Danas je energetska efikasnost u svetu prepoznata kao najjeftiniji i najbrži način postizanja ciljeva održivog razvoja. Preko energetske efikasnosti postiže se energetska sigurnost, jer nas smanjena potrošnja energije čini manje osetljivim na promene cena energije i njene nestašice, a ujedno se smanjuje zagađenje i tako direktno utiče na poboljšanje uslova života. Istovremeno doprinosi većoj konkurentnosti pro-izvodnje i otvaranju radnih mesta te tako podiže životni standard.
Energetska efikasnost u zgradarstvu
Prema podacima iz studije koju je radio Svetski poslovni Savet za održivi razvoj (WBCSD - World Business Council for Sustainable Development), na građevine otpada lavovski deo od 40 odsto od ukupne potrošnje svetske energije i sirovina, pa shodno tome, i emisije ugljen-dioksida i drugih gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Ovi podaci jasno govore da su najveći potencijali za ostvarenje uštede energije upravo u zgradarstvu.
Taj potencijal se samo delimično koristi jer praksa zelene gradnje kao i zakonski propisi o energetskoj efikasnosti, podrazumeva samo novogradnju i veće rekonstrukcije (uobičajeno preko 1.000 metara kvadratnih). Kad se uzme u obzir da je građevinska aktivnost smanjena usled svetske ekonomske krize, jasno je da se na ovaj način ne može značajno popraviti ni energetski bilans, niti ugljenični otisak čovečanstva.
Osim gore navedenog, zelena gradnja je predmet intenzivne sertifikacije koja dalje otvara vrata komercijalizaciji i ekomanipulaciji širih razmera. Među mnogobrojnim standardima zelene gradnje, LEED (Leadership in Energy and Environmental Design), je svakako najrasprostranjeniji i najviše kritikovan, o čemu je bilo više reči u članku „Kritički osvrt na LEED“, objavljenom u prethodnom izdanju magazina Build. Kritika u prvom redu ukazuje da kroz svoj rejting sistem LEED građevinskoj industriji nameće trku za poenima i tako se sve više udaljava od suštine održivosti i promoviše površan i pomodarski pristup održivoj gradnji. Generalna je zamerka da zeleni programi uzaludno troše dosta vremena i novca na stvari koje su očigledne i još više na stvari koje su beznačajne i nevažne. S druge strane, energetska efikasnost se ostvaruje i kontroliše uz pomoć visoke tehnologije, pa uvek postoji mogućnost da idealisti i profiteri podlegnu iskušenjima i posegnu za sofisticiranim ali društveno, ekološki, pa i ekonomski neopravdanim rešenjima.
Energetska obnova
Međutim, istinski lideri u energetskoj efikasnosti uviđaju da je najveći potencijal uštede u postojećem fondu zgrada i ukazuju na potrebu energetske obnove istog. S obzirom da se te uštede mogu ostvariti relativno malim i jeftinim zahvatima, energetska obnova dobija još više na značaju.
Programi Evropske unije za postizanje energetske efikasnosti fokusiraju se posebno na postojeći fond zgrada i u okviru njega stambeni sektor zbog njegovog ogromnog potencijala. Novi evropski Plan energetske efikasnosti stavlja naglasak na potrebu sistematske i sveobuhvatne obnove postojećeg fonda zgrada sa ciljem poboljšanja njihovih energetskih svojstava kao i na poboljšanje energetske efikasnosti uređaja i opreme koja se u njima koristi.
O potencijalu zgradarstva u našoj regiji, a posebno stambenog sektora, govori podatak da domaćinstva prosečno troše tri do pet puta više energije (200-400 kWh/m2) nego u zemljama Evropske unije (75 kWh/m2), što predstavlja ne samo veliki gubitak energije nego i veliku prepreku na putu evropskih integracija.
Energetski efikasna kuća
Energetski efikasna kuća je ona koja je maksimalno efikasna ne samo u pogledu potrošnje energije i smanjenja zagađenja, nego i u zaštiti zdravlja i komfora stanara. Kontrola termičkog ugođaja je veoma važna jer je u direktnoj vezi sa potrošnjom energije i zagađenjem i ima za cilj poboljšanje celokupnog dizajna objekata i naročito sistema za zagrevanje, hlađenje i provetravanje objekata što će dalje eliminisati praksu koja za rezultat ima tzv. „bolesne građevine“. To su građevine koje svojim stanarima pored termalne neugode prouzrokuju različite tegobe u rasponu od alergija do težih hroničnih oboljenja.
Energetskom obnovom starih kuća i zgrada, naročito onih građenih pre 1980. godine, moguće je postići uštedu u potrošnji toplotne energije od preko 60 odsto. Najveće uštede mogu se postići zamenom prozora i poboljšanjem izolacije celokupnog spoljašnjeg omotača. Dodatna ulaganja u termičku izolaciju pri obnovi već dotrajale fasade kreću se u ukupnoj ceni sanacije fasade od 20 do 40 odsto, što daje povoljne ekonomske rezultate i dugoročne uštede. Pre nego što se dodaju sistemi za snabdevanje energijom važno je razmotriti sve aspekte energetski efikasne zgrade u cilju smanjenja energetskih opterećenja. Na taj način se podstiče kompaktno rešenje s najnižim mogućim opterećenjem energetskih sistema i okruženja.
Izbor odgovarajućeg sistema grejanja, ventilacije i klimatizacije u zgradama treba prilagoditi potrebama lokacije, funkciji zgrade i tehničkim mogućnostima, te dakako mogućnostima, ali i željama investitora.
Međutim, ne treba žuriti sa novim i skupim tehnologijama. Kuća je sistem, i umesto nastojanja da se obezbedi dodatna energija iz obnovljivih izvora, potrebno je fokusirati se na smanjenje potrebe za energijom iz konvencionalnih izvora.
Istina je da se u zgradarstvu često zanemaruju osnovne stvari kao što su energetski efikasni prozori, kućni aparati, zaptivanje, izolacija, hladni krov i pasivni solarni koncept koji koristi elemente u eksterijeru i enterijeru. Gubitak toplote, tj. energije se može umanjiti za 40 odsto na jednostavan način zapušavanjem rupa, pukotina, procepa i drugih otvora u omotaču kuće. Nažalost, ova jednostavna rešenja se ne promovišu jer nisu profitabilna.
Program energetske obnove stambenog sektora
Sistematska i sveobuhvatna energetska obnova zahteva dobro osmišljen program koji je prilagođen specifičnim potrebama određenog sektora zgradarstva. A izrada dobrog programa zahteva sredstva i vreme. Zato je preporučljivo koristiti se iskustvima drugih, i upotrebiti ih uz potrebne modifikacije. Isto tako iskustvo pokazuje da se ma kako dobro osmišljen program ne može uspešno sprovesti bez dobro razrađenog modela subvencija na državnom i lokalnom nivou.
Primer iz sveta – Kanada: Ekoenergetsko renoviranje efikasno sprovedeno u 250.000 domaćinstava
Program Ekoenergetskog renoviranje (ecoEnergy Retrofit), koji je sprovela Kanadska Vlada u periodu od 2007. do 2012. godine, postigao je odličan uspeh i mogao bi poslužiti kao model za postizanje energetske efikasnosti na način koji ispunjava osnovni postulat održivog razvoja, tzv. „triple bottom line“: društvena, ekološka i ekonomska opravdanost.
Vlada Kanade je stvorila ovaj program 2007. godine da omogući Kanađanima da umanje troškove renoviranja potrebne za postizanje energetske efikasnosti, pa samim tim i svoje račune za energiju i pri tome zaštite okruženje. Program Ekoenergetskog renoviranja je bio veoma uspešna investicija za promociju energetske efikasnosti u vreme ekonomske krize.
„Naša vlada je mudro upotrebila teško zarađeni novac naših poreznika, podstičući ih pritom da se odluče na dugoročnu energetsku efikasnost“, rekao je kanadski ministar za prirodne resurse. Podaci pokazuju da su za svaki investirani dolar korisnici programa investirali 10 dolara za proizvode i servise potrebne za energetsku efikasnost. A o finansijskom uspehu Programa govore sledeći podaci:
za svaki investirani dolar Vlada ubere dva u vidu poreza ostvaren je pozitivan protok novca jer se porez primi pre isplate granta koji se odobrava jedino nakon završetka renoviranja povećanje zaposlenosti i otvaranje novih radnih mesta.
Program je stekao popularnost u široj javnosti zbog svoje pristupačnosti i to je bio presudan faktor njegovog uspeha. Učestvovala sam u realizaciji ovog projekta i na osnovu tog iskustva mogu reći da je za pristupačanost programa potrebno sledeće:
- jednostavna registracija sa iscrpnim informacijama o troškovima i zagarantovanim naknadama - grantovima
- jednostavan i standardizovan energetski pregled za domaćinstva koji eliminiše nedoumice i promoviše transparentnost i fer-plej
- slobodan izbor vrste zahvata, njihovog obima i izvođača.
Ovakav program bi bio lako primenjiv i u našoj regiji, ali za prvu fazu energetske obnove nije neophodan. Naime, prva faza bi obuhvatila kuće bez fasada, a za njih nije potreban nikakav energetski pregled, jer je na prvi pogled jasno da kuća bez fasade ne može biti energetski efikasna.
Globalni značaj energetske efikasnosti
Nedostatak energije i nesigurnost u snabdevanju energijom s jedne strane, i zagađenje okoline i klimatske promene zbog prekomerne potrošnje s druge strane, dva su dominantna i usko povezana problema sa kojima se svet danas suočava. Naučnici upozoravaju da se ubrzano približavamo tački iz koje nema povratka, tj. tački (engl. tipping point) u kojoj zagađenje dostiže takve razmere da može da ugrozi ili potpuno uništi sposobnost planete da se obnavlja tako da klimatske promene i globalno zagrevanje postaju neizbežni, a šteta po ekosisteme i ljudske zajednice nepopravljiva.
Komentarišući završni dokument samita Ujedinjenih nacija o održivom razvoju Rio +20, (20-22 juni 2012. godine) bivša predsednica komiteta Ujedinjenih nacija koji je pre 25 godina iznjedrio koncept globalnog održivog razvoja, i za čije se ime veže globalna definicija održivosti (održivi razvoj je razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjosti bez ugrožavanja mogućnosti budućih generacija da zadovolji vlastite potrebe), Norvežanka Gro Harlem Brundtland, kaže: „Više se ne možemo nadati da naše kolektivno delovanje neće preći tačku iz koje nema povratka. Ovo je suština koja je prenebregnuta u završnom dokumentu.“
Simbolični naziv samita, Rio +20 trebalo je da potakne nadu da svetski lideri ovaj put imaju snagu i volju potrebnu da ispune data obećanja, više nego da ukaže na tradiciju koja nije baš vredna hvale i proslave. Naime, ovaj samit obeležava 20 godina od održavanja prvog samita na kome je zacrtan program za rešavanje problema koji su se tada ukazali, a danas su još izraženiji. Nažalost tradicija se nastavila; rezultat ovog samita je izjava o viziji i planovima sa dosta dobrih namera koje nikog ne obavezuju - rokovi i konkretne finansijske mere su izostale.
Ma koliko razočaravajuće, više ne bi trebalo da nas čudi jer su se ovakvi samiti pretvorili u spektakl sa uobičajenim folklorom. Deo tog folklora su i demonstracije aktivista čije parole u jednoj rečenici izražavaju suštinu: „Tražimo od svetskih lidera da ukinu subvencije industriji fosilnih goriva i reinvestiraju ih u zelenu energiju.“ U ovoj poruci se kristalno jasno odražava suština održivosti. Zelena ili čista energija iz obnovljivih izvora (sunce, vetar i morske struje) je rešenje koje istovremeno adresira oba problema: nestašicu energije i zagađenje.
Malu utehu donosi stav najprominentnijih zagovornika zaštite životne sredine prema kome fokus treba pomeriti sa obezbeđenja dodatne energije iz obnovljivih izvora na smanjenje potrebe za energijom iz konvencionalnih, jer je najzelenija ona energija koja nije upotrebljena.
