Da li postoji ozbiljan organ, institucija, ili grupa, koja može da izloži realan plan, za Narodni muzej, i konkretan datum kada će muzej biti dostupan javnosti.
Koja je to vrsta logike, nostalgije, ili zatvorenosti, koja insistira na tome da se zgrada, sa početka XX veka, sa namerom i namenom da bude banka, 100 godina kasnije, pretvara, i to podzemnim rešenjima, u muzej za XXI vek?
U poslednjih nekoliko nedelja primećuje se diskusija, u medijima, koja se vodi oko toga kako, na kraju, obnoviti Narodni muzej. Već više godina čami zatvoren za posetioce, sve očekujući da se, ko god je za to odgovoran, na kraju, i odluči da nešto, stvarno, i uradi ne bi li muzej bio otvoren.
To sve što se dešava, oko Narodnog muzeja, pred očima javnosti, podseća, jako, na famoznu, tzv. "Mitićevu rupu", kod Slavije, koja je, godinama, izazivala žestoke polemike, u javnosti, oko pitanja šta je pravilno, i kvalitetno, rešenje za taj gradski prostor. Danas je to običan, pomalo dosadan, prolazni, gradski polupark. Diskusije su potpuno zanemele, niko se više ne pita šta, i kako, sa tim važnim, gradskim prostorom.
Naravno, kada god se pokrenu diskusije, ovakvog tipa, prednjače ugledni ljudi, stručnjaci iz "struke". Ovaj put, oko Narodnog muzeja, veliku diskusiju započeli su stručnjaci iz urbanističke i arhitektonske "struke". Stručnjaci iz kulture, svoj krug nadmudrivanja, obavili su, onomad, kada je isplivala afera, oko visokih cena koje se plaćaju, već godinama, za čuvanje blaga Narodnog muzeja, dok muzej ne bude priveden svojoj osnovnoj funkciji. Onomad, kada su pale kolektivne ostavke "čelnika" Narodnog muzeja.
Dakle, u javnom nadmudrivanju "stručnjaka", arhitekata i urbanista, mogli smo da opazimo nekoliko "interesantnih" stavova, i jedan veoma bitan podatak. A taj podatak je da "struka" procenjuje da bi se, ceo posao, oko "sanacije" Narodnog muzeja, mogao obaviti za nekih 20 miliona evra. A, čim je u pitanju takva cifra, "struka" mora biti zainteresovana.
Naravno, to je samo aproksimacija cifre koja će, ako se projekat pokrene, sigurno, iz nepredviđenih razloga, u samoj realizaciji, da naraste do nesagledivih, krajnjih, troškova. A jednom kada se krene, "struka" dobro zna, ne može da se stane, i nebitno je koliko će da traje.
Jedan od nepredviđenih, i nesagledivih, troškova, nagoveštava se, u ovoj najnovijoj diskusiji, "interesantnom" idejom iz "struke", koja zagovara prekopavanje Trga Republike, i ukopavanje, širenje prostora Narodnog muzeja, u podzemlje samog trga. Sa otvaranjem ovakvog smera razmišljanja, i sa ozbiljnom diskusijom "struke", u tom pravcu, otvara se nekoliko zaista važnih pitanja, za kulturnu javnost, i za tzv. "kulturne vlasti" ove zemlje. Zapravo, stvaraju se uslovi za svaku vrstu alarma.
Ta alarmantna pitanja su: da li se srpska kultura nalazi na početku XX ili XXI veka? Da li je iko u stanju da pitanje centralnog nacionalnog muzeja sagleda sa stanovišta stvarnog prostora i vremena? Da li postoji ozbiljan organ, institucija, ili grupa, koja može da izloži realan plan, za Narodni muzej, i konkretan datum kada će muzej biti dostupan javnosti.
Koja je to vrsta logike, nostalgije, ili zatvorenosti, koja insistira na tome da se zgrada, sa početka XX veka, sa namerom i namenom da bude banka, 100 godina kasnije, pretvara, i to podzemnim rešenjima, u muzej za XXI vek?
Svaka čast institutu "javne diskusije", po kome možemo, na najdemokratskiji način, da dođemo do prikladnih rešenja, za pitanja od javnog interesa. Tako i vidim sve te brojne osvrte "struke" na temu obnove Narodnog muzeja. Ali, negde bi morala da postoji granica na kojoj se, za nakazne ideje, ustanovljava neka vrsta kazne za uznemiravanje javnosti.
Polazim od nekoliko činjenica. Nalazimo se, sada već, u drugoj deceniji XXI veka. Zgrada Narodnog muzeja projektovana je, i izgrađena, na kraju XIX i početku XX veka. Tačnije 1903. godine. Kada je sagrađena bila je to Hipotekarna banka. Zgrada je postala Narodni muzej tek 1950. godine.
Svakome mora biti jasno da bilo kakva adaptacija te zgrade, ne može da zadovolji potrebe Narodnog muzeja, i njegovih posetilaca, domaćih i inostranih, u XXI veku. Ni prostorne ni ekološke, ni fiziološke, ni sve druge potrebe.
Dakle, sama ideja o adaptaciji postojeće zgrade je zaostala, u vremenu, i nije u skladu sa onim što je savremena muzeološka, kulturološka i urbanistička praksa, u svetu.
Osim što izaziva osećaj strave, i užasa, ideja o "ukopavanju" dela Narodnog muzeja, pod Trg Republike, pokazuje koliko je deo "struke" betoniran u staromodna, skupa i neprikladna rešenja, koja bi godinama iritirala javnost i, na kraju, bila ništa drugo do još jedna, samo mnogo veća, i mnogo, mnogo skuplja, dosadna, "Mitićeva rupa".
Da, možemo se pozvati na ukopavanje, oko staklene piramide, u Luvru. Samo što treba da imamo na umu činjenicu da je Luvr, u vreme kada je bio funkcionalan dvor, imao stanovništvo od nekih 30.000 ljudi. Toliko, o razmerama prostora, i vremena.
Šta kaže internet sajt samog Narodnog muzeja? Evo šta kaže:
Ubrzani razvoj Narodnog muzeja, nova uloga muzeja u svetu koju su pratili i novi zadaci u zaštiti kulturnog nasleđa, kao i određeniji i stroži standardi u oblasti preventivne zaštite i činjenica da se u održavanje objekta nije ozbiljno ulagalo kao rezultat decenijskog nerazumevanja nadležnih prema potrebama ove institucije od najvišeg nacionalnog značaja i interesa, za posledicu imaju sada već katastrofalno stanje zgrade i alarmantno loše uslove čuvanja, zaštite i izlaganja neprocenjivog kulturnoistorijskog i umetničkog blaga čiji je Muzej rizničar. Uz to, već osamdesetih godina prošlog veka, prostor kojim Muzej raspolaže postao je skučen i nedovoljan.
Evo i mog razmišljanja na ovu kulturnu temu. Direktno i bez okolišanja. Za 15 miliona evra, na prostoru Kalemegdana, napraviti sasvim nov, muzeološki, ekološki i turistički pristupačan Narodni muzej, koji će biti i novi arhitektonski i urbanistički biser grada Beograda i Srbije.
Prošle godine sam, baš na Kalemegdanu, video izložene radove studenata arhitekture, upravo na temu unapređenja i osavremenjivanja Kalemegdana, u XXI veku. Bilo je izvanrednih, baš sjajnih, ideja i projekata.
Ne sumnjam da bi se jedan nov i "pametan" muzej savršeno uklopio u prostor Kalemegdana, gde se već nalazi izvanredni Vojni muzej, Muzej pozorišta, sada već čuveni Zoološki vrt, itd. Tu, na Kalemegdanu, mogu da se planiraju beskonačna "ukopavanja", u nesagledive podzemne prolaze i prostorije tvrđave. Ako je ukopavanje, iz bilo kojih razloga, i neophodno.
Po prosečnoj ceni od, recimo, 1.000 evra, za kvadrat, izračunajte koliko je to kvadrata novog, i savremenog, izložbenog i muzejskog prostora. Naravno, uzele bi se u obzir specifičnosti ovakve građevine. Ali, svi znamo koliko su naši građevinari dobri, upravo sa ovakvim specifičnostima. Ne samo dobri, nego i svetski poznati. I to, skoro uvek, po ceni koja je povoljnija od konkurencije.
U zgradu, u kojoj je Narodni muzej, sada, treba preseliti Muzej Nikole Tesle. I u to preseljenje, i prilagođavanje, uložiti pet miliona evra. Ako, uopšte, kako "struka" nagoveštava, razgovaramo o 20 miliona, ukupno.
Jer, zar nije, u svim anketama, u poslednjih 30 godina, Nikola Tesla proglašavan za najvećeg, i najzaslužnijeg Srbina, svih vremena. I to sa punim pravom. Ne samo opšteg glasa već i svih mogućih "struka". Zar Nikola Tesla nije centralna osa našeg nacionalnog identiteta, i internacionalnog ponosa?
Zar nije Nikola Tesla ono što ovom narodu, čak iako nestane, osigurava neko planetarno postojanje, ne samo u XXI, već i u mnogim, narednim, vekovima? I tako dalje, da ne nabrajam šta je sve Nikola Tesla, u svesti ovog naroda ali, sve više, i u svesti svetske javnosti. I to ne samo svetske naučne javnosti.
Svi znamo da je Muzej Nikole Tesle, u Beogradu, u posedu celokupne ostavštine velikog naučnika i pronalazača. I da većina tog blaga tavori, ne otvorena, u sanducima, u lepoj, ali maloj zgradi, u jednoj mirnoj, beogradskoj ulici. Naravno da bi prostor sadašnjeg Narodnog muzeja bio pravo mesto na kome bi delo i domet Nikole Tesle mogli biti predstavljeni, ne samo na opsežan, već i na spektakularan način.
Sam centar grada dobio bi atrakciju koja bi privlačila i staro i mlado, i domaće i strano. A delo bi se predstavilo u zdanju koje, po svom stilu i godištu, zapravo, i pripada vremenu u kome je živeo, i radio, veliki Nikola Tesla.
A tu ide i jedan mali kuriozitet. Nikola Tesla je, tokom svog jedinog, 36-časovnog boravka, u Beogradu, posetio Narodni muzej. Muzej se, tada, nije nalazio u ovoj, sadašnjoj zgradi, ali je podatak, sam po sebi, interesantan, i može da pruži malu, emotivnu pozadinu, ovoj priči o useljenju Tesle u sadašnju zgradu Narodnog muzeja.
Nije potrebno isticati da bi, ovakvim rešenjem, svi dobili i da bi se desila situacija koju Amerikanci nazivaju Win-Win. Niko ne gubi. Svi dobijaju. Zar to nije osnovna ideja u svakom ozbiljnom kulturnom poduhvatu.
Ali, svakako je neophodno da postoji neko, verovatno državno ili paradržavno telo, ili organ koje, sa ovakvim pitanjima, može da se nosi na stvarno stručan i, još važnije, efikasan i ekonomičan način. I da, na kraju, svi nešto dobiju. U ovom slučaju, ne da nešto dobiju, već da jako mnogo dobiju.
