi - zašto i kako ozeleneti krovove u urbanim sredinama? - link na kraju ovog teksta).

Postavljanje zelenih krovova koštalo je 13 miliona dolara a govori se o prirodnom sistemu koji prečišćava 76 miliona metara kubnih atmosferskih voda godišnje. Konvencionalni sistem bi podrazumevao cenu neophodnih postrojenja za tretman atmosferskih voda, što bi u ovom slučaju iznosilo 48 miliona dolara.

Još 2005. godine MBDC radio je projekat za 12 gradova po C2C standardima za Kinu. Ovi gradovi planirani su za izgradnju do 2017. godine i predviđeni su kao dom za 400 miliona ljudi. I upravo na takvim projektima vidi se značaj Credle to credle pristupa - na primer, da bi se napravila opeka za kuća za 200 miliona ljudi potrebno je da Kina uništi 1/4 obradive zemlje koju ima da bi došla do sirovine za izradu opeke, i pritom, da za pečenje potroši polovinu svojih rezervi uglja... Neodrživo...

Predlog MBDC bio je podizanje kompletnog gornjeg sloja zemljšta čitavog područja na više kote - krovove budućih zgrada. Tu bi se nastavilo obrađivanje zemlje, prelazilo bi se mostovima sa zgrade na zgradu, zeleni krovovi bi pozitivno uticali na klimu u zgradama i celim gradovima, sva voda bi se sakupljala, prečišćavala i vraćala u sistem, a solarna postrojenja (krovovi industrijske zone na obodu grada) snabdevala bi ceo grad električnom energijom...

Za više detalja o ovom, ali i drugim projektima, možete pogledati i predavanje na TED konferenciji koje je održao William McDonough 2005. godine (ili u dokumentarnom filmu Waste=Food, gore u tekstu):