Dok su američki domovi metastazirali tokom kasnog 20. veka, britanski su se smanjili, tako da sada zemlja ima najmanje domove u Evropu. Prosečna veličina svih novih domova izgrađenih 2008. godine u Velikoj Britaniji (kuće, vikendice i stanovi) je bila 76 kvadratnih metara. To je nešto ispod trećine veličine prosečne nove porodične kuće u SAD-u, i sasvim manje čak i od prosečnog novog stana izgrađenog te godine u SAD-u, što je bilo 116 metara kvadratnih. Danas, nakon recesije, prosečan novi stan stan izgrađen u Sjedinjenim Država je i dalje 105 metara kvadaratnih.
Pre dve godine, Kraljevski institut britanskih arhitekata (RIBA - Royal Institute of British Architects) počeo je da se zalaže za projektovanje domova sa većom površinom i većom količinom prirodne svetlosti za svu stanogradnju u Britaniji. RIBA sada traži da parlament usvoji nacionalne minimalne standarde za prostor i svetlost. Grad London već ima takve stnadrade za stanogradnju, a RIBA preporučuje da se oni primene širom Velike Britanije.
Pošto će ocena parlamenta biti neposredna, udruženje arhitekata agresivno nastavlja svoju kampanju za gradnju većih domova nazvanu HomeWise (poziv za akciju: Borba za prostor+svetlost). Komičar Stiven Fraj i pisac Alin de Boton su izrazili svoju podršku na društvenim medijima. Kevin Meklaud, voditelj popularne TV emisije Grand Designs, pojavljuje se u video zapisu unutar vagona u londonskom metrou. Sa 46 kvadratnim metara, vagon odgovara prosečnom novom jednokrevetnom domu u Velikoj Britaniji - što je za 4 kvadratna metra manje od RIBA preporuka, a opet dovoljan prostor za postavku jednog kreveta i noćnog stočića.
Oglas
Rebeka Robert-Hjuz (Rebecca Roberts-Hughes), menadžer u Kraljevskom institutu arhitekata, je rekla da parlament treba da opiše nacionalne standarde koji se mogu utvrditi od strane lokalnih odeljenja za planiranje. Inače, lokalne vlaste ne bi nužno bile u obavezi da ih slede. Čak bi i bolje bilo, rekla je ona, da se ti standardi inkorporiraju u regulaciju, što bi značilo da bi samim tim bili obavezni za svu stanogradnju u Velikoj Britaniji, suzbijajući na taj način širenje trenda pravljenja domova koje je RIBA nazvala „sramotne kuće - cipelarnici“ (shameful shoe box homes).
Regulativni predlog za povećanje kuća? Podržan od strane arhitekata? Za nas u Srbiji, to izgleda gotovo nezamislivo. U Sjedinjenim Američkim Državama, klatno počinje da se ljulja na drugi način: Ako Sijetl izgradi svih 48 mikro-stambenih projekata za koje su zatražene dozvole još 2006. godine, i ako ih ljudi kupe, onda će više od 2.300 stanovnika Sijetla živeti u mikro-apartmanima.
Gradonačelnici Bostona i Njujorka žele da promene svoje lokalne građevinske propise kako bi dozvolili izgradnju mikro-domova. Kada je gradska skupština Njujorka izdala predlog za pilot projekat mikro domova prošle godine, on je preuzet 1.600 puta, što je rekordan odziv. Mladi ljudi sanjaju o tome da jednog dana imaju svoju malu kuću.
Britanija i SAD su podeljeni po pitanju korišćenja zemljišta. Velika Britanija ima veliku gustinu naseljenosti i ima veliki manjak stambenog prostora. Dok američki graditelji imaju tendenciju da grade ogormne vile na velikim parcelama u prigradskim naseljima, britanski graditelji pokušavaju da uguraju što više malih kuća na oskudnom, vrednom zemljištu.
Mada, to ima smisla - sve do trenutka kada novi stanovi postanu skučeni, mračni i nepoželjni. Ono što je zanimljivo jeste da Holandija, koja ima još veću gustinu naseljenosti od Britanije, gradi nove domove koji su za do 50 odsto veći, što podržava zahtev Kraljevskog instituta britanskih arhitekata.
Putem anketa RIBA je utvrdila da skoro polovina (49 odsto) ispitanih Britanaca preferira starije kuće. Oko jedne trećine anketiranih je reklo da ne bi razmatralo useljenje u dom izgrađen u poslednjih deset godina - gde više od polovina tih ljudi kao glavni razlog za to navodi nedostatak prostora. RIBA anketari su upoznali jedan par koji je u tolikoj oskudici sa prostorom u svom novom stanu da drže korpu za otpatke u sredini kuhinje, a hranu skladište u gepeku njihovog automobila.
U svetu nekretnina, ljudi trampe prostor za lokaciju ili pristupačnost sve vreme. Ali, to nije ono što se dešava u Velikoj Britaniji, jer jednostavno nema dovoljno stambenih opcija. „Ljudi ne mogu da dobiju ono što žele iz prostog razloga jer imamo tako veliki nedostatak domova“, rekla je Rebeka Robert-Hjuz.
Udruženje arhitekata tvrdi da će bolji standardi dovesti do fleksibilnijih, komfornijih kuća koje zadovoljavaju stanare, i da pritom neće značajno povećati troškovima izgradnje i birokratije. „Dobar projekat“, rekla je RObert-Hjuz, „je onaj projekat sa prostornim rasporedom koji ljudima ima smisla; projekat koji pruža dovoljno prirodne svetlosti... Fokus naše kampanje je zapravo podizanje kvaliteta života.“
Ako vam sve ovo zvuči poznato, to je zato što se to već desilo. Pre više od jednog veka, stambeni reformatori u Britaniji kao Džordž Kedberi i Oktavija Hil su radili na poboljšanju sumorne uslove života urbanih siromaha. Prostor i svetlo je bilo ono što je stanovnicima nedostajalo i to su reformatori tražili da im se obezbedi: Hilova tako što je upravljala sa sopstvenim planovima za radnička naselja, kao i lobiranjem za očuvanje londonskih parkova, a Kedberi i drugi industrijalci izgradnjom sela za koje se smatralo da su pogodniji za život od gradova. „Poboljšani stanovi, svetlost, prostor i vazduh“ su bile atrakcija Bornvila (Bournville), sela koje je Kedberi osnovao pored svoje fabrike čokolade nadomak Birmingema.
Kampanja koju provodi RIBA nastavlja tradiciju koje je započela sa Hilovom i koja je dovela do pojave Baštenskog grada i pokreta Novi grad. Prenatrapnost može izgledati kao zastareli, viktorijanski problem, ali uspešna mesta su ona koja imaju različite tipove stanovanja za porodice različite konfiguracije i za svaku životnu fazu. Dvadestišestogodišnjak neće imati problem što ima manji prostor za kuhinjskim stolom sve dok nema porodicu.
Podsticaji ili zahtevi za gradnjom malo većih domova, kao i za pridržavanje principima univerzalnog dizajna, može da spreči da gradovi širom sveta postanu monokulture mladih ljudi spakovanih u stanove veličine kutija za cipele.
