Postizanje vodonezavisnosti u zgradama

10.01.2012. | Build magazin

Većina današnjih zgrada ne iskorišćava slobodne i raspoložive vodne resurse - kišnicu koja pada i otpadne vode koje stvaraju ukućani. Kišnica i otpadne vode mogu biti sakupljane i tretirane za korisno korišćenje kao što je piće, kupanje, pranje, ispiranje toaleta i navodnjavanje. Ponovno korišćenje voda pre slanja u zajednički objekat za preradu otpadnih voda ne samo da štedi vodu, već takođe smanjuje zagađenje i potrebu za obimnom infrastrukturom za otpadne i atmosferske vode. Dodatno, takvi sistemi ponovnog korišćenja voda uzimaju u obzir zdravlje i bezbednost javnosti pri nivou tretmana koji je neophodan za svaku vrstu vode u zavisnosti od nameravane upotrebe.

Sada, zamislite zgradu koja ispunjava sve potrebe za vodom zahvaljujući sakupljenoj kišnici i otpadnim vodama i osigurava da nijedan deo otpadnih voda i kišnice ne napusti lokaciju. Takav smeo cilj je inspirisao mnoge projektantske timove da razmišljaju van okvira dok slede zahteve vodonezavisnosti koje je postavio izazov Living Building Challenge - verovatno najrigorozniji reper zelene gradnje dostupan danas.

Sledeći ovaj izazov, projektantski timovi osmišljavaju nove, inovativne mogućnosti održive gradnje.

Pitanja zaštite životne sredine se ponekad opisuju kao pitanja srednje klase - pitanja od interesa samo za ljude koji su pobegli od teških problema koje pogađaju najsiromašnije slojeve društva. Ima istine u toj tvrdnji, ali se ignoriše da su čista voda, zdrav vazduh, i netoksična staništa osnovna prava koja su važna za sve.

Prikupljanje kišnice i skladištenje u velikim cisternama ne samo da čuva vodu iz vlažnih meseci za upotrebu u suvim mesecima, već, takođe, sprečava kišnicu da ide u kanalizacione sisteme kada su oni zapušeni i kada se prelivaju, što ponekad dovodi do prelivanja netretirane kanalizacije direktno u vodene tokove.

Slično tome, sve dok zdravstveni zvaničnici govore da ne postoje pretnje po zdravlje, ponovo korišćenje sivih voda za potrebe koje ne zahtevaju pitku vodu, na primer, za ispiranje toaleta, dobro je za sve.

Voda, za koju se nekada smatralo da je ima u relativno neograničenoj količini, i koja je suviše jeftina da bi se merila sada je po pitanju cene za mnoge ljude nepristupačna. Prosečno domaćinstvo u zapadnim zemljama koristi oko 400 galona vode dnevno za unutrašnju i spoljnu upotrebu, i potroši oko 500 dolara godišnje na komunalne troškove za vodu i kanalizaciju. Kako cena vode bude rasla brže od prihoda domaćinstva, očuvanje voda se mora povećati da bi se poboljšala ekonomska situacija domaćinstava sa niskim prihodima.

Vodonezavisna zgrada je ona zgrada koja prikuplja kišnicu i reciklira svoje otpadne vode za ponovnu upotrebu, eliminišući potrebu za vodosnabdevanjem iz javnog vodovoda i priključenje na kanalizacionu mrežu.

Cilj vodonezavisnosti ne treba da ide ka otcepljenju zgrade od opštinske infrastrukture vodovoda i kanalizacije. Čak i u energetskoj nezavisnosti, veza sa komunalnom mrežom može biti poželjna kao podrška u hitnim slučajevima i kao način prodaje viška energije elektrodistribuciji. Na isti način, veza sa opštinskim vodovodnim i kanalizacionim sistemom može biti poželjna u cilju borbe protiv požara i u slučaju neophodnih održavanja sistema. Možda će u budućnosti biti dostupno prodavanje vode za zgrade koje proizvedu višak vode, koje bi se koristile za snabdevanje drugih korisnika u zajednici. Korišćenje cilja vodonezavisnosti omogućava zajednici da istraži šta je moguće, zatim da primeni te strategije koje štite njihove resurse voda i eliminišu zagađenja voda, imajući sve vreme na umu jedinstvenu važnost i neophodnost vode.

Dokazane strategije ponovnog korišćenja, kao što je korišćenje otpadne vode od tuširanja za potrebe ispiranja toaleta nakon tretmana na licu mesta, trenutno nisu dozvoljene u mnogim državama. Zbog teškoća u snalaženju sa svim važećim zakonima, propisima i agencijama, mnogi projektantski i izvođački timovi nisu sigurni na koji način da postignu nezavisnost voda ili dodatnu uštedu voda. Regulatorna razjašnjenja i reforme predstavljaju neophodan korak ka realizaciji naprednog očuvanja voda u objektima.

LIVING BUILDING CHALLENGE

Izazov Living Building Challenge pokušava da podigne nivo i bliže definiše meru prave održivosti u izgrađenom okruženju koristeći standarde onoga što je trenutno moguće i dostupno. Projekat koji postigne ovaj nivo učinka može da tvrdi da je najzeleniji na celom svetu, i služiće kao uzor drugima koji žele da ga slede. Mada može biti jako teško postići izazov Living Building Challenge, razumevanje standarda i dokumentovanje u skladu sa zahtevima je samo po sebi jednostavno: samo šesnaest jednostvanih i značajnih zahteva koji moraju biti ispunjeni.

U srcu izazova Living Building Challenge jeste uverenje da naše društvo treba da brzo pronađe stanje ravnoteže između prirodne i izgrađene sredine. Savet zelene gradnje Kaskadija regije (Cascadia Region Green Building Council), koja je severozapadni odsek USGBC smatra da je izdavanje izazova Living Building Challenge čin optimizma i vera da tržište može postići visoke ciljeve, a projektantski timovi već odgovaraju na poziv: U kratko vreme otkada je predstavljen na kongresu Greenbuild 2006. godine, na desetine vlasnika zgrada, projektanata, investitora i izvođača širom Severne Amerike i širom sveta prihvatilo je izazov. Trka je počela.

Zašto bismo se brinuli o vodi?

Ekonomska održivost: troškovi komunalija su u bržem porastu od prihoda domaćinstva

Troškovi komunalija vezanih za vodu rastu širom sveta (pogotovo u zapadnim zemljama), prevashodno usled povećane tražnje, smanjene ponude i visokih cena snabdevanja vodom, prenošenja kišnica i tretiranje otpadnih voda. Voda postaje sve skuplji resurs i porodice sa niskim prihodima ne mogu je olako priuštiti. Očuvanje i ušteda voda ima potencijal da smanji ekonomske teškoće porodicama sa manjim prihodima.

Održivost životne sredine: postoji poveća potražnja za vodom i smanjenje raspoloživosti vode

U poslednjih pet godina, skoro svaki region u Sjedinjenim Američkim Državama je doživeo nestašicu vode. Najmanje 36 država (od 50 koliko čine SAD) očekuje lokalne, regionalne ili nacionalne nestašice vode do 2013. godine, čak i kada nisu sušni uslovi (prema - United States Environmental Protection Agency. 2008. Water Supply and Use in the United States). Rast populacije, klimatske promene i navike korišćenja vode stavljaju značajne zahteve na ograničene zalihe voda i sistema za tretman otpadnih voda.

Zagađenja zbog navika korišćenja voda, neadekvatno upravljanje kišnicom i tretman otpadnih voda dodatno smanjuje dostupnost sveže vode. Kada se otpadne vode tretiraju, uvek postoji nešto što je preostalo. Mulj, nusproizvod tretmana, može da sadrži neželjene elemente kao što su teški metali i uporna organska jedinjenja. Ovi zagađivači mogu da procure u podzemne vode ili mogu biti pokupljene od strane kišnice i preneseni do površinskih izvora vode. Na sličan način, kada se prikupljenom kišnicom nekog objekta ne upravlja na licu mesta, ona može da pokupi zagađivače dok teče kroz nepropusne urbane podloge u pravcu vodotokova. Osim toga, u mnogim zajednicama, kišnica može da preoptereti kapacitet kanalizacione mreže i izbaci otpadne vode direktno na površinu bez prethodnog tretmana.

Voda koja se koristi za piće, kupanje, kuvanje, sanitarije, baštovanstvo i navodnjavanje predstavlja odličnu priliku za očuvanje i smanjenje zagađenja. Upravljanje kišnicom, zajedno sa smanjenjem tražnje objekta za pitkom vodom, kao i otpadne vode pravilno tretirane na licu mesta, sačuvale bi naše snabdevanje svežom vodom, smanjile zagađenje i umanjile potražnju za vodovodnom i kanalizacionom infrastrukturom.

Obrazovanje i ravnopravnost: sredstva i znanje treba da budu dostupni tako da svako može da živi sa manjom količinom vode

Oni sa ograničenim resursima često nisu svesni sa kojim se sredstvima postiže očuvanje vode, ili ne mogu da ih priušte. Porodice sa niskim primanjima, kao i vlasnici i izvođači stambenih i poslovnih objekata mogu imati koristi od primene mera očuvanja i ponovnog korišćenja voda.

Uticaj: šire usvajanje reformi je neophodno

Merila u oblasti zelene gradnje i dalje nastavljaju da utiču na građevinsku industriju i da je guraju ka višim nivoima vodoefikasnosti. Popularni LEED sistem (pogledati tabelu 1) sertifikacije Američkog saveta zelene gradnje (USGBC - US Green Building Council) dodeljuje poene za postizanje smanjenja upotrebe vode u objektima. Savet zelene gradnje Kaskadija regije (Cascadia Region Green Building Council), koja je severozapadni odsek USGBC, nedavno je uveo novi standard performansi zelenih zgrada - Living Building Challenge (pogledati tabelu 2), koji zahteva još veće smanjenje - 100% očuvanja i ponovnog korišćenja (iliti vodonezavisnost). Vodonezavisna zgrada bi prikupljala kišnicu i tretirala sopstvene otpadne vode za ponovno korišćenje, tako da se uopšte ne koristi opštinska voda i da se ne proizvodi kanalizacija. Ovaj ambiciozni uslov je naglasio potrebu za regulativnom reformom u cilju postizanja značajnije konzervacije kroz ponovnu upotrebu voda.

Tabela 1: Liderstvo u oblasti energetike i dizajna zaštite životne sredine (LEED - Leadership in Energy and Environmental Design) nagrađuje jedan poen za postizanje 20% smanjenja korišćenja vode u zgradi, dodatni poen za smanjenje od 30% i inovacijski poen za postizanje 40% smanjenja. Sistem ocenjivanja takođe obezbeđuje kredite za smanjenje vode koja se koristi za navodnjavanje, dodeljujući jedan poen za 50% smanjenja korišćenja vode koja se koristi za uređenje zelenila, i dva poena za 100%. Pored toga, postoje dva poena na raspolaganju za “inovativne tehnologije otpadnih voda”, koji nagrađuju ponovnu upotrebu vode na licu mesta.

 

Tabela 2: Living Building Challenge (LBC) nagrađuje objekte koji postižu Net Zero Water, gde “100% korišćenja vode u objektu dolazi od sakupljenih izvora ili od sistema voda zatvorene petlje koji sagledavaju uticaje oticanja vode na ekosistem i da li su na odgovarajući način pročišćene bez upotreba hemikalija”, kao i zgrade koje postignu održiv protok vode gde se “sto posto kišnice i otpadnih voda iz zgrade upravlja na licu mesta i integriše u sveobuhvatni sistem koji ispunjava zahteve projekta”.

 

Efiksani sistemi sakupljanja i ponovnog korišćenja voda uključuju se u izabrane projekte tako što se traži dozvola za sistem za koji se veruje da ispunjava namere propisa. Uklanjanje regulatornih barijera može dovesti do rasprostranjenijeg usvajanja inovativnih vodovodnih sistema i tada će investitori, izvođači, arhitekte i inženjeri biti u boljoj mogućnosti da se kreću kroz zamršenu mrežu zakonskih okvira.

Pregled vodenih sistema: uvod u sisteme vodonezavisne gradnje

Zgrade koje su vodonezavisne ne oslanjaju se na opštinske izvore vode. Umesto toga, one prikupljaju kišnicu i otpadne vode na licu mesta (tabela 3). Prikupljanjem otpadnih voda i njihovim tretmanom mogu se dobiti sive vode (greywater - otpadne vode iz kade i lavaboa) ili crne vode (blackwater - otpadne vode iz wc šolje). U nastavku su navedeni tipovi voda koji se mogu koristiti u vodo nezavisnoj zgradi.

Tabela 3: Pored kišnice, vodonezavisni objekat može biti opskrbljen drugim izvorima vode zatvorenih petlji. U toplom i vlažnom okruženju, vodena para može biti sakupljana preko principa kondenzacije. U toploj, sušnoj klimi, voda se može izdvojiti iz akvifera (akvifer, izdan = Podzemni vodonosni sloj poroznih stena, peska ili šljunka koji je nastao dejstvom vode. To je geološka struktura u kojoj se voda deponuje i iz kojeg se mogu iscrpeti određene količine vode) ako se tretirana otpadna voda koristi za ponovno punjenje akvifera u iznosu koji je jednak izvađenom.

Pitka voda, često se naziva “sveža”, “voda iz slavine - česmovača”, ili “pijaća” voda, a obično dolazi iz opštinskog izvora ili bunara i uglavnom se smatra da je jedini izvor vode koji je na raspolaganju domaćinstvima. Obično se koristi za sve - piće, kupanje, ispiranje toaleta i navodnjavanje.

U vodonezavisnom objektu, pijaća voda može biti proizvedena kroz sakupljanje i prečišćavanje kišnice, bez upotrebe hemikalija, ili tretiranjem sivih voda kada kišnica nije dostupna.

Kišnica je proizvod kondenzacije vodene pare u atmosferi koja se vraća na površinu Zemlje preko padavina. Kišnica je primarni izvor sveže vode za većinu područja na svetu.

U vodonezavisnom objektu, kišnica se prikuplja preko nepropusnih površina tipa krovova i prenosi preko oluka i cevi do rezervoara ili cisterni za ponovnu upotrebu. Filtrirana i blago tretirana kišnica je prihvatljiva za nepijaće korišćenje tipa navodnjavanja, ispiranja toaleta i pranje veša, dok je dodatni tretman potreban za korišćenje kišnice kao pitke vode. Obično takav tretman podrazumeva filtraciju u kombinaciji sa dezinfekcijom ultraljubičastom svetlošću ili ozon tretmanom. Kišnica generalno zahteva veliki skladišni sistem za korišćenje tokom cele godine, u slučaju da se otpadna voda ne koristi.

Pri uvođenju kišnice treba principijelno da se koristi samo kišnica sa krovova, pošto se time dobija garancija da u kružni tok kišnice neće dospeti previše prljavih supstanci. Značajno poboljšano delovanje u tome imaju ozelenjeni krovovi, koji su u stanju da filtriraju teške metale, čađ i prašinu.

Kišnica se, po pravilu, sakuplja u cisterni, filtrira od mulja i izlaže zračenju UV-svetla, da bi konačno dospela u prava spremišta. To su rezervoari za vodu iz kojih se snabdevaju potrošači kišnice. Voda koja dospeva u spremišta za čuvanje, najpre se filtrira i pomoću uređaja za doziranje dobija neophodnu tvrdoću.

Odatle voda preko pumpi dospeva do razvodnika, a onda dalje razvodi prema pojedinim potrošačima. Kišnica se, u principu, dovodi preko posebnog sistema za kišnicu (dovod) i, ni u kom slučaju, ne sme da dospe u sistem za pitku vodu.

Sive vode (greywater) jesu otpadne vode dobijene iz domaćih procesa kao što su pranje ruku, pranje veša i kupanje. Sive vode su dobile ime po njihovom sumljivom izgledu i prema njihovom statusu pošto nisu ni sveže (kao pijaće vode), niti teško kontaminirane (kao crne vode).

Nemaju sve zemlje definiciju za sive vode, a tamo gde definicija i postoji, ona se razlikuje od zemlje do zemlje. Definicija koju, generalno, preferira zelena građevinska industrija najšira je i najviše prihvaćena i glasi da se siva voda sastoji od svih otpadnih voda sem onih iz toaleta i pisoara. Takva definicija sivih voda bi uključivala otpadne vode iz tuševa, kada, lavaboa, sudopera, mašina za pranje veša i sudova.

Kuhinjske otpadne vode iz lavaboa i mašina za pranje sudova ponekad nisu klasifikovane kao sive vode zbog potencijalnog zagađenja iz ostataka hrane ili toksičnih hemikalija kao što su one koje se nalaze u nekim sredstvima za čišćenje domaćinstava i deterdžentima.

Siva voda se dobija od uobičajenih aktivnosti u jednom domaćinstvu kao što je brijanje, tuširanje i pranje veša. S obzirom da sive vode predstavljaju 50-80% uobičajene potrošnje vode u domaćinstvu, ekolozi smatraju da je njeno ispuštanje u kanalizaciju bacanje i propuštanje mogućnosti za očuvanje resursa. Ona se može lako zadržati, tretirati na licu mesta, i ponovo koristiti za vodokotliće i zalivanje, za koje se uobičajeno koristi pijaća voda.

U vodonezavisnom objektu, sive vode bi trebalo tretirati do nivoa koji je potreban za njegovu predviđenu upotrebu. Na primer, sive vode koje će se koristiti za ispiranje toaleta će zahtevati minimalan tretman dok bi dodatno primarno i sekundarno filtriranje sa dezinfekcijom bilo neophodno pre nego što ona može da se koristi kao pijaća voda. Sive vode mogu biti prikupljane čitave godine i zahtevaju minimialno skladištenje.

Sistemi za prečišćavanje sivih voda mogu biti sasvim jednostavne instalacije. Mogu biti jednostavni kao cevi koje dreniraju podzemne i atmosferske vode u zemlji i koriste ih, na primer, za irigacione sisteme. To su najosnovnija rešenja i njihova ugradnja može da košta koliko i zamena cevi, možda 20 ili 30 američkih dolara. Sa druge strane, kompletni sistemi, sa svim sijaličicama i alarmima, koštaju od 4.000 do 5.000 dolara.

U oba slučaja, sivim vodama mora se upravljati sa velikom pažnjom. Iako nemaju veze sa fekalnom kanalizacijom, sive vode mogu da sadrže veliki broj bakterija i nečistoća. Siva voda gubi kvalitet veoma brzo. Relativno malo vremena je potrebno da počne da se oseća neprijatno, pa ne bi trebalo da stoji neiskorišćena duže od 24 časa.

Takođe, propisi u mnogim državama ne dozvoljavaju ponovno korišćenje voda iz sudopere zbog mogućeg zagađivanja otpacima hrane i velikim procentom hemijskih sredstava za pranje. Isto tako, negde je zabranjena i ponovna upotreba sivih voda iz veš mašine jer u njima mogu biti prane i pamučne pelene na primer, pa bi i ova voda bila zagađena fekalijama bez obzira što nema kontakta sa glavnom fekalnom kanalizacijom.

Crna voda (blackwater), takođe poznata kao kanalizacija, odnosi se na vodu koja je kontaminirana ljudskim izmetom, ostacima hrane, hemikalijama (uključujući i one koje se nalaze u mnogim sredstvima za čišćenje domaćinstava) i rastvaračima (često se nalaze u bojama). Crne vode potiču iz toaleta, pisoara, kuhinja i industrijskih sudopera. U nekim državama, otpadne vode iz kuhinja se klasifikuju kao crne vode.

U zgradi koja je vodonezavisna, crne vode bi trebalo da budu ponovo korišćene za najmanji nivo upotrebe, kao što je navodnjavanje i ispiranje klozetske šolje. Crna voda ne bi trebalo da se prikuplja za pijaće potrebe gde kišnice ima u izobilju. Međutim, u veoma suvim oblastima, kao što su pustinje, može biti neophodno da se tretiraju crne vode za pijaću upotrebu u cilju postizanja nezavisnosti voda.

Crne vode sadrže patogene koji moraju biti na odgovarajući način tretirani ako se želi da se koriste bezbedno. Tretiranje sivih voda radi se prvo izdvajanjem organskih materija iz tečnosti. Štetni patogeni se uništavaju kroz kompostiranje i pravilno tretiranje vode. Kompost se može koristiti kao đubrivo za neprehrambene useve. Tečne komponente se mogu tretirati preko membranskog bioreaktora ili žive mašine (living machine), koji koriste oblike biološkog tretmana. Živa mašina imitira funkciju čišćenja koju imaju močvare i obično zahteva više prostora nego membranski bioreaktor koji se oslanja na napredno filtriranje zajedno sa manjim sudovima koji podržavaju aktivno biološko okruženje.

Svetska građevinska industrija već nekoliko godina intenzivno radi na smanjenju uticaja zgrada i ljudi na vodne sisteme u našem okruženju. Za to postoje brojne mogućnosti:

  • smanjenje potrošnje vode u zgradarstvu uz pomoć štedljivih sistema i uređaja - sanitarija, sistema za navodnjavanje zelenih površina, kolektora za kišnicu, itd.
  • ponovna upotreba sivih voda - korišćenje vode iz lavaboa, kada i tuš-kabina, sudopera, itd.
  • prečišćavanje kanalizacionih voda na parceli, sprečavanje odvođenja atmosferskih voda direktno u kanalizaciju ili prirodne vodotokove - zeleni krovovi i zelene površine, zemne barijere (nasipi) za prečišćavanje vode…

Ušteda vode je jedan od osnovnih principa zelene gradnje, pored konstruktivnih sistema, uštede energije, uticaja objekta na okolinu, itd. Ušteda vode ne zasniva se samo na vrhunskim i skupim tehnologijama već na pažljivom projektovanju instalacija i izboru proizvoda povezanih sa upotrebom vode.

Zeleni krovovi, kombinovani sa metodama sakupljanja voda koji koriste infilitracijske rovove ili cisterne, smanjuju oticanje kišnice koja doprinosi kombinovanom prelivanju kanalizacije (combined sewer overflows – CSO). S obzirom da je energija uložena u pijaću vodu, prihvatanje kišnica za funkcije koje sive vode ili prečišćene crne vode mogu da obavljaju (navodnjavanje, protivpožarna zaštita, otklanjanje đubreta, čišćenje ili hlađenje) čuva energiju, a ujedno i vodu.

Zeleni krovovi ne zadržavaju samo kišnicu, već deluju i kao prirodni filteri za bilo koji tip vode koji se nađe na njima. Oni redukuju oticanje kišnice i odlažu vremenski period koji je potreban da sva voda otekne, smanjujući mogućnost havarija na odvodnim sistemima, eventualna izlivanja i poplave u izgrađenim sredinama.

Zeleni krovovi redukuju zagađivače, koji se prenose lokalnim drenažnim sistemima i na kraju ulivaju u površinske vode. Jedan od zagađivača koji može da se kontroliše putem zelenih krovova je azot.

Automobilski saobraćaj, poljoprivredna đubriva i industrija mogu da predstavljaju velike zagađivače azotom. Čestice azota dospevaju do tla putem prašine, kišnih kapi ili jednostavno putem gravitacione sile. Kada kišnica raznese jedinjenja azota, može doći do eutrofizacije površinskih voda. Samim tim, zeleni krovovi smanjuju zagađenje azotom i poboljšavaju kvalitet voda.

Rezultati nekih studija govore da se ostaci teških metala i ostalih štetnih materija, koji se nalaze u kišnici, brže razlažu u zemljišnom supstratu nego u rekama i zato se procenjuje da preko 95% kadmijuma, bakra i olova i 16% cinka mogu da se prečiste iz kišnice putem zelenih krovova (The London Ecology Unit, 1993).

Značaj uštede vode u zgradarstvu

Oko 70% planete prekriveno je vodom, ali 97% od toga je slana voda mora i okeana, 2% je zaleđeno na polovima i u glečerima, a tek 1% je dostupno za korišćenje. Prema USGBC (Savet za zelenu gradnju SAD) zgrade u SAD troše 30% ukupne energije, 65% električne energije, 30% emisije gasova, 30% sirovina koje se koriste, 30% otpada (136 miliona tona godišnje) i 12% pijaće vode. Američki institut arhitekata – AIA kaže da prosečan zeleni objekat troši 30% energije manje od od onog koji propisuju osnovni standardi. U SAD su procene da već 90% građevinara ima nekog dodira sa zelenom gradnjom, a zelene zgrade čine do 10% objekata u SAD.

U SAD broj stanovnika povećao se za 90% od 1950. do 2000. godine, a potražnja za vodom u istom tom periodu porasla je za 209%. Četvoročlana porodica u SAD prosečno troši 400 galona dnevno, tj. oko 1.500 litara (1 galon tečnosti iznosi oko 3,8 litara) - 70% čini utrošak u kući. Od toga je 26% za toalete, a 15% isteče kroz slavine.

Agencija za zaštitu okoline SAD-a (EPA – US Environmental Protection Agency) kaže da će do 2013. godine čak 36 država u SAD imati problem sa vodom na lokalnom, regionalnom ili državnom nivou. Globalno zagrevanje koje dovodi do pojave klime sve je očiglednije i kod nas, pa je kontrola potrošnje vode važna ne samo zbog nižih računa već i zbog odgovornosti prema okruženju i narednim generacijama.

Proizvodi koji smanjuju potrošnju vode u zgradarstvu

Pri izboru proizvoda za njihove objekte, arhitektima se savetuje da biraju one sa Energy Star nalepnicom koja garantuje minimalni standard efikasnosti određen od strane Vlade, mada je poželjno koristiti i zahtevnije standarde, poput onih koje ispunjavaju proizvodi sa GreenSpec liste koju formira USGBC.

Takođe, moguće je i savetovati se sa proizvođačima, odnosno distributerima koji mogu da ponude različita rešenja iz svog asortimana. Isti principi važe i kod prethodnog izbora materijala u enterijeru za kuhinje i kupatila.

Kod izbora sanitarija (slavina, tuševa, wc-šolja, itd.) postoji nekoliko osnovnih smernica:

  • korišćenje manje količine vode – ukoliko uređaj koristi manje vode za funkciju koju ispunjava, automatski se postiže efikasnost u konačnoj računici (međutim, prve varijante glava štedljivih tuševa nisu pružale podjednako dobar osećaj korisnicima, ali uz pomoć novih tehnologija razvijeni su proizvodi koji sa manje vode pružaju isti utisak)
  • kontrola efikasnosti uređaja – napredak elektronike doprineo je boljoj kontroli količina korišćene vode; najefikasniji su oni uređaji koji uopšte i ne koriste vodu, kakvi su npr. savremeni pisoari ili toaleti koji neutrališu nečistoće hemijskim putem ili koriste ulja i druge tečnosti za zaptivanje sifona
  • efikasnije korišćenje energije – zagrevanje vode za slavine, veš-mašine i sl. solarnom energijom
  • efikasni uređaji bele tehnike – veš-mašine koje štede vodu i električnu energiju dajući iste rezultate higijene
  • zdravlje korisnika – iako LEED sertifikacija ne uključuje filtere za prečišćavanje vode, dodatno filtritanje vode važna je tema za veliki broj korisnika, pa se zato arhitektima preporučuje da predvide neki od proizvoda koji će dodatno filtrirati pijaću vodu.

Vodokotlići

Agencija za zaštitu okoline kaže da toaleti troše 26% vode u enterijerima. Federalni zakon - EPACT (Energy Policy Act iz 1992. godine) kaže da toaleti ne smeju koristiti više od 1,6gpf (gallons per flush - galona po ispiranju, tj. oko 6 litara) a visokoefikasni toaleti spuštaju tu granicu na 1,3gpf (oko 5 litara) štedeći tako oko 20% vode za ovu upotrebu.

Tehnologije koje koriste pritisak iz cevi, umesto proste gravitacione sile za ispiranje toaleta, prave značajne uštede vode pružajući jednaku ili bolju higijenu.

Jedna od varijanti je i ugradnja vodokotlića sa mehanizmom za dva nivoa količine vode – niži i viši, kakvi se prodaju već dugo i kod nas. Viši nivo ispušta 1,6, a niži 0,8gpf (oko 3 litre), tako da se korišćenjem ovih vodokotilića potrošnja vode može smanjiti za 20% i više.

Sistemi koji umesto ispiranja vode koriste hemikalije koje nečistoće neutrališu hemijskim putem, nisu pogodni za poslovne prostore i kućnu upotrebu, već je uobičajena njihova primena za javne toalete, kabine za gradilišta, tj. svuda gde je upotreba vode ograničena.

Pisoari

Osnovni zahtev za pisoare je 1gpf (3,8 litara). Novi proizvodi ove vrste, koji se aktiviraju mehanički ili elektronski, troše 0,7gpf (2,5 litara) što je dovoljno da se postigne najviši zahtevani nivo uštede po LEED standardu od 30%. Neki pisoari dostižu i 0,13gpf (0,5 litara), a postoje i oni koji uopšte ne koriste vodu. Kontrolisani uređaji, mehanički i elektronski, mogu da smanje potrošnju vode u pisoarima za 40%. Mogu se podesiti i da ispuštaju više vode, ali to povećava i potrošnju.

Suvi pisoari ne koriste vodu i imaju zapravo kanistere koji se menjaju. Oni funkcionišu po sistemu sifona i začepljuju se tečnim čepom, kao što je alkohol sa mineralima, ili biljno ulje, koji zaustavljaju isparenja.

Tuševi

Osnovni vladin standard EPACT odredio je granicu od 2,5gpm (gallons per minute - 9,5 litara po minuti) za tuš-glave. Efikasne glave za tuševe prosečno koriste 1,5 do 2gpm (6-7,5 litara), što predstavlja uštedu od 20-40%. Ključ uspešnog dizajna glava tuševa nije samo u tome da se smanji količina vode u vremenskom intervalu već i da korisnik ima jednak doživljaj. Tehnologije danas koriste termodinamiku, brzinu i prečnike tuš glava i postižu luksuzniji doživljaj sa manje vode. Njihova upotreba je naročito pogodna za ugostiteljske objekte (spa, motele, hotele) i objekte za rekreaciju. Preporučuju se i za zdravstvene ustanove, naročito one za bogatiju klijentelu (klinike za estetske operacije, staračke domove i sl).

Tuš kabine sa prskalicama (car wash effect - efekat perionice automobila) dugo nisu mogle ispuniti zelene standarde. Međutim, zahtev tržišta naterao je proizvođače da ulože dodatne napore da istovremeno obezbede što zeleniji proizvod sa podjednakim utiskom za korisnike. Četiri prskalice u ovim kabinama svakako da troše više nego jedna standardna, ali one sada mogu biti zamenjene onim koje štede i do 36%, tj. 1,6 umesto 2,5gpm (6 umesto 9,5 litara), što će reći da je ušteda 3,6gpm (13,5 litara po minuti).

Savetuje se i upotreba kabina sa srednjim protokom umesto onih sa visokim jer ukupno troše 8-11gpm (30-40 litara po minuti), nasuprot kabinama sa visokim protokom koje troše više od 12gpm (45 litara). Trenutno je u ponudi i kabina sa JettedShower sistemom koja koristi samo 4gpm (15 litara) za dve prskalice i glavu tuša.

Slavine, elektronske slavine i aeratori za kuhinje i lavaboe

Neki proizvođači isporučuju na tržište slavine sa manjim protokom, ali ima i onih koji nude mogućnost izbora najbolje kombinacije prema specifičnim potrebama objekta. Na primer, možete birati nezavisno tip aeratora (prstena na vrhu slavine zbog kog se voda ne sliva u sporom mlazu) i vrstu mehanizma za uključivanje i isključivanje slavine.

Aeratori sami mogu znatno uticati na uštedu vode, pa tako neki troše samo 0,5gpm (do 2 litra) što je za 75% manje od standardnih koji troše 2,2gpm (preko 8 litara). Uobičajeni su aeratori koji potrošnju smanjuju za 30%, tj. oni sa protokom od 1,5gpm (ispod 6 litara). Pri ovom protoku korisnik ne može primetiti nikakvu razliku u efikasnosti slavine. Takođe, aeratori mogu imati posebne karakteristike kao što je posebna trajnost (antivandal) ili antimikrobne osobine zahvaljujući posebnim agensima.

Kod slavina se za uštedu vode koriste i različiti merni sistemi (tajmeri i sl). Tako neki proizvođači slavina nude podešavanje vremena tečenja vode, pa utrošak po jednom aktiviranju slavine može biti od 0,13gpm pa sve do 0,08gpm (0,5 do 0,3 litra po minuti). Ovo dovodi do ušteda od 48-68%. Vremenski ograničeno tečenje vode na slavinama onemogućuje da neko ostavi otvorenu slavinu pa se posebno preporučuje za javne i školske objekte.

Jedno od rešenja je i aktiviranje pedalom koja se pritiska nogom, pa voda teče samo dok neko stoji na pedali (poput slavina u toaletu voza), čime korisnik ne mora da dodiruje bateriju. Tako je moguća ušteda vode i za 30%.

Naravno, postoje i elektronski uređaji koji rade po principu digitalnog oka (kao i automatska klizeća vrata) koji takođe omogućavaju bolju higijenu i preciznu kontrolu potrošnje vode po jednom aktiviranju.

Elektronske slavine poslednjih godina sve se češće upotrebljavaju i u stambenim enterijerima. Neke od njih isporučuju se sa aplikacijama za programiranje rada po potrebi korisnika:

  • vreme tečenja po jednom aktiviranju
  • vreme aktiviranja – koliko će vremena trebati da voda poteče nakon aktiviranja slavine
  • zaključavanje – koliko vremena može da prođe između dva aktiviranja
  • domet senzora – udaljenost na kojoj ruka aktivira senzor (može se podesiti da voda teče sve dok su ruke ispod slavine)
  • mogućnost nastavka tečenja nakon zadatog vremenskog intervala ako su ruke u zoni slavine.

Hands-free tehnologija podrazumeva aktiviranje bez dodira slavine i u velikoj meri utiče na uštedu vode. Postoji i tehnologija aktiviranja i deaktiviranja dodirom gde se tečenje vode uključuje i isključuje prilikom dodira bilo koje tačke slavine (cevi, aeranta ili ručke). Ovo pruža dodatne pogodnosti pri radu u kuhinji, na primer kada je potrebno napuniti veću posudu vodom. Naravno, proizvođači snabdevaju tržište uređajima koji kombinuju ove dve tehnologije.

Ipak, bez obzira na sve napretke visoke tehnologije, ukoliko slavine nemaju dodatno i efikasne aeratore ne mogu dobiti LEED standard. Elektronske slavine same po sebi nemaju znatnije prednosti u odnosu na ostale sisteme za kontrolu potrošnje vode na slavinama (prethodno navedene mogu da postižu istu potrošnju savesnim korišćenjem), ali one doprinose boljim higijenskim uslovima za korisnike (smanjuju širenje bakterija ili raznošenje organskih materija koje pogoduju razvoju mikroorganizama kod obrade sirove hrane). Njihova posebna prednost je u tome što su jednostavne za korišćenje svim korisnicima bez obzira na uzrast ili eventualne invaliditete.

Filtracija vode

Filtracija vode ne spada pod LEED standardizaciju ali je važna tema u savremenom građevinarstvu u delu koji se odnosi na zdravlje i komfor korisnika prostora. Posredno, uključivanje aplikacija za prečišćavanje vode u objektu znatno doprinosi očuvanju planete – korisnici zbog bojazni za zdravlje ili ukusa industrijski dezinfikovane vode u gradskom vodovodu kupuju vodu u plastičnim flašama, pa se filtriranjem na licu mesta štedi na duplom transportu vode za piće (vodovod i transport flaširane vode na istu adresu), a sve plastične boce ipak ne završe na reciklaži.

Filtracija vode eliminiše štetne materije kao što su živa, olovo i pesticidi. Neka rešenja zasnivaju se na filtraciji vode kroz minerale što znatno doprinosi ukusu pijaće vode. Filtracija vode može naći svoje mesto kod kuhinjske sudopere, kupatilskog lavaboa ili u sklopu frižidera.

Efikasni uređaji bele tehnike

LEED sertifikacija objekta uključuje korišćenje efikasnih tehnologija koje se odnose na zagrevanje i upotrebu vode. Na primer, može se doći do LEED poena korišćenjem mašina za pranje veša i posuđa koje imaju oznaku Energy Star. Proizvođači bele tehnike nude i proizvode koji koriste manje vode od standardnih uz jednaku higijensku efikasnost.

Savetuje se i upotreba protočnih bojlera koji greju vodu samo onda kada je potrebna. Naravno, sva topla voda u objektu može biti deo većeg sistema čiji osnov čine solarne ploče za zagrevanje vode na krovu objekta. Oni u Srbiji mogu dovesti vodu na temperature i preko 700ºC leti, pa će zapravo mašine za pranje priključene na ovaj sistem, a ne samo direktno na vodovod, imati zadatak samo da dogreju vodu do potrebnih temperatura. Tržište, ne samo u SAD, sve je bolje snabdeveno uređajima koji objedinjavaju sve ove aplikacije.

Navodnjavanje zelenih površina

Prema programu WaterSense agencije EPA 30% vode u stambenom sektoru odlazi za navodnjavanje zelenih površina, što u SAD iznosi ukupno 7 milijardi galona dnevno (26 miliona hektolitara), dok BuildingGreen daje podatak da čak 50% vode u urbanim sredinama služi za navodnjavanje. Zavisno od lokalnih klimatskih uslova, ovaj procenat varira u različitim delovima SAD – 10% na severu, i čak 70% na zapadu i jugozapadu zemlje.

Procene su da je čak 50% ove količine neiskorišćeno zbog preteranog zalivanja, isparavanja, raznošenja vetrom, loše postavljenih ili održavanih sistema za navodnjavanje itd. Načini uštede i primenjeni sistemi zavise od isplativosti, vrste i namene objekta, pa je važno znati da je, bez obzira da li se radi o vikendici, javnom objektu ili kući, moguće pronaći neki od načina za što efikasniju upotrebu vode.

Optimalno rešenje za uštedu ove vode jeste sadnja autohtone vegetacije, tj. one kojoj navodnjavanje i nije preko potrebno. Kada je navodnjavanje neophodno, preporučuju se pametni sistemi:

  • kapalice - voda biva isporučena ispod biljaka direktno na tlo, bez gubitaka koje odnese vetar ili koji ispare sa lišća
  • sistemi za kontrolu vlažnosti - obezbeđuju dodavanje vode na onim mestima gde je zaista potrebna
  • sistemi praćenja vremenskih uslova - u skladu sa vremenskim uslovima, tipu zemljišta i vrstama bilja na zelenoj površini prilagođavaju upotrebu vode za svaki deo površine posebno
  • sakupljanje atmosferskih voda - izgradnja rezervoara koji će prikupiti vodu iz oluka, slivnika, drenažnog sistema i sačuvati je za kasniju upotrebu
  • sakupljanje sive vode - korišćenje za zalivanje filtrirane upotrebljene vode iz kuće (npr. iz tuš kabina).

U SAD već su dostupne detaljne preporuke za sisteme za navodnjavanje zelenih površina koje je izradila EPA u okviru WaterSense programa.

Zaključak

U objektima je moguće ostvariti znatne uštede vode izborom proizvoda koji će obezbezbediti optimalnu potrošnju, a pri tome se ne mora izgubiti na estetskom kvalitetu enterijera ili izdvojiti više novca. Bez obzira na ograničenu ponudu tržišta u Srbiji, navika arhitekata da razmišljaju u skladu sa održivom gradnjom pri projektovanju objekata, polazna je tačka za uspostavljanje održive gradnje i kod nas.

Zelena gradnja je i nastala pre svega kao etički koncept struke, da bi tek zatim došla do priznatih standarda ili bila proglašena obaveznom u nekim gradovima i državama sveta. Zadatak arhitekata nije da čekaju nametanje standarda, već da implementiraju standarde u svaki naredni projekat - ne zato što mora, nego zato što treba, i zato što je, na kraju krajeva - isplativo.

 

Komentari: 0

TEKSTOVI /iz kategorije/


ISTAKNUTE FIRME /iz kategorije/


Anketa

Kojom vrstom toplotne izolacije je izolovan vaš stan/kuća?
Gradjanin 19.10.2017.
Kinezi grade srBsku infrastrukturu za srbe ...
Vesna Ramovic 15.10.2017.
Molim Vas kolika je cena lifta za dvospratn...
Lepa 09.10.2017.
Neće dobiti dozvolu ni biti legalizovati, a...
Milena 09.10.2017.
Ozakonjeno i dosta objekata koji su gradjen...
Sada 27.09.2017.
Cijena lifta hvala