Za oko tridesetak miliona evra, koliko smo otprilike u proteklih pet godina bacili na provizije bankama za odobrene, a nepovučene kredite, mogli smo recimo da sagradimo oko 800 stanova za najugroženiju kategoriju stanovništva. To je tačno polovina potrebnog novca za izgradnju obećanih socijalnih stanova širom Srbije. A da apsurd bude veći država se upravo za toliku sumu i zadužila kod "Razvojne banke Saveta Evrope" da bi obezbedila krov nad glavom za socijalne slučajeve, a da pri tome više od dve godine nije povukla ni evro od tog zajma.
Srbija je prošle godine platila 7,9 miliona evra za penale na 3,1 milijardu evra odobrenih, ali i neiskorišćenih međunarodnih kredita. Malo? Mnogo? Previše, jer smo tim novcem, čak i da je jedan jedini evro u pitanju, platili naš javašluk i neorganizovanost. Tražimo zajmove, svet nam ih odobri, uglavnom po veoma povoljnim uslovima, a mi onda godinama oklevamo sa njihovim trošenjem, jer nemamo gotove projekte, odnosno nismo obavili sve neophodne domaće zadatke da bi nam kreditori dali novac na uslugu.
Oglas
Ali u trenutku kada je svaki dinar u budžetu važan i kada se manjak u državnoj kasi nadoknađuje oporezivanjem plata profesora i lekara bacanje osam miliona evra godišnje na penale za neiskorišćene pare dođe kao čist luksuz. Ovih osam miliona evra, što je oko milijardu dinara, moglo je na primer da rastereti državnu kasu na ime davanja za penzionere koji kvartalno primaju po 4.000 dinara. Od te sume je oko 250.000 penzionera moglo da primi pomoć.
Da u svakom ministarstvu i javnom preduzeću postoji osoba koja imenom i prezimenom odgovara za realizaciju kredita danas verovatno ne bismo imali samo trećinu iskorišćenih para i pregršt planiranih, a ne sprovedenih investicija. Jer kako drugačije objasniti da pojedini zajmovi čekaju po osam ili pet godina da budu povučeni. I pod pretpostavkom da se na ratifikaciju pozajmice u Skupštini potroši godinu dana, i još toliko izgubi na tendersku proceduru i godinu za eksproprijaciju i projektovanje opet se presporo radi.
Dok odobrene pare čekaju našeg investitora majke u dečjoj Očnoj klinici u Beogradu spavaju na stolicama. Vozovi se kreću 30 kilometara na sat, sporije nego u 19. veku. Tranzit iz Turske na putu ka centralnoj Evropi polako se preusmerava na Bugarsku i Rumuniju, jer mi četiri godine nismo u stanju da iskoristimo kredit "Evropske banke za obnovu i razvoj" namenjen izgradnji auto-puta od Niša do bugarske granice. Osim što smo toj banci platili do sada 2,8 miliona evra penala, milione evra gubimo i zbog nenaplaćenih putarina i usluga tranzitnim putnicima.
Šta tek reći za kredit "Svetske banke" namenjen za izgradnju kolektora Veliki Krivelj i rehabilitaciju jalovišta, odnosno deponije otpadnih materija koje nastaju posle iskopavanja rude u Rudarsko topioničarskom basenu Bor, koji šest godina čeka na povlačenje. Te pare su mogle biti i trajno izgubljene da bord direktora "Svetske banke" nije produžio trajanje kredita do kraja septembra 2015. godine. U trenutku kada je 2007. godine odobren ovaj kredit po preferencijalnim uslovima, naša zemlja se zbog ekonomske situacije i nasleđa iz devedesetih godina nalazila u grupi najpovlašćenijih zemalja. Srbija više nije u toj grupi i ako se preferencijalna sredstva, sa kamatom ispod pola procenta i rokom otplate 15 ili 20 godina ne iskoriste, pare se vraćaju u banku i preusmeravaju se u neku drugu zemlju iz grupe najpovlašćenijih. To nisu velika finansijska sredstva, koja će da povuku Srbiju napred, ali deset miliona dolara za ekološku zaštitu zagađene okoline, više je nego dobrodošlo.
Kada se ovako lako odričemo gotovo besplatnih kredita onda ne čudi što tako ravnodušno gledamo na izdvajanje od milion dolara na nepovučena sredstva iz kineskog kredita za most Zemun–Borča ili 1,6 miliona dolara iz takođe kineskog kredita za "Kostolac B". Inače na kredite iz ove zemlje plaćamo i najskuplje penale od 0,75 odsto (EBRD i nemačka KfW banka i vlada Azerbejdžana naplaćuju 0,50, a IBRD "Svetske banke" 0,25 odsto).
Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta kaže da bi iskorišćenost kredita bila mnogo efikasnija kada bi za projekte bili zaduženi profesionalci, koji bi ih stručno vodili od početka do kraja.
- U ministarstvima zaduženim za njihovo sprovođenje obično sede politički nameštenici. Oni to ne umeju da rade. Osim toga ponekad jedan kredit koristi više ministarstava pa je teško pohvatati sve konce – navodi Savić.
Međunarodni kreditori, kako kaže, traže strogo poštovanje pravila i procedura. A mi obično nemamo spremne projekte i tu nastaju problemi.
- Naši ministri bi najradije uzeli kredite koji nemaju fiksnu namenu pa da sami raspoređuju pare kako i gde oni smatraju da je potrebno. Zato i nisu preterano ažurni kod sprovođena ovih strogo namenskih kredita – navodi Savić.
Prema njegovom mišljenju ne postoji niko odgovorniji od ministra zdravlja za petogodišnje čekanje na povlačenje kredita od 150 miliona evra za obnovu kliničkih centara u situaciji kada nam je zdravstvo u katastrofalnoj situaciji. On ne smatra da bi povlačenje svih odobrenih kredita povećalo javni dug. Naprotiv. Ulaganje u infrastrukturu je stvaranje nove vrednosti i ono, kaže, može zemlju samo da povuče napred.
