Ideja da se Beograd približi rekama nije od juče. Decenijama se priča o tome, detaljan i razrađen plan silaska na Dunav napravili su i u Luci Beograd, a najnoviju ideju da se stari deo grada spusti na Savu, između Brankovog i novog železničkog mosta ambiciozno je pre neki dan javnosti predstavio i prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić.
U dogovoru sa, s kim drugim do šeikom Bin Zajedom, takav jedan projekat bi koštao, kako je rekao Vučić, tri milijarde dolara, ali bi turistički uzdigao grad na neslućene visine, doveo bi već naredne jeseni nove investitore, uposlio čak 200.000 ljudi... „To je ogroman projekat. Značiće mnogo za industriju, izgradiće se četiri nova hotela, šoping molovi“, objasnio je pre neki dan Vučić. Ceo potez koji bi podrazumevao iseljenje autobuske i železničke stanice, i izgradnju gotovo dva miliona kvadratnih metara poslovnog i stambenog prostora, radio bi se u nekoliko faza, a sve bi moglo da bude gotovo u narednih šest do osam godina.
Međutim, pojedini stručnjaci tvrde da to neće ići tako lako. „Takvo nešto nije bilo izvodljivo ni u mnogo bolja vremena. Grad na vodi povećao bi broj stanovnika za nekoliko stotina hiljada. Beograd je ovakav kakav jeste predviđen za maksimalno 1,25 miliona stanovnika, a sada u njemu živi više od 1,7 miliona, sa dnevnim migracijama više i od dva miliona“, napominje arhitekta Mahmud Bušatlija.
Oglas
On podseća da Beograd ima lošu kanalizaciju i vodosnabdevanje i generalno lošu infrastrukturu, o kojoj očigledno prilikom pravljenja ovakvog projekta nije vođeno računa.
„Taj deo grada je sa ostatkom povezan jedino Nemanjinom i Balkanskom ulicom, koje nisu naročito prohodne. Novih 100.000 ili 200.000 stanovnika ne znam kako bi mogao da opsluži, a što se tiče poslovnog prostora, pa samo u radijusu od 100 metara od Palate Albanija imate 25.000 kvadratnih metara poslovnog prostora koji zvrji prazan. Ko će onda kupovati i iznajmljivati taj novi prostor“, pita Bušatlija. On ovakve najave vlasti shvata kao „dnevno-političke priče“, koje su pričale i prethodne vlade.
Izmeštanje železničke stanice u Prokop je, prema njegovim rečima, još jedna sumanuta ideja. „Ne postoji prestonica u Evropi koja nema bar jednu železničku stanicu u centru grada. Samo Pariz ima četiri stanice u centru ili blizu centra“, ističe Bušatlija.
Za njega, ceo projekat je trošenje državnog novca. „Druga stvar bi bila da su Arapi došli i rekli hoćemo da uložimo svoj novac. Onda bi to bilo drugo. Ovako, oni će odobriti kredite koje ćemo mi posle morati da vraćamo. Sa stanovišta zdravog razuma u ovome nema ništa lepo“, napominje Bušatlija.
Goran Rodić iz Građevinsko-industrijske komore Srbije podseća da ideja o spuštanju grada na reke nije nova, postoji još od početka devedesetih. „Tada se govorilo o tome da bi Beograd mogao i trebalo da bude centar jugoistočne Evrope“, kaže Rodić, parafrazirajući reči čuvenog arhitekte Le Korbizjea kome je prva misao po dolasku u našu prestonicu bila da je to „najružniji grad na najlepšem mestu na svetu“.
Ono što bi trebalo uraditi da bi Beograd mogao da siđe na obe reke jeste već jednim delom započeto, kaže Rodić. „Kanalizacioni tunel prema Velikom selu počeo je pre nekoliko godina da se kopa. To bi bilo rešenje, da se sva kanalizacija Zemuna i Novog Beograda usmeri ka tamo, a ne da ide u Dunav, čime bismo dobili čistu reku“, napominje naš sagovornik.
Rodić tvrdi da je deo pristaništa i Karađorđeve ulice od izuzetnog značaja za strane investitore koji bi u slučaju da se to sredi dali svoj novac da se izgrade tu hoteli. „Osim toga, ceo taj Koridor 7, koji podrazumeva sređivanje obala Dunava, značajan je na evropskom nivou. EU je za uređenje obala ove reke izdvojila 220 milijardi evra, a zašto onda Beograd ne bi imao sređenu obalu kao što to imaju neki drugi veliki evropski gradovi koji leže na ovoj reci“, ističe Goran Rodić.
