U Beogradu živi oko 250 hiljada osoba sa invaliditetom, čitav grad ljudi koji je „nevidljiv“. Retko ih srećemo, a razlog tome je, iako to ne primećujemo svuda oko nas. Neprilagođene apoteke, kafići, restorani, autobuske stanice, trotoari, parkovi… Život u prestonici nije jednak za sve - za osobe sa invaliditetom često je surov.
- Nikad nisam bio u crkvi Svetog Marka, a voleo bih. Odlazim u jednu na Bežanijskoj kosi, jer je to jedina za koju znam da u nju mogu da uđem - kaže Miloš Prvulović (34), gledajući ispred sebe dvadesetak stepenika koji ga dele od ulaza u crkvu. Retko se usuđuje da krene negde ako nije siguran da postoji prilaz, tako da za većinu mesta u Beogradu zna samo iz priče.
Mlade arhitekte Nataša Janković, Bojana Jovičić i Miloš Todorović, prva su generacija studenata koji su na Arhitektonskom fakultetu imali izborni predmet Dostupnost za sve, kao rezultat međunarodne saradnje ovog fakulteta i Britanskog saveta. Njih troje su Milošu i zainteresovanim građanima predstavili svoje ideje kako bi adaptirali Tašmajdanski park da bude pristupačan svima.
- Počela sam da posmatram okolinu drugim očima, da primećujem stvari koje pre nisam - kaže Nataša (25), koja je prošle godine sa grupom studenata izrađivala idejne projekte za obezbeđivanje pristupačnosti javnih površina u Beogradu.
Ovo troje mladih ljudi nikad pre nisu razmišljali o problemima sa kojim se suočavaju osobe sa invaliditetom, pa su kroz predmet Dostupnost za sve stekli prva saznanja i o problemima osoba sa invaliditetom i o nepristupačnostri većine javnih objekata i površina.
- Provodili smo vreme sa osobama sa invaliditetom, ne samo sa korisnicima kolica, već i sa onima koje ne vide i ne čuju baš najbolje. Radili smo idejne projekte za Tašmajdanski park, ali se oni mogu primeniti i na drugim javnim površinama – objašnjava Bojana, koja je projektovala univerzalni javni toalet, prilagođen svima kako deci i starijima, tako i osobama koje ne vide i korisnicima kolica.
Kao najveći problem u Tašmajdanskom parku, Miloš je u ovoj zanimljivoj šetnji naveo loš i neravan asfalt, mnogobrojne stepenice, ali i činjenicu da ne postoji pristupačan prilaz parku za osobe korisnike kolica. Osim toga, njima je iz parka praktično nemoguće da pređu u Bulevar kralja Aleksandra, Beogradsku ili Takovsku ulicu.
- Trebalo bi umesto ovakvog asfalta staviti ravne ploče i napraviti prilaze parku iz ove tri ulice. Duž svih staza trebalo bi postaviti posebne podloge koje pomažu osobama koje ne vide da se neometano kreću. Poseban problem su klupe i mi smo ih projektovali tako da osoba koja je korisnik kolica, bez poteškoća može da se prebaci na njih, zahvaljujući rukohvatima - kaže Nataša, koja je kao dodatak klupama budućeg Tašmajdanskog praka, pristupačnog za sve, predvidela i pokretne radne površine, koje bi mogle da se koriste za društvene igre ili rad.
Predviđene su i taktilne površine za poruke osobama koje ne vide, sa osnovnim podacima o parku, ali i mape na osnovu kojih bi u svakom trenutku mogli da se orijentišu.
- Nisu zaboravljeni ni mališani, pa je projektovano i takozvano „muzičko jaje“ za igru, namenjeno prvenstveno deci oštećenog sluha. U njemu bi se nalazili tasteri, a pritiskom se aktivira mehanizam koji izaziva vibraciju podloge u frekvenciji note. Na taj način bi dete koje ne čuje dobilo određenu sliku o tome šta su note i kako da ih razlikuje – kaže Miloš.
On je projektovao i „muzičko jaje“ za decu koja ne vide. Tasteri bi bili obloženi taktilnim površinama koje bi predstavljale alfabet, a pritiskom pi se proizvodio određen glas.
Ne poštuju zakon
Iako postoje zakonske odredbe o pristupačnosti, one se u praksi retko sprovode. Bez „rušenja“ barijera osobe sa invaliditetom ne mogu ostvariti svoja prava. Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom Srbije predviđa obavezu za stvaranje pristupačnog okruženja, a slična rešenja sadrži i Zakon o planiranju i izgradnji.
