Desilo se upravo ono što su srpski građevinari i predvideli, na šta su godinama državu upozoravali. Olako je dozvoljeno stranim kompanijama da istisnu domaće neimare i obezbede poslove na najvažnijem putnom pravcu, za koji se Srbija zadužila sa oko 1,2 milijarde evra. Skupo će Koridor 10 koštati Srbiju a pitanje je hoće li se posao i završiti, kaže u intervjuu za Novu ekonomiju Ratomir Todorović, generalni direktor GP Planum.
Na svim tenderima po ceni ste bili drugi ili treći. Kako je moguće da kao domaća firma niste mogli da date povoljnije ponude od stranaca?
Odgovorno tvrdim da po tim cenama, koje su nudili prvoplasirani izvođači, auto-put ne može da se izgradi. Cena sadrži nekoliko bitnih elemenata, pre svega materijal, pogonsku energiju, radnu snagu i još jedan faktor, koji pokriva režiju. Mi smo često išli na tender sa nula režijom i nula amortizacijom za mehanizaciju i opet su stranci bili povoljniji, nekada i za 30 odsto. Nema logike. Cela priča se svodi na to da su želeli da dobiju posao, a da posle razliku do stvarne cene nadomeste odštetnim zahtevima. I to rade. Naša država čak prihvata i bankarske garancije, za koje unapred zna da u slučaju potrebe neće moći da ih naplati. To se desilo sa Intermostom koji je ovde jedno vreme bio vrlo popularan, od te francuske firme nije mogao da se dobije posao. Pa kada im je država pustila garanciju jer nisu završili posao na obilaznici oko Novog Sada, strana banka nije isplatila novac. Pravilo je da se garancija polaže u banci u zemlji gde se izvode radovi. Mi tako radimo svuda u svetu, ali to pravilo u Srbiji ne važi. Evo, neka probaju da Grcima, koji rade na Koridoru 10, naplate garanciju, a za to postoji osnov, jer su probili rokove. Mi smo kao domaći konzorcijum diskvalifikovani za izgradnju mosta kod Beške. I šta se desilo? Alpina je odradila posao, ali sada traži sto miliona evra, što je više nego duplo od ponuđene cene na tenderu.
Čime to srpski neimari garantuju da neće podnositi odštetne zahteve?
Oglas
Mi smo naš posao na severnom kraku Koridora 10 odradili. Auto-put je pušten u saobraćaj. Radovi su se finansirali iz budžeta, ali nam država još nije sve platila. I mi imamo zahtev i po prvostepenoj presudi Planumu se duguje oko 170 miliona dinara.
Ali, deonicu od Uba do Lajkovca u dužini od samo 12,5 kilometara na Koridoru 11 gradite tri godine i još niste završili auto-put?
Prvo smo imali problem zbog PZP Beograd, članice Nibens grupe, koji je imao najveći udeo u konzorcijumu. Planum je onda preuzeo trasu, a Putevi Užice mostove. Krajem prošle godine investitoru, Koridorima Srbije, istekao je ugovor sa nadzorom. Ni do danas nije sklopljen ugovor sa nekim preduzećem koje će obavljati nadzor. Ne mogu radovi da se izvode ako nadzora nema.
Hoćete da kažete da je to gradilište "mrtvo"?
Radovi se izvode u manjem obimu. Koridori su, da bi prevazišli problem nadzora, postavili po jednog svog čoveka za mostove i trasu, pa oni tako trče tamo-ovamo. To je privremeno rešenje, jer sve mora laboratorijski da se prima, potpisuje, ima tu mnogo procedura. To je jedan problem. Drugi je eksproprijacija, koja u srednjem delu trase još nije završena za oko 600 metara. Vlasnik parcele jednostavno ne dozvoljava da se počne sa radovima.
Znači da postoji deo gde ni zemljani radovi nisu počeli?
Kada će to da se reši, ne zavisi od izvođača radova. Čak je i policija dolazila i ništa. To se sudski rešava. Mi bismo tu deonicu mogli da završimo do kraja godine, ali kako se u ovom trenutku praktično ništa ne rešava, pitanje je kada će taj auto-put biti pušten u saobraćaj. Jedan čovek koči ceo projekat. U tom poslu mi praktično kreditiramo državu sa odloženim plaćanjem na godinu dana. Trenutno nam država duguje 450 miliona dinara. Deo je stigao na naplatu, a deo nije.
Onda to nije dug?
Jeste dug. Krajem prošle godine Vlada Srbije je donela odluku da se pomogne građevinskim firmama. Iznos kojim smo kreditirali državu trebalo je da nam se plati pre roka, tačnije ne nama, nego bankama kod kojih smo se mi zadužili za taj projekat. To je izgledalo kao da se pomaže građevinarima, a u stvari je to bila pomoć bankama. Građevinarima se pomaže, jer se oslobađamo kamate. Ali se u suštini išlo na to da se pomogne bankama, jer je plaćeno i ono što je Nibens grupa dugovala. Banke su dobile svoj deo. Nama to nije plaćeno, jer smo se mi zadužili kod banke u inostranstvu. A nije cilj da se plaća stranim bankama, tako da su praktično prema svim izvođačima izmirene obaveze, osim prema Planumu.
Kako je moguće da Koridori nisu rešili pitanje nadzora? Kada je istekao ugovor?
Istekao je krajem prošle godine. Nadzor košta, a novac u programu za ovu godinu verovatno nije bio obezbeđen. Potrebno je da se sprovede i javna nabavka. Ne znam da li je raspisan tender. Isti problem imali smo i na petlji u Batajnici, gde je tek nedavno sklopljen ugovor sa firmom koja će raditi nadzor.
Kao podizvođači angažovani ste na deonici Koridora 11, od Ljiga do Preljine, gde je glavni izvođač azerbejdžanski Azvirt. Kako tu napreduju radovi?
Taj projekat ide mnogo bolje od ostalih. Ali, ima i problema, jer država nije završila eksproprijaciju. Pojedini vlasnici parcela se tuže sa državom i to ide sporo. Planum radi zemljane radove od sela Bojkovac do Preljine. Angažovani smo i na dva tunela i 14 mostova. Imamo problem kod dužeg tunela "Brđani", jer za ulazni deo još nisu rešeni imovinsko-pravni odnosi, pa smo ušli samo sa jedne strane.
Kolika je vrednost posla koji radite na tom delu Koridora 11?
Ugovor me obavezuje da ne iznosim cifre, ali reč je o iznosu koji premašuje 80 miliona evra. To je posao od tri godine.
Da li je konačno rešeno pitanje osvetljenja u tunelima "Lipak" i "Železnik" na obilaznici oko Beograda, gde je Planum izvodio radove?
Jeste, ali je posao poveren drugim izvođačima, pošto se mi nismo javili na tender. Mi smo sve završili po ugovoru. Trebalo je samo da neko plati priključak za struju. Na otvaranju tunela bilo je svetla, ali je to bila naša gradilišna struja. Kada smo je isključili, verovatno nije prošlo puno vremena i lopovi su sve poskidali – kablove, svetiljke, kućišta sa opremom... Čak 15 finkcija je bilo u tim tunelima po evropskim standardima. Šteta je velika, onoliko koliko će se platiti novom izvođaču da to odradi.
Građevinari su nezadovoljni poreskim zakonima, imate li i vi primedbe?
Propisi su neusklađeni i to je najveći problem. Radnik ima pravo na naknadu ako je odvojen od porodice, na smeštaj, ishranu. Ako je iz Beograda, a radi na primer u Čačku na nekom našem gradilištu, onda se te stavke ne obračunavaju kao zarada zaposlenih, već kao trošak. Ali, ako je naš radnik iz na primer Prijepolja, a angažovan je na obilaznici oko Beograda, onda se smeštaj, dodatak i ishrana obračunavaju kao zarada zaposlenih, pošto nam je firma registrovana u glavnom gradu. I na to moramo da platimo poreze i doprinose. Tako su nas pre dve godine "ojadili", a žalba ne odlaže izvršenje.
Koju poziciju naši građevinari sada imaju na inotržištu?
Nikakavu u odnosu na ono što je nekada bilo. I svakim danom pozicija je lošija. Od nekada velikih građevinskih kompanija, osim Planuma, u inostranstvu rade još samo Energoprojekt, Hidrotehnika i Putevi Užice. I to je to. Problem srpskih građevinara su garancije. Većina stranih banaka u Srbiji nije u mogućnosti da nam obezbedi garancije, jer je njihov osnivački kapital deset miliona dolara. Banka prema jednom komitentu može biti izložena svega 20 odsto, znači može da nam da garanciju od dva miliona dolara, a nama za poslove koje radimo u inostranstvu treba minimum 20 miliona. Jedino rešenje je da se država uključi u rešavanje tog problema i da za poslove koje ugovorimo sa stranim zemljama ponudi državne garancije.
Koliko su vredni radovi koje ćete ove godine izvesti u zemlji i inostranstvu?
U inostranstvu oko 100 miliona i u zemlji oko 50 miliona evra. Planum živi od Rusije, tamo radimo najviše i u poslednje dve decenije izgradili smo 15 aerodroma. Javili smo se na dva tendera za aerodrome i čekamo rezultate. U Rusiji je sve regulisano, ono što je u programu može da se radi, ali da bi projekat bio u programu, finansijska konstrukcija mora da bude zatvorena. To nam daje sigurnost da će ugovoreni posao biti i plaćen. U Rusiji čak važi pravilo da izvođač mora da se isplati u celosti da bi objekat mogao da bude tehnički primljen i predat. To u Srbiji možemo da sanjamo.
Kako napreduju projekti u Angoli?
Potpisali smo prošle godine protokol o projektovanju i izvođenju, a ove godine i ugovore za izradu idejnog rešenja, idejnih i glavnih projekata za vojnu bolnicu u Luandi, rekonstrukciju i proširenje avio-baze, koju smo gradili pre više od 30 godina i za fabriku lekova sa distributivnim centrima. Sada radimo idejna rešenja. Prva faza je desetak miliona dolara, a ukupno za projektovanje oko 35 miliona dolara. Tek kada završimo projekte ugovoramo izgradnju i to je posao od milijardu dolara u četiri godine. Posebno veliki problem sa Angolom imamo zbog radnih dozvola, dakle mora da se potpiše sporazum o viznom režimu, kao i sporazum o izbegavanju dvostrukog oporezivanja i o zaštiti investicija.
Ministarstvo građevine je pokrenulo priču o angažovanju naše operative na poslovima u Iraku. Da li je Planum zainteresovan?
Radio sam u Iraku tri godine, vodio projekat od oko 50 miliona dolara. Dobro mi je poznato to tržište. Za Irak me vezuju lepe uspomene iz vremena kada je bio u velikom usponu. U ovom trenutku oni sigurno imaju veliku potrebu za izgradnjom, imaju novac, ali moja procena je da još nije vreme da se Planum tamo pojavi, iz bezbednosnih razloga. Nisam siguran da bih tamo mogao da boravim i radim, pa zato ne mogu da šaljem ni svoje radnike dok se bezbednosna situacija ne popravi.
Katar nudi poslove od oko dve milijarde...
To je dobro, ali je pitanje može li srpska operativa sve to da izvede. Planumu su interesantni samo aerodromi i putevi. U tim arapskim zemljama, poput Katara, Emirata, velika je konkurencija, svetski igrači su prisutni i imaju banke koje ih prate.
