Velika stena je nastala tokom velike rekonstrukcije Zoološkog vrta u Budimpešti između 1909. i 1912. godine na osnovu stručnih uputstava Građevinskog komiteta zoološkog vrta.
Zoološki zadaci su bili pod nadzorom tadašnjeg direktora zoo vrta, Dr Adolfu Lendlu, dok su tehnološki aspekti izgradnje bili pod nadzorom Dr Kornela Neušlosa (Kornél Neuschloss).
Primarna uloga ove veštačke stene je bila da pomogne zoološkom vrtu, koji je već funkcionisao na malom prostoru, da izgleda veće i da pruži više prostora. Tako je umesto potpuno ravne površine sa verikalnom elevacijom, podeljena i u isto vreme veća površina stvorena za najnovije i najspektakularnije životinjske vrste.
Veštačka stena kao koncept rehabilitacije zoo vrta
Oglas
Prototip za veštačke stene je verovatno bio od podijuma izgrađenog od drvenih ramova i pokrivenog platnom sa efektima litice koje je služilo kao kulisa za životnje i izvođače. Prvo poljavljivanje koncepta veštačke stene za životinje, izgrađene od stabilnijih materijala, je bilo tokom izgradnje zoološkog vrta u Cirihu.
Ideja je prema evidencije mogla doći od vajara po imenu Urs Egenšviler (Urs Eggenschwiler). Mada plan nije realizovan u Cirihu. direktor hamburškog zoološkog vrta, Karl Hagenbek, je prihvatio ideju.
Panoramski prikaz je kasnije postao primer za veliku izgradnju zoološki vrtova tog doba, tako da koncept u Budimpešti potpada ovom istom prototipu, koji je na kraju premašio hamburški zoo vrt. Danas, od veštačkih stena koje su preživele, Velika stena u Budimpešti, sa svojim arhitektonskim i skulpturalnim dostignućima predstavlja izuzetnu arhitektonsku baštinu, sa samo Vincennes zoo vrtu u Parizu koji mu parira.
Mađarski odbor za izgradnju sproveo je prilično temeljan pripremni rad: nekoliko prirodnih scena su ispitani zbog oblika veštačke stene, kao i traženje ekspertize od Mađarskog Kraljevskog instituta za geologiju (Magyar KirályiFöldtaniIntézet).
Dolomitski vrh velike stene u obliku venca krečnjaka je na kraju izgrađen na osnovu detaljnih istraživanja i foto dokumentacije “Egyeskő” vrha u transilvaniji; pokrivajući površinu od 4.700 metara kvadratnih, sa zapreminom od 38.850 kubnih metara i visinom vrha od 34 metara.
Planovi su pripremljeni od strane Gyula Végh-a, i tokom trogodišnje izgradnje, 8.000 metara kubnih betona je iskorišćeno. Sama kora stene je sačinjena od portland cementa sa žičanom strukturom, debljine od 6-12cm, od strane istih majstora koji sz stvorili fasadne dekoracije eklektične Bumipešte, i njihov rad je bio pod nadzorom geologa i vajara. Šablonske pukotine stena sakrivaju i dilatacione proreze strukture.
Sto godina uspavanog sna
Dobro utemeljeno pitanje da li je ovo previše velika ekstravagancija za celokupnih deset hektara budimpeštanskog zoo vrta (jedan od najmanjih zooloških vrtova u Evropi - ako naravno ne računamo beogradski!) je postavljeno tokom izgradnje stene. Adolf Lendl je pisao o tome u svom konceptu zoološkog vrta:
"Celokupno veliko brdo će biti izgrađeno od betona i biće prazno iznutra. Mi ćemo otvoriti zid na jednoj strani i stvorićemo ulaz kao u pećini, zatvarajući ga sa laganom strukturom koja može biti duga i do 30 metara. Postavićemo prepariranog kita iz severnih mora ovde, možda zajedno sa skeletom, kao i nekoliko primerka delfina, pošto oni nisu skupi i veoma su karakteristične životinje koje se mogu retko videti."
Međutim, nedostatak novca i izbijanje Prvog svetskog rata isprali su velike snove za zoološki muzej. Iako je bilo nekoliko pokušaja za neku vrstu funkcionalne upotrebe prostora između dva rata (npr: klizalište, streljana, škola za jahanje), većinom je služio za skladištenje sena i nepotrebnih stvari, kao i prostor za vežbanje trenera konja donedavno.
Tokom vremena, propustljivost kore na vodu je popustilo i voda je našla sebi put unutra i zbog velike oscilacije temperature u unutrašnjem prostoru, kondenzacija je bila sveprisutna i kontinuirana, dodatno oštećujući strukturu žičane rešetke. Veliki komadi kore su se odvojili od veštačke stene, te je velika čelična mreža prostrana na armirano betonskom ramu zbog bezbednosnih rizika.
Radovi na rekonstrukciji, od premera i istraživanja do konstruktivne rekonstrukcije stene, pa sve do kompletnog obnavljanja unutrašnjeg prostora, su vođeni pod palicom arhitektonskog biroa Petera Kisa (Péter Kis). Između 2006. i 2008. godine, ujedno i okvir i spoljni pokrivač velike stene su obnovljeni. Međutim, baš kao i pre sto godina, izgledalo je da će puna iskorišćenost prostor aunutar stene opet zastati zbog finansijskih problema.
Iako je 3D bioskop započeo sa radom u kupolastoj hali 2009. godine, veliki Lendlov san, današnja verzija zoološkog muzeja se još jedanput činio izgubljen zbog nedostatka sredstava. Srećom, i zahvaljujući pomoći fondova Evropske unije i bezbroj inovativnih ideja, interkativni životni muzej, Magična planina je konačno realizovana u Velikoj steni.
Suštinske inovacije
Da bi ovaj veliki projekat rekonstrukcije uopšte započeo, velika amorfna struktura je prvo morala biti ispitano, pošto tačni projekti ne postoje. Tim dr Andreasa Tokodianda (András Tokodyand) je izabran da izvede istraživanje, i to se na kraju ispostavilo kao pravi pogodak.
Svestrani geodeti - koji su morali biti IT profesionalci, industrijski alpinisti i straživački pećina sve u jednom - morali su da obave svoja istraživanja na minus dvadeset stepeni u utrobi ove betonske planine, koja se pretvorila u ledenu jamu u zimu 1995. godine.
Dr Tokodianda je razvio trodimenzionalni kompjuterski program za obradu, koji je u to vreme bio i te kako novina. Oni su napisali poseban pomoćni program i napravili bazi geografskog informacionog sistema, koji dodeljen svakoj posebnoj gredi opisuje njihovo stanje i metričke parametre.
Otklanjanje konstruktivnih problema koji su mapirani ispitivanjem nije bio lak zadatak. Od nekoliko stručnjaka sa iskustvom u ramovskoj rekonstrukciji, na kraju, na preporuku odličnih inženjera iz EMI, Dr Bela Kovač i Tibor Andorka, mrežasta ispucala spoljašnja kora je pokrivena sa tankim slojem prskanog maltera.
Okružujuće grede su pokrivene sa specijalnom mešavinom plastičnog betona, koji je prekino ili čak i preokrenuo procese korozije. Čim su bili eliminisani konstruktivni problemi veštačke stene, curenje ljuske je smanjeno.
Postojao je samo još jedan (ali ništa manje ozbiljni) inženjerski problem koji je morao da se reši da bi se pravilno iskoristio unutrašnji prostor. A to je veliki nivo oscilacija u temperaturi. Žičana struktura omotača nije imala nikakvu izolaciju, što je rezultiralo da je upotreba unutrašnjih prostora zavisila od sezone.
Arhitekte su u svom prvom arhitektonskom konceptu naveli stvaranje 'noćne bašte' unutar stene. Ovaj koncept u stvarnosti - zadržavanjem postojećih konstruktivnih elemenata - bi značilo izgradnju izolovane staklene strukture koja bi bila odvojena od konstruktivnih elemenata stene.
Sama staklena struktura, u transparentnom otvorenom prostoru odvojenom na ovaj način bi dozvolila posetiocima da se u potpunosti dive originalnom okviru. Ipak, koncept je bio još preduzimljiviji: trebalo je biti staklom odvojen prostor izložbe i posetioca, sa prostorom kretanja posetioca između stakla i stenovitih formacija.
Da se ovo realizovalo, posetioci bi sigurno bili zbunjeni pre ili kasnije od ove poetično transparentne prostorne igre, ne znajući, da li su oni publika ili ponekad eksponat. U takvim slučajevima, uloge "izloženog" i "primaoca" se ponekad smenjuju pošto sve postaje pomalo relativno.
Na kraju, ovo nije moglo biti realizovano i razlozi za ovo su poprilično obični: nemoguće je održati ovoliku količinu staklene površine čistom, posebno što je većina psoetilaca mala, fascinirana deca. Koncept je morao biti odbijen.
Više o projektu:
Arhitektura: PLANT – Atelier Peter Kis
Lokacija: Budimpešta, Mađarska
Vodeći projektant: Péter Kis
Projektanti: Bea Molnár, Péter Nyitrai, Tamás Ükös
Saradnici: Péter Romvári, Orsolya Hőna, Péter Hámori, Róbert Erdélyi, Piroska Varga, Ádám Potzner
Fotografije: Zsolt Batár
Linkovi:
Povezani tekstovi sa portala Gradjevinarstvo.rs:
