Neki evropski gradovi se bore kulturom protiv kriminala. Ovo prilikom je reč o Kolumbiji, gde nemiri i kriminal daleko nadmašuju evropske okvire. U potrazi za novim rešenjima poslednjih decenija urbanisti su se često osvrtali na Bogotu i Medellin kao uspešne primere socijalnog urbanizma. Za takav status zaslužni su gradonačelnici ovih gradova koji su na prvo mesto upravljanja gradom stavili javni prostor i infrastrukture.
Enrike Penjalosa (Enrique Peñalosa), gradonačelnik Bogote od 1998. do 2000. koji je oslobodio pločnike od automobila, uveo biciklističke staze i Transmilenio, jednom je izjavio: “Glavni cilj u životu je sreća. U gradu to znači mogućnost slobodnog i sigurnog kretanja, susreti sa prijateljima i učestvovanja u kreativnim aktivnostima.”
Iako se program u Bogoti danas ne razvija po planu, grad Medellín je danas očigledno mesto ovakvog urbanizma. Trend socijalnog urbanizma u Medelinu prisutan je otkako je 1993. Horhe Perez Haramilo (Jorge Pérez Jaramillo) kao mladi arhitekta, postao je potparol Škole za arhitekturu u Medelinu. Podstaknut demokratskim promenama u Španiji koje su pokazale šta se može postići kroz arhitekturu i urbanizam, Haramilo organizuje niz seminara i radionica sa mladim stručnjacima sa Univerziteta u Londonu i Barseloni. Škola za arhitekturu je 1998. bila uključena u realizaciju Parque de los pies descalzos koji je označio povratak javnog gradskog prostora stanovnicima, prostora koji je decenijama bio označen kao opasan po život u gradu gde je vladao jedan od najsnažnijih narko kartela.
Sa ovim parkom počela je izmena realnosti ovog milionskog grada. Sa gradonačelnikom Serhiom Fajardom, (Sergio Fajardo (2003. – 2007.)) i arhitektom Alehandrom Ečeverijom (Alejandro Echeverri) na čelu Instituta za urbanizam EDU grad je doživeo svoj socijalni procvat. Strategiju koja na prvo mesto stavlja obrazovanje, transport i javni prostor, sam Ečeveri je nazvao socijalnim urbanizmom. Grad je u kratkom roku dobio 10 novih škola, nekoliko biblioteka i parkova i unapređenu mrežu javnog prevoza.
Oglas
Biblioteka Espagna, projekat Đankarla Mazantija (Giancarlo Mazzanti), na vrhu brda i istoimene sirotinjskog naselja Santo Domingo, primer je koji ocrtava karakteristike socijalnog urbanizma. Arhitektura biblioteke deo je javnog parka kojim se stvara novi hibrid. Tri crna monolitna bloka osim što donose uobičajene bibliotekarske i druge kulturne, ali i sportske sadržaje, takođe su važni kao mesta okupljanja lokalne zajednice. Ova biblioteka danas dominira vizurom grada i simbol je nove politike koja želi da integriše siromašno stanovništvo zapostavljenih naselja. U tu svrhu izgrađena je i žičara koja povezuje vrh brda sa metro stanicom i tako približava grad ovom naselju. Ovakve žičare danas su prepoznatljiv znak revitalizacije slamova Južne Amerike, koji se redovno nalaze na strmom terenu i ne dozvoljavaju izgradnju saobraćajnica.
U sklopu revitalizacije Medelina javnosti je otvoren i zapušteni botanički vrt koji je dobio novu strukturu – Orquideorama, projekat arhitektonskih kabineta Plan B i JPRCR. Politička vrednost vrta naglašena je natpisom nad ulazom: “Slobodan ulaz; kabinet gradonačelnika je već platio“. Sa idejom da postojanje kvalitetnog javnog prostora smanjuje stopu kriminala Medelin je dobio još mnogo javnih prostora od kojih vredi pomenuti park Parque de los Deseos arhitekte Felipea Uribe de Bedouta i veliki sportski kompleks za Južnoameričke igre.
Sve su to projekti kojima se grad investicijama u javni sadržaj umesto u javnu sigurnost bori protiv kriminala i pokušava da smanji razlike između bogatih i siromašnih. Medelin je danas grad gde arhitektura i urbanizam u rukama socijalno osveštenih arhitekata, planera, političara i aktivista menja stvarnost urbanog života. Ta slika se odražava i u uspešnom privrednom modelu koji favorizuje održivu i prema siromašnima usmerenu ekonomiju, koja je Medelinu u doba svetske ekonomske krize donela titulu pionira u lokalnom ekonomskom rastu.
Povezani tekstovi sa portala Gradjevinarstvo.rs:
